Краљица Симонида у посети Београду

Архиепископ Данило говори о посети краљице Симониде свом деверу Драгутину и његовој жени Катарини. Симонида је у пратњи многобројне властеле, а по одобрењу свога мужа, српског краља Милутина, стигла у Београд највероватније 1315. године. Драгутин, многобројна српска властела, као и посланици угарског краља Карла Робера дочекали су српску краљицу уз мноштво поклона.

Београд је у то време имао велику саборну митрополитску цркву која је грађена највероватније у периоду између 1284. и 1315. године. Симонида се поклонила икони пресвете Богородице, која се сматрала чудотворном и била највећа градска светиња још од седамдесетих година XИ века. После весеља које је трајало „много дана“, Симонида је решила да заједно са Драгутиновом женом обиђе гроб краљице Јелене, што је означило крај посете Београду.

Детињство за краљевство

Иако нам је често тешко у то да поверујемо, дворови често нису места у којима су принцезе и краљице срећне. Вековима су жене које су живеле на дворовима пролиле више суза него осмеха. Ћерке владара неретко су биле адут који се потезао кад оружје престане или да оружје не би проговорило. Ратови су завршавани или избегавани преко нејаких леђа младих девојака, често само девојчица, које нису имале право ни прилику да се побуне против ових сурових политичких потеза.

Један од најтужнијих примера оваквих трговина је најмлађа српска краљица Симонида. Рођена у царској породици Андроника II Палеолога, провела је детињство на богатом двору у Константинопољу. Њен отац улази у забрињавајућу ситуацију са ратоборним српским краљем Стефаном II Милутином који је у једном налету освојио целу вардарску Македонију, али похлепном краљу није било доста. Почео је да упада на територију Византије, са намером да, мало по мало, одузима парче по парче њене територије и направи од Србије значајно већу државу. Љутио се цар Андроник на овај безобразлук и послао свог славног војсковођу да реши проблем, али је његова војска била потучена до колена. Настали су дани бриге на царском двору јер је Византија била угрожена од других непријатељских похода и није могла да одржава ред на више страна у царству.

Краљ Милутин

Победа краља Милутина над Татарима 1283. године. Фото: staresrpskeslike.com

Пета жена краља Милутина

Наочит и кршан, леп и краљевског рода, Милутин је рано показао страст према женама скоро исто колико и према оружју. Прва жена му је била Јелена, српкиња племенитог рода, осликана на фрескама манастира Ђурђеви ступови. Друга жена је била ћерка севасократора Тесалије, Јелена Дука.

Када је распусни Милутин пожелео калуђерицу за жену, и то рођену сестру своје снахе Кателине, мађарске принцезе удате за брата Драгутина, настао је скандал, пошто је Јелисавета била калуђерица у манастиру крај Будима али то није интересовало себичног краља. Црква се веома противила овом браку али је, на крају, ипак заћутала. Милутин је своје грехе окајавао подизањем цркава и манастира, и био је највећи градитељ од свих српских краљева. Четврта жена је била бугарска принцеза Ана Тертер, ћерка бугарског цара Георгија. Поред законитих жена, историчари наводе да је краљ имао армију љубавница и успутних жена којима се ни име не наводи.

Фреска краља Драгутина и краљевића Милутина у Сопоћанима

Фреска краља Драгутина и краљевића Милутина у Сопоћанима; Фото: srpskoblago.org

Цар Андроник II Палеолог имао је сестру, младу и лепу удовицу Евдокију коју је намеравао да понуди краљу за жену. Међутим, Евдокија је изјавила да нема начина да је натерају да се поново уда, по цену живота. Андроник више није имао женске чељади за удају, осим своје шестогодишње ћерке Симониде. Симонида је била лепо и паметно дете, миљеница оца и целог двора. Царско дете је проводило дане на двору онако како је то било уобичајено за децу високог рода. Наравно да јој је било пружено образовање из плеса, религије, музике, лепог понашања.

Симонида Немањић, најмлађа српска краљица

Симонидин отац је одлучио да удајом своје ћерке спаси свој образ. Није било другог начина да преда територије под влашћу своје царевине које је Милутин већ војно освојио, а Андроник је био свестан да не може да их поврати. Једини частан излаз из тога био је да се велики део Македоније и цела северна Албанија преда Милутину као мираз, уз велику количину другог блага и злата.

Тако је мала Симонида дошла на српски краљевски двор. Када је стигла, била је нежељена и неприхваћена од свих, осим од свог остарелог мужа. Тако је њеном детињству дошао крај. Морала је да сачека тренутак да напуни дванаест година, када су принцезе званично проглашаване пунолетнима и када се очекивало да на себе преузму обавезе које имају као супруге.

Млада краљица, окружена сплеткама и интригама, као и непријатељством свекрве, није имала ниједног пријатеља на двору. Нарочито је занимала верска тематика и природно је желела да се замонаши. Међутим, Милутин, који се иначе решавао жена брзо и лако, ову није хтео да пусти од себе.

Од младе краљице до – заклете монахиње

Моменат да оде од двора и живота у коме није била срећна Симониди се указао кад јој је умрла мајка. Отишла је у Константинопољ на сахрану и остала дуже него што је Милутину било по вољи, па је послао делегацију да запрети цару ратом уколико му не врати жену назад.

Делегација је стигла код цара и Симонида је морала да пође. Колико је озбиљно наумила да се не врати мужу говори податак да се у граду Серу, где су заноћили, ујутру појавила у монашкој одећи, преко ноћи приступивши монахињама тамошњег манастира. Краљева делегација била је запрепашћена и уплашена због Милутиновог гнева, а драму је прекинуо Симонидин полубрат, Константин Палеолог, који је покидао монашку одећу и натерао је да обуче световну. Симонида је у сузама отишла у Србију, где је остала до Милутинове смрти.

Замонашила се непуну годину од дана када је постала удовица, у двадесет седмој години живота. Иако монахиња, остала је да живи на царском двору уз оца. Никада више није дошла у Србију, а кад је краљ Милутин канонизован у свеца, послала је скупе дарове цркви.

Не зна се када је умрла. Њена вредност и значај су прошли оног тренутка када је одлучила да се врати на родни двор и замонаши. Као Милутинова удовица без деце, није имала разлог да остане на двору на који никада није ни желела да дође. Рођена као царска ћерка, а живот провела као краљица, била је само тужно, уплашено дете у рукама оних који су могли да одлучују о њеном животу.

За краљицом Симонидом остале су фреске које приказују њену младост и лепоту, а њен лик у Грачаници сматра се за једну од најлепших српских фресака. Остала је и песма коју је надахнуто спевао Милан Ракић:

Симонида

И ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене,
које Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи!

Извор: 011инфо

Преузета РАСЕН