КРВАВЕ КОШУЉЕ СРПСКИХ ВОЈНИКА И ДАЉЕ НА КОШАРАМА: У пратњи бившег припадника тзв. ОВК, Српкиња на херојској караули – 21 годину после

Пише: Јелена Ћосин, Новости

Некада велелепна кућа црвене фасаде, која је пре носила епитет најлепше граничне карауле Југославије и даље поносно одолева времену ушушкана дубоко у букову шуму и окружена четинарима. Огољене зидове од потпуног урушавања сада штити надстрешница коју су Албанци, како сазнаје наш лист, подигли крајем јула ове године, а остаци униформе и чизама који се могу наћи на рушевинама овог здања сведоче о најкрвавијем сукобу против силе која је притисла те ратне 1999. додине – бици на Кошарама.

Караулу на коју после повлачења војске једва да је крочила српска нога, у четвртак, посетио је репортер “Вечерњих новости”. Да ода пошту јунацима којима је на Кошарама била последња војничка стража, да забележи и посведочи како данас изгледа караула.

Остављајући кући страхове од одласка тамо “одакле и вукови беже, а где је НАТО просуо можда тону касетних бомби, где је сваки корак ризик од нагазне мине”, како је пре неколико година забележио први Србин који је после рата посетио караулу, љубим дете које мирно спава, поздрављам се са мајком која немо ћути, знајући да ме ниједна њена реч неће одвратити од намере. И одлазим, уверена да ће све бити како треба.

Са мном је и Никола, мој друг. Од неколико комбинација и начина да стигнемо до карауле, одлучили смо се на најсигурнију карту – директно преко ОВК. Њихов бивши припадник сачекао нас је у Приштини, по договору, и пут смо даље наставили његовим колима. Пут Кошара кренули смо мало иза поноћи.

Пријатан младић, не пита превише о разлозима због којих тамо идемо. Причамо о корони, о животу у Нишу и на Косову, најпре на енглеском, а онда на српском. Како се ближимо озлоглашеним селима Јуник и Батуше, мало после Ђаковице, где су крајем деведесетих вођене највеће борбе између Војске Југославије и такозване ОВК, и где и данас обазриво прате ко пролази кроз њихова села и иде до Кошара. Напетост расте, барем са наше, српске стране…

ДАНИ ПАКЛА ОДНЕЛИ 108 ВОЈНИКА

БИТКА на Кошарама, једна од најтежих, најчаснијих и најхеројскијих борби у новијој историји Србије, трајала је од 9. априла до 14. јуна 1999. године. Описивана је као “дани пакла”. У њој је погинуло 108 припадника Војске Југославије – 18 официра и подофицира, 50 војника, 13 војних обвезника, 24 добровољца. Званични губици такозване ОВК су више од 200 мртвих.

Наш водич је смирен, уверава нас да ће све бити добро. Важно је, каже, да усагласимо причу ако нас зауставе, да кажемо зашто тамо идемо. Питала сам га како се он осећа док се враћа на место на којем је и сам ратовао. Каже да је и сам имао тек 20 година, да није знао ништа о оружју и рату, да је учио у ходу.

Када смо прошли Батушу, неколико километара уз планину, пред нама се указао велелепни меморијални комплекс који су Албанци, пре неколико година, подигли својим палим борцима. Недалеко од њега, паркирали смо ауто и даље ка караули кренули на једини могући начин – пешке, кроз шуму. Иза нас комплекс борцима тзв. ОВК, а испред нас – Проклетије, огромне као туга, као историја исписана на Кошарама, као снови страдалих војника, тек свршених средњошколаца, који су показали велико срце и нису поклекли пред бројнијим непријатељем и тешким условима.

Водич нас упозорава да се држимо стазе која је “чиста”, јер је све мимо ње и даље пуно касетних бомби и мина. Изузетно стрму стазу успели смо да савладамо за око сат хода. Лево од нас, кроз јеле обасјане сунцем, назирала се караула, а десно је био пут који води до објекта “Глава” са којег се пружа поглед на Албанију.

Нисмо очекивали надстрешницу, али је добро да је изграђена, да сачува караулу која се већ прилично урушила. Простор око ње је очишћен, остаци пластичних флаша говоре да караула има своје посетиоце, али то сасвим сигурно нису Срби, за које су се мештани села Јуник и Батуше заклели да неће ту више крочити.

– Као борац, поштујем сваког палог војника који се овде борио. Ваша војска борила се поштено, то могу свуда и свима да кажем и дубоко то поштујем – говори нам он, док прискаче да помогне да запалим свећу која се гаси због ветра.

Рукама привлачи шут и песак око свеће, намешта две цигле и додаје:

– Сада је ваљда добро, гореће како треба.

Никола пали цигарету и оставља је поред свеће, за душу војницима. Узимамо своје ствари, у ранац убацујемо неколико каменчића за успомену и полако одлазимо, окрећући се да још који пут погледамо симбол српске одбране од НАТО силе и такозване ОВК.

Силазимо ћутећи. Свако са својим утиском. Схватам да ни том човеку није лако да пролази кроз ово, али хтео је да нам учини, дао је бесу и на томе смо му бескрајно захвални. Таман што смо дошли до аута, у сусрет нам је ишла косовска полиција. Тада сам се следила од страха, али не за живот, већ да нам не одузму снимке које смо забележили. На срећу, само су нас погледали и продужили даље ка комплексу ОВК. У повратку је водич возио брже, ваљда и сам у жељи да што пре напустимо Проклетије и стигнемо до пута за Призрен, где је свакако безбедније.

Пише: Јелена Ћосин

Фотографија: https://www.novosti.rs/

Преузето: Новости