ИСТИНА О “АУТОКЕФАЛНОСТИ“ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Пише Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе

Последњих година, а загрцнуто и агресивно ових дана за нама, бучно се најављује и промовише аутокефалност тзв. црногорске  православне цркве што увелико збуњује мање обавијештену јавност утолико више јер се бесрамно фалсификује историјска истина. Да бисмо помогли људима да знају о чему је овдје ријеч, морамо почети са фундаментима који су неспорни када се елаборира ова тема, а које сам и ја као дудгогодишњи члан редакције “Србобран“-а, беранског листа за обнову српске културе и традиције, јавно објавио као своје истраживање на ову тему у октобру 2001. године под насловом “О аутокефалности цркве“. Није на одмет поновити кључне принципе које нико не може дерогирати па ни политички мисионари, атеисти и комунисти, који јуријашу на све српско како би помогли новим колонизаторима чије су уцијењене слуге. Прво питање, које се не може избјећи, јесте: чиме је мотивисана дрека новопечених црногорских аутокефалиста?, питао сам се на почетку свог горепоменутог текста и одговорио једин могућом њиховом инспирацијом – несумњиво је да су пиони у игри злочиначке папске државе која наставља свој прљави рат против православља. Ватиканска агресивна пенетрација у Македонији, Прибалтику, Украјини, Русији па чак и у Грчкој, очигледна је и не треба ју посебно доказивати. То је наравно сфера политике, а не права. А шта каже црквено право?

Свака црква која тражи аутокефални статус може га добити од Мајке цркве, тј. од цркве у чијем је саставу. Ако од ње не добије сагласност, ниједна је православна црква не може признати. Типичан примјер је Македонска православна црква, коју осим Ватикана не признаје ниједна православна црква, јер није добила од матичне Српске православне цркве сагласност за аутокефалност.

Црногорска митрополија се налазила у Српској патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално, али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности. Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта црквеног права.Зашто у то вријеме није тражена аутокефалност црногорске цркве сасвим је јасно: за разлику од данашњих уцијењених сепаратиста, ни Црногорска митрополија ни владарска династија Петровић Његош није служила туђим интересима, него јој је живородни циљ био обнова српске државе и Српске православне цркве са сједиштем у Пећи. Цетињска митрополија је била једина епархија у оквиру укинуте Пећке патријаршије која је сачувала своју слободу и остала непотчињена ни према Цариграду ни према Москви, па се се њени митрополити осјећали као прави насљедници српског патријарха, носећи титулу егзарха (чувара, надзорника) Светог Трона Пећке патријаршије, у периоду 1766-1920. године.

Зато је неопојано смијешно да данас било која свјетовна власт “зацрта у својој агенди“ проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може “опослити“. Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива “аутокефалном“, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола I, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био “аутокефални митрополит“, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове СПЦ и српског патријарха!

Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова:

– да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),

– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),

– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),

– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),

– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.

Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, те да Црногорска митрополија није никакава “Црногорска аутокефална црква“ која им је тек  тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Свети Василије, а не грађанин Острошки постоји читав вијек прије него је Црна Гора постала држава, чак и да узмемо да рачунамо од 1796. (битке на Крусима) или 1858. (битке на Граховцу) а не од Берлинског конгреса 1878. године! Утврђивањем ко је градио црквене храмове по Црној Гори партијска комисија ДПС мора доћи до података да су их све подигли српски великаши, а да су их Турци поробили у једном (дужем) периоду историје и како ће то данас успјети легално конфисковати у корист државе када нема објекта који је она држала за своје, јер је по сваком демократском законодавству – црква одвојена од државе? Карл Шмит такво нормирање назива “примитивним правом“ а Црна Гора је “кандидат за улазак у Европску унију“, убјеђују нас, па баштини позитивне тековине међународног јавног права – поштујући канонско односно црквено право.

Пише Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе