ИЗ МЕМОАРА ГАВРИЛА ДОЖИЋА: Како сам ујединио Црну Гору и Србију!

Вјеровао сам да је дошао најсрећнији моменат у животу српског народа и у његовој историји – да се створи једна братска српска држава, као што је то било у прошлости. Сматрао сам да тиме Црна Гора испуњава замисао своје витешке борбе кроз вјекове. Уједињење је већ било зрела ствар, и тако је мислило 95 одсто Црногораца!

Ја сам провео три године у логору Цегли у Мађарској. У то вријеме био сам тежак болесник, и ради тога сам отправљен на опоравак у Улцињ, али стално под надзором и строгом контролом. Чим је објављена капитулација Аустроугарске и Њемачке, био сам ослобођен ропства и желио сам да створим што повољније услове за уједињење Црне Горе и Србије.

Одмах сам дошао на Цетиње и упознао се са тадашњим виђенијим људима, и формирао, 4. новембра 1918. године, Народни одбор за уједињење, на Цетињу, а потом и другим мјестима.

Сматрао сам да је наша основна дужност да се прво заведе ред и мир у Црној Гори, гдје су људи били завађени и гдје је владало једно хаотично стање.

Било ми је јасно да краљ Никола не може да се врати у Црну Гору, као ни његови наследници.

Вјеровао сам да је дошао најсрећнији моменат у животу српског народа и у његовој историји – да се створи једна братска српска држава, као што је то било у прошлости. Сматрао сам да тиме Црна Гора испуњава замисао своје витешке борбе кроз вјекове, против турског угњетавања и ослобађања српског народа од туђинског ропства. Уједињење је већ било зрела ствар, и тако је мислило 95 одсто Црногораца!

Прије свега требало је да се договрим са људима из династије Петровић-Његош, у ствари, сматрао сам да треба да разговарам с Божом Петровићем, званим: Господин Божо. Његова су Црногорци тако ословљавали зато што је био еминентна личност  за сваког, по свом достојанству и својој култури.

У почетку сам му рекао ово: „Господине војвода, дошао сам да разговарам о нашем веома важном и историјском моменту – уједињењу Црне Горе и Србије. Ви ћете моћи најбоље, захваљујући Вашем великом искуству и богатом знању, да највише послужите интересима наше миле Црне Горе и цијелог српског народа.Дошао је моменат да се створи јединство, оно које је било замишљено и сачињено од стране кнеза Михаила Обреновића и кнеза Николе 1866. године. Сад је час да се то приведе крају. Нама је данас потребно Ваше мишљење и Ваш савјет за извођење овог вјековног сна српског народа.“

На то је војвода Божо дословно одговорио: „Ваше преосвештенство, ја сам необично срећан да Вас видим данас међу нама, јер нам је Ваша личмост сада најпотребнија. Претрпјели сте тешке дане ропства и понижења сваке врсте, али сте се на крају све пребродили и дошли код нас да заједнички договорно створимо највеће српско дјело и наш вјековни сан од Косова до данас. Могу да вас увјерим д амоји преци, и ја са њима, увијек смо били на тој линији – да без српског јединства не може бити никакве среће и величине у српском народу. Само заједно, уједињени руку под руку, можемо да свршимо једно велико дјело које је грандиозно у својој суштини.

Част и прошлост династије Петровић-Његош не може бити доведена у искушење – има да се поштује одлука која је у интересу цијелог српксог народа. Ја вјерујем да краљ Никола неће дозволити да његова прошлост и прошлост Црне Горе буду доведене у питање с његовом опозцијом, што би био његов пораз пред садапњим и будућим покољењима.

Наши непријатељи сигурно ће покушати да ово искористе и да га наговоре на оно што је већ до сада учинио. Српски народ има много непријатеља који увијек користе наше унутрашње неспоразуме и неслогу. То би заиста било за сваку осуду и срмаоту која ни у ком случају  не би могла ничим да се оправда.

Колико је мени познато, већина Црногораца у овом часу је за ову одлуку, Ви, Преосвештенство, треба да дођете у везу с пуковником Драгутином Милутиновићем који је већ у Црну Гору доспио с четири хиљаде српских војника. Ви га замолите у име свих нас да се јединство Црне Горе и Србије изврши на једини могући начин који доликује српксом народу – достојанствено у свим одлукама. Без буке и опозиције, без политичких страсти, јер ће многи покушати да их унесу и тако отежају ову историјхску одлуку коју цио српски народ чека с великом радошћу.“

Ове ријечи Господина Божа биле су путоказ у мом даљем раду на уједињењу Србије и Црне Горе. На челу трупа у Црној Гори био је елтини официр Драгутин Милутоновић. Његов долазак у Црну Гору био је од великог значаја, пошто је ваљало да се заведе ред и мир и да се разоружају аустроугарске јединице.

Чим сам се састао са Милутиновићем, замолио сам га да српске трупе дођу у престоницу Црне Горе – Цетиње. Да главни град буде у рукама српске војске, ради сваке веентуалности која је могла изненада да искрсне.

Пуковник Милутиновић је већ сјутрадан, 5. новембра, ушао са својим трупама у Цетиње. Дочекан је с великим одушевљењем народа којије преживио туђинско ропство и бројна искушења током окупације.

Замолио сам пуковника Милутиновића да према краљу Николи буде врло тактичан и обазрив, као и према цијелој династији Петровић-Његош. Објаснио сам му како је краљ Никола имао велике заслуге за цијело српство, јер је понио буктињу за слободу и уједињење, после кнеза Данила, 1866. године. Затим, ваља имати у виду да су Црногорци извојевали неколико сјајних побједа под његовим вођством: на Вучјем долу, Острогу, Бару и сл.

У своје вријеме, династија Петровић-Његош смтрала је да има највише заслуга за српство, пошто је она била настарија српска династија, и она је прва почела борбу за ослобођење и уједињење српског народа.

У суштини, обје династије имале су неко право, но поред свега тога првенствено треба гледати на интересе цијелог српског народа, па онда интересе владара. Тако исто при уједињењу, не би смјело да се уради нешто што би донијело рђаве псоледице и коментаре. Ране треба лијечити а не по њима гребати!

Делегација из Црне Горе која је донијела у Београд одлуке Подгоричке скупштине

Ја сам оштро критиковао акције Косте Пећанца, које су биле бруталне и нијесу одговарале решењу мировног уједињења. Оне би могле изазвати љубомору, па би о томе требало озбиљно водити рачуна.

Пуковник Милутиновић у свему се сложио са мном. Обећао ми је да ће се обратити Врховној команди и прелдожити да се одмах повуче Коста Пећанац, што се убрзо и догодило. Друга ствар коју је Милутиновић регулисао јесте то што је затражио од својих четничких групација да положе оружје, како би у народу завладао мир.

Црногорски политичари и школовани људи били су нерасположени према краљу Николи. Међу њиам најистакнутији био је Марко Даковић, син заслужне породице са Грахова, која је заиста носила лучу слободе између Црне Горе и Србије и играла важну улогу. Марко је имао расне, национален особине своје породице, а за вријем студија правних наука у Београду, стекао је симпатије баш захваљујући породици и чувеној бици на Грахову у којој су Даковићи имали значајној удјела.

Марко Даковић је 1906. године у листу ,,Штампа“ објавио свој програм у шест тачака у којем тражи завођење демократије у Црној Гори, окривљујући што то не постоји, кнеза Николу и његову владу.

Народ Црне Горе изабрао је своје представнике и послао их на Велику народну скупштину у Подгорици, да одлучују о уједињењу. Нажалост, тих дана у Црној Гори било је немилих догађаја између малобројних присталица краља Николе, и друге стране, која је била у већини. Представници прве групе су се назвали зеленаши и они су сматрали да треба времена да би дошло до уједињења између Србије и Црне Горе, али у суштини, нијесу били противни томе.

У тим почетним борбама, италијанска пропаганда сипала је отров кроз Црну Гору, завађала народ, јер је то било у интересу Италијана, тобож да бране интересе краља Николе и његове династије. Али, њихов главни интерес био је њихов сопствени интерес! Жељели су да имају одскочну даску у Црној Гори, као што ће је имати у новоствореној држави Албанији.

Краљ Никола и његова влада вршили су притисак на савезнике, тврдећи да је Црна Гора независна држава и да је сада окупирана од српске војске, од Краљевине Србије. Министар спољних послова, Никола Пламенац, давао је разне изјаве против стања у Црној Гори. Покушао је да нађе ослонац  код извјесних Албанаца о стварању заједничке државе од Албаније и Црне Горе, али у томе није имао никаквог успјеха.

Коначно је дошла и Велика народна скупштина. Присталице Марка Даковића биле су строге, тражећи да се краљ Никола прогласи издајником. Ја сам се томе противио, зато што то не би одговарало историјској улози и раду из прошлости династије Петровић-Његош. Сматрао сам да краљ Никола и његови синови имају својих грешака, али ипак се није могло оспорити, и поред свих тих грешака, да има заслуга за јединство српског народа. Навео сам случај његовог одрицања од престола 1866. у корист кнеза Михаила.

Моје гледиште помогао је не само војвода Божо Петровић, него и војвода Стево Вукотић, брат краљице Милене.

Рекао сам између осталог:

-Ни у ком случају не смијемо дозволити да се бацамо блатом на своју прошлост и историју Црне Горе, из чијих је груди изникао генијални дух Владике Рада, који је не само понос Црне Горе него и цијелога српства. Његове високе мисли о витештву треба да нас уједине у једној мисли, у једној заједничкој љубави и заједничком осјећању да вршимо нашу националну дужност, која захтијева да одбацимо све несугласице и неспоразуме, које нас одвајају једне од других. Будимо достојни насљедници најсвјетлијих идеала нашег народа који је умирао и живио за слободу и јединство цијелог српског народа.

После дуге и веома опширне дебате, моје мишљење је прихваћено у цјелости. Тако исто и Стевана Вукотића. Тиме је завршено дјело које ће вјечно бити спомен наших осјећања и љубави Црне Горе према свим Србима, ма гдје они живјели.

Преузето СЕДМИЦА