Интервју

Киковић: “Ни комунизам није угушио Српство у Црној Гори, па неће моћи ни последњи неокомунистички диктатор Мило Ђукановић“

ЗА ПОРТАЛ СРПСКА ИСТОРИЈА ГОВОРИ СРПСКИ ИСТОРИЧАР У ЦРНОЈ ГОРИ ГОРАН КИКОВИЋ, ПОТПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ БЕРАНЕ И ПРЕДСЕДНИК САВЕЗА СРПСКИХ УДРУЖЊА СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ

БОЈАНИЋ: Господине Киковићу, један сте од најгласнијих српских политичара и историчара из Црне Горе који годинама уназад указује на обесправљеност Срба у Црној Гори. Шта можете да нам кажете о Србима некад и данас у Црној Гори, односно да нам направите паралелу између прошлости и садашњости?

КИКОВИЋ: Морам подсјетити јавност како Србије тако и Црне Горе и све читаоце веома уваженог портала Српска историја да је Црна Гора у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена, престала је да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста “О црногорском националном питању“ у листу “Борба“, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.

Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе – Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Отада па до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију.

Велики српски писац Јован Дучић је казао:  “Вјерујем у Бога и у српство“. Али некима у нашем народу није ништа свето. Најдрастичнији примјер јесте агресија на српски језик, у земљама окружења постоји крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква “црногорска нација“ ствара се такозвани “црногорски језик“. Заправо, један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава се прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч “језик“ значи “народ“.

БОЈАНИЋ: Шта кажете о измишљеном црногорском језику?

КИКОВИЋ: Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају прâво на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за прâво онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као “Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован “црногорски јези, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

Сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) дужни су да се боре против постојања и признања такозваног “црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект, већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије јесу или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема прâво да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) дужни су да се боре против постојања и признања такозваног “црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект, већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије јесу или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема прâво да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

БОЈАНИЋ: Киковићу, овде се у Србији поставља често питање да ли у Црној Гори може да се живи као Србин?

 КИКОВИЋ: Наравно да може да се живи као Србин, па наши преци су опстали пет стотина година, па многи нијесу подлегли под турчењем и преласком у друге вјере и сада ето нације. Момир Војводић, познати српски пјесник и писац из Црне горе, казао је да Црногорац који није Србин јесте нечије копиле. Али дио српског идентитета, поред вјере, чине и језик и писмо.  Од Црне Горе као српске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва који се изјашњавају као Срби. На попису становништва у Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 грађана огромну већину становника чинили су православни Срби  (94,38%), док су остали углавном били Арнаути и  муслимани. Српским језиком је говорило 95% становништва, а у малом проценту је било и становништва са албанским језиком као матерњим.

Међутим перфидним уцјенама и политичком индокринацијом, уз заглушујућу пропаганду, одузима се национално биће већини Срба и они су по основу државности преводе у нову нацију – Црногорце, мијења им се властити језик и писмо, некритичким и насилничким односом власти према њима. Тако нијесу радили ни Турци за вријеме вишевјековног ропства.

Зато, захваљујући промјени идентитета, српској заједници у Црној Гори пријети асимилација и нестајање, што представници власти, а и један дио опозиције, нескривено и желе. Мисле да ће се преумљењем односно стварањем нове вјештачке нације отргнути од суштине српског националног бића и да ће тако лакше спроводити самовољу, што ионако ударнички чине свакодневно са осветничким сладострашћем.

БОЈАНИЋ: Проблем су многи историјски извори, попист становништва и  сведочења, да је на простору Црне Горе одувек живео само српски народ, да ли и Ви мислите исто?

КИКОВИЋ: Тако је, највећи непријатељи овом науму јесу многобројни историјски извори и пописи становништва који указују да је српско национално одређење у Црној Гори било апсолутно већинско до 1945. године и да црногорске нације до те године није било. Социјалистичка власт је то народно опредјељење фактички ставила ван снаге и прокламовала црногорску нацију. Све је то урађено плански, ради разбијања српског утицаја и карактера Црне Горе у будућности.

Црногорски Срби данас траже статус конститутивног народа, јер у оваквој држави немају никаква прâва. Распадом бивше “велике“ Југославије и стварање нових држава поново је отворено на драматичан начин ионако полуразријешено и наопако постављено “српско питање“. Са отцјепљењем Црне Горе, уз истовремено држање Републике Српске у оквиру Босне и Херцеговине и дрско западно дјеловање у подршци независности лажне државе Косово, спроводи се маргинализација значаја српског народа на Балкану.

Зато Срби у Црној Гори морају тражити своја прâва, прије свих прâво на националне, културне и просвјетне институције и своје уџбенике историје и Српског  језика и књижевности, макар их увозили из Србије и Републике Српске. А ако се ствари буду и даље развијале неповољно, у будућности треба тражити и српске разреде у заједничким школама или своје националне школе на српском језику. По српски народ је дугорочно најопасније поистовјећивање са новом црногорском измишљеном нацијом и лажни говор како у Црној Гори сви имају иста прâва по Уставу. Јер, након референдума, положај Срба у Црној Гори постаје неподношљив, пошто су Срби маргинализовани у сваком погледу: без својих медија, без адекватног политичког представљања, економски угрожени и без икаквог утицаја на креирање државне политике, у држави у којој су увијек били аутохтони народ, а данас одједном – нијесу више! Сасвим је могуће да ће и Срби у Црној Гори морати да схвате оно што су многи народи прије њих већ научили, а то је да им ни слободу ни прâва нико неће дати само зато што та прâва формално постоје на папиру, већ ће морати своја колективна прâва да коначно упорно траже, све док их не буду добили и могли да их користе у реалном животу.

Познато је да је, послије референдума (за који постоје бројни докази да није био израз воље народа), процес удаљавања Срба и нове нације Црногораца, постао жестоко интензивиран и данас је непремостив јаз између та два табора. Превазилажење тог канцерогеног стања мора почети одмах, јер Црна Гора, у супротном, може запасти у још дубље подјеле и грађанске сукобе. Да би се то избјегло, односи између Црногораца и Срба у Црној Гори треба да буду уставно-правно регулисани на демократски начин. Одласком режима Мила Ђукановића можда би се већи дио Црногораца вратио “вјери прађедовској“. Јер, наопаким дјеловањем власти Мила Ђукановића у дужем периоду, Срби и Црногорци се већ разликују по језику, култури и приступу садржају историје. Зато у школама у Црној Гори треба да постоје одјељења на српском језику. Боље би било да се пониште садање проусташке реформе, које дио по дио српског националног бића насилно измјештају из баштине српског народа – у културолошком, етничком, политичком па и безбједносном смислу.

Кроз историју и вјекове Црногорци нијесу постојали, као народ. Од настанка Зете, а потом Црне Горе као српске државе, па све до комунизма – Црногорци су били Срби.

Црногорски режим не обезбјеђује елементарне прâва за српску заједницу ни на нивоу националних мањина, тако да је недопустиво проказан и прогнан српски језик, затим застава тробојка а све жешће и Српска Православна Црква, на коју се режим окомио последњих мјесеци. Српски народ је јединствен у осуди увођења црногорског језика и изричит је у одбрани и одржању српског језика и ћирилице.

Иако, по сумњивом попису актуелне власти, у Црној Гори има око 28,73% националних (етничких) Срба, погледајте табелу броја и процента запошљених грађана српске националности у најзначајнијим црногорским институцијама по посљедњем државном истраживању.

Срби у Црној Гори треба да спријече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дјела и да непоколебљиво буду уз све што припада Србима у Србији, Републици Српској и расијању.

Погледајте табелу актуелне државне власти и сâми закључите у каквом је положају српски народ!

Киковић је табелом о броју запослених у јавном сектору предочио стање Срба у Црној Гори:

Служба предсједника Црне Горе – 15 запослених, 0 Срба

Заштитник људских права и слобода – 18 запосленик, 0 Срба

Управа за кадрове – 34 запослена, 0 Срба

Државна ревизорска институција – 44 запослена, 3 Србина

Генерални секретаријат Владе – 106 запослених, 0 Срба

Секретаријат за законодавство Владе – 21 запослен 0 Срба

При МУП-у 2.825 припадника, 149 Срби

Министарство просвјете – 54 запослених, 4 Србина

Министарство правде – 19 запослених, 0 Срба

Министарство рада и социјалног старања – 76 запослених, 0 Срба

Министарство науке – 19 запослених, 0 Срба

Министарство културе – 34, само 1 Србин

Министарство саобраћаја – 18 запослених, 1 Србин

Министарство одбране – 184 запослених, 14 Срба

Министарство вањских послова – 63 запослених, 1 Србин

Министарство за људска и мањинска права – 15 запослених, 1 Србин

Министарство здравља – 42 запослених, 1 Србин

Министарство економије – 89 запослених, 4 Србина

Министарство финансија – 125 запослених, 10 Срба

Уставни суд – 32 запослених, 1 Србин

Врховни суд – 46 запослених, 0 Срба

Управи суд – 21 запослених, 0 Срба

Апелациони суд – 27 запослених, 0 Срба

Привредни суд – 39 запослених, 1 Србин

Вијеће за прекршаје – 22 запослених, 0 Срба

БОЈАНИЋ: Какво је стање  у Васојевићима, подручје у којем Ви делујете?

КИКОВИЋ: Још као студент на Филозофском факултету у Приштини, на предавању код мог професора Бранислава Милутиновића, сазнао једну историјску истину. На питање одакле сам, ја сам му одговорио да сам из Берана. Он ме је упитао јесам ли Васојевић? Ја сам одговорио потврдно. Тада ми рече: “Ви Васојевићи сте у тешкој историјској ситуацији, на Цетињу вас сматрају Србима а у Београду Црногорцима!“ И стварно је тако. Ми нисмо ни Србијанци ни Црногорци, а Васојевићи су најчистији дио српског народа односно они су највећи Срби. Међутим, последњих десетак година доста сам се бавио локалном историјографијом и сазано сам да смо ми аутохтони род. Односно да су Васојевићи своји на своме. Да нису никакви дошљаци како им се то спочитава. Да су имали своју кнежевину Холмију и у ранијим временима.

Елем, гледам сваки дан како се некада изванредно плодна регија са врло развијеним ратарством, воћарством, сточарством (у селима) и значајном индустријском производњом у фабрикама (у граду, посебно Беранама) претвара у најзаосталији дио данашње црногорске државе. Видим како се сваког дана безобзирном експлоатацијом шумске грађе уз непојмљиву пљачку тог најважнијег природног ресурса овог краја, циљано дјелује, тако да општинама не остаје драгоцјени приход који би могао бити усмјерен на изградњу акутних саобраћајница или обнову индустрије. Да је посриједи намјера, а не несналажење актуелне црногорске власти, јасно показује територијално разбијање Васојевићâ, не усуђујем се да кажем на колики број општина, јер тај наум, по свему судећи, није још окончан!? Видим опет и то да се народу овог краја нуде високошколске установе (са произвођењем високостручне радне снаге без запошљења), отварају се дипломатске академије за будуће дипломате (а у данашњем политичком животу Црне Горе на највишим државним функцијама Срби су заступљени на нивоу статистичке грешке), како би се ваљда овај виолентни Васојевић навео да се прво образује (а то је доказао највећим бројем доктора наука по цм2 учене Европе) па тек онда запосли на мјесто достојно његовогм образовања, уз мали услов да то све може постићи, ако дотле преживи.

Васојевићи су увијек имали своју оријентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевићâ, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом, Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевићâ – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи “прислонили још једну Црну Гору“ и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…Aли Васојевићи су и даље већински Срби. Тако ће и остати.

БОЈАНИЋ: Србија је наша мајка, испричајте нам причу када сте путовали ка Београду, и када вас је пријатељ позвао.

КИКОВИЋ: Да, када сам једном приликом путовао према Београду позвао ме је телефоном један пријатељ и питао ме гдје сам? Ја сам му одговорио да идем код мајке, а он помислио да сам код моје рођене мајке, у селу Ровцима код Берана. Вели ми: “Па значи у Ровцима си!?“ Ја му рекох: “Не, путујем према Београду, према мајци Србији!“ Тако мисли сваки прави Црногорац односно Србин. То мора да схвати свака власт у Србији. Ова власт у Србији је у великим проблемима.

БОЈАНИЋ: Колико матица Србија помаже српском народу у Црној Гори и како видите решење Космета?

КИКОВИЋ:  Питање Косова и Метохије није ријешено, а какви су изгледи, тешко ће се и ријешити. Србија скромно помаже нама у Црној Гори,  али је ипак формирана “Српска кућа“ и то је добро. Ја сам тражио отварање конзулата у Беранама, било је обећањâ, али до сада није ова идеја реализована. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање цркава у Црној Гори и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела непроцјењиве вриједности, у самом свјетском врху.          Одбрана Србије се не врши само у Београду већ и у Беранама, Бањалуци, Херцег Новом, Требињу…Зато држава Србија треба да помаже културне институције Срба у Црној Гори, као на примјер да помогне штампање часописа “Глас Холмије“ и помоћ културних манифестација које ми организујемо окупљени око Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине. И, наравно, да шаље умјетнике и културне посленике да организују промоције књигâ, драмске представе и друге манифестације у организацији државе Србије. Ако не може конзулат Србија у Беранама, може и мора да оснује Српски културни центар.

БОЈАНИЋ: Реците нам колега Киковићу  каква је историја о Српској Православној Цркви у Црној Гори односно кажите нам истину о аутокефалности на територији данашње Црне Горе?

КИКОВИЋ: Последња комунистичка власт у Европи, умјесто да демократизује земљу и врати одузету имовину коју је цркви комунистички режим одузео, она најављуја усвајање некакавог закона гдје ће ту имовину да одузму и да је препишу на државу.

Познато је да су све значајне манастире и цркве подигли Немањићи који су по мишљењу ове власти окупирали Црну Гору. У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219. године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих Ступова као и са катедра цркве Светог Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се одрекне борбе за национални опстанак. Са ове свете земље – из долине Лима, Рашке и Ибра – поникли су први српски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први српски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стеван Првовјенчани, Св. краљ Стефан Дечански и др.) У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици и светиње свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе. Величанствени споменици културе и светиње: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури српског народа у средњем вијеку и на овом простору. Управо ти бројни споменици и светиње, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе.

            То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених епископија и митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских држава – Зете и Рашке. Полимље је било њихова спона, а у доба Немањићâ средишњи дио ових српских уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне државе – Црна Гора и Србија – такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана, без обзира што су тренутно Србија и Црна Гора физички раздвојене и нијесу дио исте државне заједнице.

Последњих година, а загрцнуто и агресивно ових дана за нама, бучно се најављује и промовише аутокефалност тзв. црногорске православне цркве што увелико збуњује мање обавијештену јавност утолико више јер се бесрамно фалсификује историјска истина.

Није на одмет изнијети овдје вечерас кључне принципе које нико не може дерогирати па ни политички мисионари, атеисти и комунисти, који јуријашу на све српско како би помогли новим колонизаторима чије су уцијењене слуге. Прво питање, које се не може избјећи, јесте: чиме је мотивисана дрека новопечених црногорских аутокефалиста  – једином могућом њиховом инспирацијом – несумњиво је да су пиони у игри  која траје вјековима и наставља свој прљави рат против православља.

Све је то видљиво последњих деценија у Македонији, Прибалтику, Украјини, Русији па чак и у Грчкој, очигледна је чињеница и не треба је посебно доказивати. То је наравно сфера политике, а не права. А шта каже црквено прâво?

Свака црква која тражи аутокефални статус може га добити од Мајке цркве, тј. од цркве у чијем је саставу. Ако од ње не добије сагласност, ниједна је православна црква не може признати. Типичан примјер је Македонска православна црква, коју осим Ватикана не признаје ниједна православна црква, јер није добила од матичне Српске православне цркве сагласност за аутокефалност.

Црногорска митрополија се налазила у Српској патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално, али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности. Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта црквеног права. Зашто у то вријеме није тражена аутокефалност црногорске цркве сасвим је јасно: за разлику од данашњих уцијењених сепаратиста, ни Црногорска митрополија ни владарска династија Петровић Његош није служила туђим интересима, него јој је живородни циљ био обнова српске државе и Српске православне цркве са сједиштем у Пећи. Цетињска митрополија је била једина епархија у оквиру укинуте Пећке патријаршије која је сачувала своју слободу и остала непотчињена ни према Цариграду ни према Москви, па се се њени митрополити осјећали као прави насљедници српског патријарха, носећи титулу егзарха (чувара, надзорника) Светог Трона Пећке патријаршије, у периоду 1766-1920. године.

Овдје ћу навести да су све владике (митополите) из куће Петровић Његош завладичили или рукоположили Српски патријарси, или други високи достојанственици Српске цркве. Па идемо редом:

Владику Данила завладичио је Српски патријарх Арсеније Чарнојевић (Црнојевић) у Сечеју (Угарска).1700 године.

Владику Саву је 1719.године, увео у чин митрополита Патријарх Пећки Мојсије Чурула.

Владику Василија је 1750 завладичио Патријарх Атанасије Гавриловић.

Владику Петра I завладичио је у Сремским Карловцима 1875. Митрополит Мојсије Путник

 Владику Петра II је рукоположио за архимадрита на граници турско-црногорској, митрополит Призренски Хаџи Захарије.

Зато је неопојано смијешно и крајње неозбиљно  да данас било која свјетовна власт “зацрта у својој агенди“ проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може “опослити“. Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива “аутокефалном“, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола I, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био “аутокефални митрополит“, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове Српске православне цркве  и српског патријарха!

БОЈАНИЋ:  Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова, који су то услови?

КИКОВИЋ: Треба, – да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),

– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),

– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),

– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),

– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.

Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, те да Црногорска митрополија није никакава “Црногорска аутокефална црква“ која им је тек тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Свети Василије, а не грађанин Острошки постоји читав вијек прије него је Црна Гора постала држава, чак и да узмемо да рачунамо од 1796. (битке на Крусима) или 1858. (битке на Граховцу) а не од Берлинског конгреса 1878. године! Утврђивањем ко је градио црквене храмове по Црној Гори партијска комисија ДПС мора доћи до података да су их све подигли српски великаши, а да су их Турци поробили у једном (дужем) периоду историје и како ће то данас успјети легално конфисковати у корист државе када нема објекта који је она држала за своје, јер је по сваком демократском законодавству – црква одвојена од државе? Карл Шмит такво нормирање назива “примитивним правом“ а Црна Гора је “кандидат за улазак у Европску унију“, убјеђују нас, па баштини позитивне тековине међународног јавног прâва – поштујући канонско односно црквено прâво“.

БОЈАНИЋ: Реците нам  Ваше мишљење о закону о слободи вјероисповијести?

КИКОВИЋ: Лијепо је ових дана на ову тему одговорио публициста  Милош К. Војиновић, предсједник НВО “Друштво за историјака истраживања“ са сједиштем у Подгорици:

      “Прије 30 и више година нијесам могао ни замислити да ће у мојој Држави, мимо воље народа којем припадам, неко и помислити да донесе закон којим се кроз вјекове стицана имовина одузима од Цркве и без спроведеног поступка, словом закона, путем компјутерске технике, кликом на рачунару књижи на државу, истом методологијом којом је од општинâ одузета сва на њих укњижена имовина која није била обухваћена  детаљним урбанистичким плановима! Хиљаде хектара општинског земљишта укњижи се на Владу Црне Горе, а да нико ни глас не пусти. Уосталом, шта ће општинама имовина кад влада има експерте за просторно планирање, а општинари оскудијевају са кадровима.

      Сјећам се скоро шездесет година уназад на шта су личиле Светиње након комунистичког погрома који је спровео пљачку материјалних добара Цркве, одузео имовину, а свештенике које нису послали у гроб, отјерали су у просјаке. Јад и чемер, рушевине и мемла још су ми у сјећању из цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу која је одмах након рата била претворена у стовариште, а сига коју кроз вјекове богобојажљиви муслимани нијесу смјели са мјеста помјерити, употријебљена је за градњу пољског вецеа основне школе у Бијелом Пољу! Након година обнове и изградње којима сам и сâм дао допринос, Црква није више просјачка. Вјерујући народ подигао је из корова, ко зна по који пут кроз вјекове. Већина храмова је обновљена, стасало бројно монаштво, школовано свештенство, народ се вратио у богомоље…“

        У одмакле јутарње сате, клонирани посланици, без осјећаја одговорности или из страха, донесоше Закон о (не)слободи  вјероисповијести или увјерења, којим завадише народ и државу. Неки правници чак тврде да је Закон усаглашен са Уставом Црне Горе! Без намјере да полемишем, стављам своју имовину у исту правну раван са црквеном. Чему служи Устав који штити моје имовинско право ако држава може без испитног поступка за који је искључиво надлежан суд да ми одузме имовину. Да ли је црквена имовина у истој правној равни најбоље је прочитати одредбе закона:

Члан 4: „…Прије именовања највиших вјерских великодостојника вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе“ … Коментар је сувишан! 

Члан 6: „Добра која представљају културну баштину Црне Горе не могу се отуђити или изнијети из државе без сагласности Владе Црне Горе“ ... шта све држава не може прогласити културном баштином само Бог зна, а чували би је ко експонате у цетињском музеју.

Члан 7: „Забрањена је злоупотреба вјерских осјећаја у политичке сврхе“ – предвиђена је казна до 20.000 еураа шта се све може третирати под овом одредбом тешко се може и наслутити…

Члан 15; „Вјерска заједница може да се региструје ако има најмање 50 вјерника“ – ово значи да ће Српска православна Црква бити изједначена са НВО само што се повећава број оснивача… Након тога сви у исти поредак без обзира на КАНОНЕ.

Члан 16: „Назив вјерске заједнице не смије садржати назив неке друге државе и њена обиљежја“ – то ваљда значи да ће и Римокатоличка Црква морати да мијења свој назив…

Члан 21: „Државни орган дужан је да без одлагања код надлежног Суда иницира поступак за забрану дјеловања вјерске заједнице“ – држава ће имати право да УКИНЕ Митополију Црногорско-приморску ако одлучи да је то у њеном интересу!

Члан 24: „…имовина вјерске заједнице постаје државна имовина“ – кад држава одлучи да укине Митрополију, моћи ће да располаже њеном имовином.

Члан 62:  “Вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. Вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина. У погледу постојања доказа о чињеницама из ст. 1 и 2 овог члана примијениће се доказна средства и правила доказивања у складу са Законом о управном поступку и супсидијарно Законом о парничном поступку“.

Члан 63: “Орган управе надлежан за послове имовине дужан је да, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона, утврди вјерске објекте и земљиште који су у смислу члана 62 овог закона државна својина, изврши њихов попис и поднесе захтјев за упис права државне својине на тим непокретностима у катастар непокретности. Орган управе надлежан за послове катастра дужан је да упис захтјева из става 1 овог члана изврши у року од 15 дана од дана подношења захтјева, о чему, без одлагања, обавјештава вјерску заједницу која користи објекте и земљиште из става 1 овог члана“.

Члан 64: “По правоснажности одлуке којом се врши упис права државне својине у катастар непокретности у складу са чланом 62 ст. 1 и 2 овог закона, вјерска заједница наставља са коришћењем објеката и земљишта који су предмет уписа до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању овим објектима и земљиштем“.

БОЈАНИЋ: Последњих недеља протести се одржавају  два пута недељно. Како очекујете да ће се даље одвијати?

КИКОВИЋ: Ја сам за неке медије већ рекао да се у демократским земљама, оволико народа скупило, до сада би били већ расписани избори или би Влада тражила да се повуче закон, нашло би се неко законско решење да се тај закон анулира. Ми се надамо да ће се то десити у наредном периоду под притиском међународне заједнице и земаља региона. Видите да је велика подршка нашег народа ван граница Црне Горе, прије свега у Србији и Републици Српској. Видите да се велики део народа у Црној Гори, не само људи који су гласачи опозиције, већ и људи који су гласачи ДПС, појављује на молебанима. У Беранама са нама протестује одборник ДПС-а Раичевић. То су скупови где се људи боре да се не примени тај дискриминаторски закон, који не дискриминише само верски Србе, него и оне људе који се не изјашњавају као Срби. Има један део људи који верује СПЦ а не гласају опозицију већ власт. СПЦ  је институција која ужива највише поверење грађана у Црној Гори то показују све анкете које се спроводе у Црној Гори. То се уосталом као што сте видјели и показало на овим молебанима и протестима, где су људи на културан и достојанствен начин, онако како доликује људима који су за његошевску Црну Гору исказали своју подршку СПЦ. Показало се да је Црна Гора остала што је била и некада – његошевска, Црна Гора Петра Првога, Црна Гора краља Николе, војводе Миљана Вукова, игумана Мојсија Зечевића… Свих оних великана који су се кроз векове борили за „крст часни и слободу златну“ у врло тешким условима. Данас није оно што је некада било – данас се не боримо пушком, већ се на миран и достојанствен начин боримо за своја права. Сами знате шта се све овим законом тражи, да цркве и манастири који су саграђени до 1918., а један од таквих је и манастир Ђурђеви ступови, који су подигли Немањићи, морају да доказују власништво. Замислите да се након 800 година доказује власништво једне цркве! Замислите да цркве по Европи, католичке и протестантске доказују власништво. То је, дакле, антиевропски закон, антидемократски закон. Ако тај закон буде победио народну вољу, онда од народне, исконске Црне Горе неће бити ништа, а онда таква Црна Гора не треба никоме.

БОЈАНИЋ: Да ли постоји могућност и жеља код Срба у Црној Гори за поновним уједињењем, то је један исти народ? Велики проблем је што смо разједињени, граница нас дели и са РС, шта Ви лично мислите о могућем уједињењу?

КИКОВИЋ: Ми смо један народ и вјековна жеља свих генерација Срба из Црне Горе и Срба у Србији и другим српским земљама је била уједињење. Ту тежњу најбоље одсликава Земљопис књажевине Црне Горе. Земљопис Књажевине Црне Горе, за ученике III разреда који је објављен на Цетињу 1895. Аутори Ђуро Поповић и Јован Рогановић. Наша домовина Књажевина Црна Гора. …Сви људи, који живе у нашој домовини, јесу Срби, већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба да искрено и свесрдно љуби своју слободну домовину – Црну Гору и свога Књаза, који се очински стара о њој и о нама; па зато треба да је сваки научи и позна, и да је сваки од непријатеља чува, више него свој живот. Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата…

На тим принципима и ми Срби у пострефередумској Црној Гори живимо и то нам је идеал Црна Гора из доба Петровића. Кад нестане диктатура на демократском референдуму већинска Црна Гора ће поново гласати за заједничку државу са Србијом. Ја живимза за тај дан а и данашње генерације Срба у Црној Гори.

Будућност је у уједињењу. Европа се уједињује 21.вијек је вијек интеграција.То једино нијесу видјели лидерчићи банана држава на Балкану, као што су: Хрватска, Македонија, Црна Гора…

Зато је природно да се један народ који данас живи у три државе да се уједини то је будућност у то сам сигуран. Срби у Црној Гори треба да спријече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дјела и да непоколебљиво буду уз све што припада Србима у Србији, Републици Српској и расијању.

БОЈАНИЋ: Да ли по Вама постоји црногорска нација?

КИКОВИЋ: Познато је да је, послије референдума (за који постоје бројни докази да није био израз воље народа), процес удаљавања Срба и нове нације Црногораца, постао жестоко интензивиран и данас је непремостив јаз између та два табора. Превазилажење тог канцерогеног стања мора почети одмах, јер Црна Гора, у супротном, може запасти у још дубље подјеле и грађанске сукобе. Да би се то избјегло, односи између Црногораца и Срба у Црној Гори треба да буду уставно-правно регулисани на демократски начин. Одласком режима Мила Ђукановића можда би се већи дио Црногораца вратио “вјери прађедовској“, односно изјасниће се оно што и јесу-Срби. Јер, наопаким дјеловањем власти Мила Ђукановића у дужем периоду, Срби и Црногорци се већ разликују по језику, култури и приступу садржају историје. Зато у школама у Црној Гори треба да постоје одјељења на српском језику. Боље би било да се пониште садање проусташке реформе, које дио по дио српског националног бића насилно измјештају из баштине српског народа – у културолошком, етничком, политичком па и безбједносном смислу.

Кроз историју и вјекове Црногорци нијесу постојали, као народ. Од настанка Зете, а потом Црне Горе као српске државе, па све до комунизма – Црногорци су били Срби.

Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају прâво на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за прâво онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као “Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован “црногорски јези, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

БОЈАНИЋ: Какви су уџбеници из историје у Црној Гори?

КИКОВИЋ: У Црној Гори је истина на  удару, наравно да им највише смета сопствена историја, која је на удару свуда на Балкану. То је свакако најизраженије у Црној Гори.

А одакле је то дошло? Доласком комуниста на власт 1945.године доживљавамо, за неупоредиво краћи период, највероватније и највећи ударац на сопствену историју, њеним поновним мијењањем. Па смо тако својевремено у хронолошким комунистичким часописима могли прочитати и изјаву једног од водећих људи у држави и идеолога послијератне Брозове Југославије комунисте Милована Ђиласа, који је оставио реченицу која нам је данас сасвим довољна за одговор на постављено питање, а он је вјеровали или не рекао: „Историчари не треба само да записују и биљлеже историју, већ треба и да је мијењају“.

Ми се залажемо и  тражимо да се у уџбеницима историје врати истина и да учитељица живота буде и у Црниј Гори предмет за долазеће генерације, а не пропаганда у служби партије на власти.

    Свима нама је познато да је Историја друштвена наука која се бави проучавањем развоја људског друштва у прошлости, од настанка цивилизације до данашњег дана. Њен задатак је да на основу материјалних, писаних и усмених трагова човјековог постојања реконструише прошлост људи на одређеном простору и у одређеном времену. Историја треба да објасни узроке минулих догађаја и уочи законитости друштвених процеса. У томе јој помажу и неке друге науке, које зовемо помоћне историјске науке. Историја (хисторија) је грчка реч и значи прошлост.

Ову дефиницију историје у данашњој Црној Гори власти желе да потисну или да укину историјску истину или да оваквим одлукама потисну учитељицу живота, а да истину о вјековном српском постојању у Црној Гори забране надолазећим генерацијама како би манипулисали са њима. Јер је у уџбеницима историје све фалсификовано а Срби су проглашени за окупаторе.

Ипак, највећи непријатељи овом науму јесу многобројни историјски извори и пописи становништва који указују да је српско национално одређење у Црној Гори било апсолутно већинско до 1945. године и да црногорске нације до те године није било. Социјалистичка власт је то народно опредјељење фактички ставила ван снаге и прокламовала црногорску нацију. Све је то урађено плански, ради разбијања српског утицаја и карактера Црне Горе у будућности.

БОЈАНИЋ: Какав је по вама излаз из ове политичке кризе у Црној Гори, зашто се не тражи смена Мила Ђукановића, нови избори и попис становништва?

КИКОВИЋ:  Па на неки начин се и тражи. Владика Амфилохије је рекао: Народ позива ову власт, која каже да је народна, да се уклони овај антицрквени и антинародни закон. Ако послуша народ – потврдиће да је народна власт. Ако инсистира на безакоњу – ја као Митрополит морам да кажем: Доље безакона влада! Ако је народна – нека то потврди! У супротном – нека се скине са народне грбаче.

Експресно је одговорио  Мило Ђукановић: …“Да смо сматрали да тај закон треба да буде повучен, сигурно га не бисмо доносили. Све аргументе које смо чули против тог закона, чули смо у претходне четири године“… Ово су изјаве кључних фактора у Црној Гори.  На основу онога шта је до сада било, може да се предпоставити  шта ће бити у будућности. Све зависи од великих сила. Није ово само Милова игра, већ је и игра неких центара моћи са стране. Побиједиће онај ко буде имао више снаге и енергије. Избори су неминовни али морају да буду по први пут демократски.Попис становништва је наредне 2021.године такође мора да буде демократски и без притисака.Не треба ваљада понављати да су сви избори,референдуми, пописи … били фалсификовани и покрадени. Да би се све ово десило да дође демократија постоји један предуслов диктатор мора да оде.

Интервју водиo Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

srpskaistorija.com

Кључне речи
Back to top button
Close
Close