Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

О Његошевом и Вуковом језику као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој студији `За и против Вука`.У времену комунистичке и југословенске језичке политике Караџићева револуција језика и правописа је уздигнута до култа, програмског партијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођања народног језика од `вјештачког` речника грађанског сталежа и аристократије. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је успио да у комунистичком времену објави своју студију ,,За и против Вука“ .

Селимовић се супроставио званичној југословенској комунистичкој књижевној политици тиме што је  указао на ставове српских најзначајних књижевника, лингвиста и православних великодостојника супростављене Копитаревој и Караџићевој реформи српског језика и правописа; што је био довољан разлог за могућу забрану издавања књиге која је доводила у питање револуционарна анти религиозна и антиаристократска начела књижевне комунистичке политике.

»Могли бисмо навести прилично писаца који, све до данашњег дана, и до ове,1966.године противурече Вуку, « пише Селимовић у својој студији, »проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке са језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако се од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури. Простонародни језик, језик села, „далеко од градова“, није довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни савременицима Карацића. Не само Његошу који је, у тежњи да мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку. Није био довољан чак ни самоме Вуку«.

Селимовић је поставио питања о полазиштима и последицама Копитарове-Караџићеве реформе, погрешним претпоставкама, промјени природе правописа и погубним последицама. Питање избора `средњег слога` као стандарда, као што је урађено у свим реформама језика и писма цивилизованог свијета, а што није урађено у реформи српског језика, него је нормиран `сељачки`стандард. Селимовић наводи хронологију језичких стилова српских значајних књижевника који су стварали прије и у вријеме Копитар-Караџићеве реформе, а који су одбачени од аустрослависта и југословенских револуционара. Посебно је представио питање `Његошевог језика` и стила, као најбољег споја књижевног и народног језика, као савременика реформе. Селимовић поставља питање зашто није изабран `Његошев језик` као формирани и стандардизовани `средњи слог`, него је Његошево дјело лажно представљно као програмски дио реформе револуционарног раскида са континуитетом књижевног језика и писма, а Његош заговорни- ком усвајања просто-сељачког `овчарско-говедарског говора` како је Караџићев речник и језик називао племић и митрополити Стефан Стратимировић.

И савремена српска књижевност као и новоцрногорска лингвистиика `монтенегристика` није ишла за његошевским  језиком, као што нису ишли Караџић и његове присталице – програмски правећи раскид са континуитетом православне писмености и књижевности. Данас званична културна политика у Црној Гори доследно спроводи југословнску језичку политику, преименује српски језик и примјењује вуковски  упрошћен принцип гласовног правописа ,,пиши као што збориш“, као своје револуционарно и суверено примитивно право да пишу као што говоре. Уводе простонародни говор као књижевни језик, игноришу аргументе науке и књижевног језика, предање православне писмености,како је рађено у `Вуковој реформи.

Програмска пропаганда југословенске и касније комунистичке културне поли- тике представљала је Владику Петра II Петровића Његоша и Вука С. Караџића као пријатеље по правопису и `народном` језику, сапутнике у заједничкој књи- жевној и језичкој мисији. Књижевна дјела Петра II Његоша су навођена уз пјесме Бранка Радичевића и идеологију Доситеја Обрадовића, као промотера `народног језика` и правописа, што се у српској језичкој политици ради до данас. Његош је представљен као епски пјесник који је промовисао `народни језик`, а раскидао са српскословенским језиком и православним правописом. Његош није представљан као православни владика, владар правом династичке куће Петровић Његош, него као човјек `из народа`, који је у `чобанском дјетињству` учио писати `поред оваца уз игру са сеоском дјецом`. Програмски је прикривано да је владика Његош користио црквенословенски правопис у штампању књижевних дјела и приватној преписци. Због прихватања вуковског речника и правописа за српски стандард Његошева дјела су транслитерисана на савремени српски правопис, а Његошев језик и речник савременим Србима постали скоро неразумљиви, због чега се Његошева дјела штампају са додатним речником непознатих ријечи обимнијим од књижевног дјела.

И када површно прочитамо Његошев и Караџићев текст, предочава Селимовић, јасно је да су то два суштински супротна језичка правца и стила. ,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска„, пише Селимовић, предочавајући да су Караџићева полазишта политичка, а не научна, класна, а не културна, борба за друштвени статус, побједу друштвене класе којој је припадао, сељачке, а свргавање класе и језика вишег сталежа и стила као класног непријатеља. Дакле, демократско нивелисање друштвене културе до свог сељачког сталежа, али не као српског православног историјског идентитета, већ као политичке сељачко-демократске класне категорије. Реформом је разграђиван књижевни језик и писменост, упрошћеним принципом европског рационализма, а коришћен устанички духа српског народа у ослобођењу од отомснаке окупације као револуционарно средство у раскидању са предањем православне писмености и књижевности.

»Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух“, закључује Меша Селимовић. »Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази,он је поставио и основ за њену књижевност“,каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку орјентацију из времена устанка, конкре- тност мишљења, везаност (само) за видљиви свијет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његоша.«  

Поред свих српских лингвиста и књижевника који су до тада писали о Његошевом односу према `Караџићевој` реформи, Меша Селимовић је предочио очигледну разлику и суштинску супротност Његошевог и Караџи- ћевог речника и језика. Представио је јединственост Његошевог језика као хиљадугодишњи континуитета књижевног српског језика, предањa сложене писмености и стилистике,  посебно у односу на политички револуционарни рурално-раднички Рјечник Караџића и Копитара. Аналитички је указао на погрешно политичко програмско сврставање Његоша у оквире локалног `народног` дијалекта и класног комунистичког књижевног курса. Предочио је програмска политичка погрешна тумачења и категоризације Његошевог дјела и језика од стране југословенских лингвиста и критичара, а морао је и као акадамик да тактизира у лингвистичкој студији са комунистичким култом и курсом класне борбе и диктатуре. Направио је поређења Његошевог и Караџићевог језика и речника, навео примјере сиромашног речничког фонда Караџићевог речника у односу на Његошева дјела, идеолошки избор и политичко тумачење ријечи и појмова у Караџићевом Рјечнику од којег су и фанатизовани револуционари и комунисти касније морали да праве отклон.

Селимовић је студију писао његошевским аристократским језичким стилом, са његошевским књижевним духовним ауторитетом, и ако у времену комунисти- чке културне политике. У томе је Селимовићева студија сродна Андрићевом есеју `Његош као трагични јунак косовске мисли`, надахнута његошевским аристократским и аскетским ауторитетом и достојанством, тежњом за смислом стваралаштва и живота.  Студија је саткана повјесним редослиједом књижевног стваралаштва и језика српских православних монаха писаца и проповједника, а у последњем осмом поглављу је представљен језик владике Петра II Његоша, из којег ћемо навести језгро текста о Његошевом језику и језикословљу.

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Караџићевог језика

„А Његош? Још ни до данас није задово- љавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.“                      „Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао „највеће дело наше књижевности на народном језику“. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: „Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику“. Белић истиче да је Његош „прави представник језика катунске нахије“, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: „Његош уобличава свакидашњи језик“.

То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: „И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника…И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.“ И сви су исти: „Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела“ (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. („Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик“), Белић каже: „То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…“И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечник оличена стварна суштина и дух српског народа.

Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правогкњижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу.

Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али, није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…

Вражъ племе позоба народе…

Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866,назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX вијека.“