КОНФОРМИЗАМ ЗАБОРАВА

Пише, Драгослав Бокан

Ако би ишли по код нас уобичајеној логици, злочин (нарочито над Србима) се и те како исплати.
Довољно је само сачекати да прође довољан број година, и све је заувек решено – заборавом, уз увек исто објашњење: „Нећемо ваљда да се вечно осврћемо уназад и дирамо ране из прошлости. Пустимо давну историју на миру и окренимо се будућности и процесу помирења!“

Чича-Мича и готова прича. Појео (непријатељски) вук (српског) магарца.
Остаде све само за онај последњи, Божији Страшни Суд. А ми се привидно „решисмо беде“ и тобоже ослободисмо страшних сећања, језивих прича и неподношљивих призора, до следеће прилике.

Онда ћемо опет, након нових масовних покоља Срба, уредно сачекати да време ублажи и почисти сећање, а наша потреба за мирењем-по-сваку-цену (без кажњавања и покајања злочинаца које увек изнова, бесловесно прихватамо и пружамо, њиховој крвавој, своју кукавичку руку) и бежањем од реалности – поново укине потребу за правдом.

То је разлог лакоће с којом наши крвни непријатељи (сви знамо о коме се ради), већ ко зна по који пут у кратком временском раздобљу, убијају на десетине и стотине хиљада српске деце, жена, мушкараца и стараца, прержно ненаоружаних цивила – без икаквог (превентивног) страха од овоземаљске казне за то.

„Клање дозвољено!“ и „Ништа не брините (све ће то време пребрисати као да се никада није ни десило)!“, као да пише на усташама и Хрватима савршено видљивом и примамљивом знаку нашег неисправивог и непоправљивог идиотизма.

Зато ме толико растужује и гневи онај већ уобичајени став наших размажених читалаца и сународника, да не желе да „читају ужасна сведочења о страдањима Срба“, јер их то – „узнемирава“!
Као да не треба да их узнемирава, и њих и све нас заједно!!!

Да ли ужасне приче из нацистичких конц-логора о страдању њихових сународника узнемирава Јевреје?
Да ли, можда, иком од њих пада на памет да избегава своје суочење са истиним о ђаволским начинима убијања и уништења њиховог народа у Другом светском рату?
И да ли потреба за одласком у туристичку посету Немачкој или на неки фантастични немачки концерт може да избрише јеврејско сећање на холокауст?

Одговор је јасан већ сам по себи и представља све супротно од оног што се дешава са нама и међу нама, самоубилачки „заборавним“ и „преосетљивим“ Србима и Српкињама.

Одакле таква равнодушност нашег народа према сопственом страдању, чак и кад је реч о члановим њихових породица, ја не знам и никако не могу да разумем.
Као да је реч о комарцима, а не о људима, убијеним само зато што су Срби! Нашим људима који имају само нас (и никог другог на читавом свету) да их се сетимо, кад већ нисмо успели да их сачувамо и одбранимо…

И како онда да очекујемо саосећање и разумевање других народа и међународне јавности, кад и сами скрећемо поглед са „неподношљивих призора, од којих нам прескаче срце и креће нагон за повраћањем“?
Како да се надамо покајању нама суседног народа окрвављених руку, кад се тако ненормално, размажено и кукавички понашамо (од врха земље до обичних људи без разлике)?

Ово је судбоносно, важно и незаобилазно питање, од кога зависи толико тога. Од наше будуће судбине, па до тога на коју ћемо (рајску или паклену) страну бити спроведени после своје смрти.

P. S.
И сам сам био небројено пута сведок (и овде, на фејсбуку) оваквог окретања главе, уз дебилно-искрено признање свих тих наших грешника и грешница да „не могу до краја да читају те страшне описе мучења, убиства и страдања“.

Какав смо то, Боже, народ постали?

Каквих све идиота међу нама има, и то после свега што нам се догодило?!!!

Пише, Драгослав Бокан