Занимљивости

Два века прекрштавања Срба

Упоредо са исељавањем српског живља из Косовског вилајета текао је процес насељавања Албанаца, пре свега из Малесије и са околних планина, и тако се нарушавао етнички састав становништва

ПОЧЕТАК 19. века обележава почетак ланца националноослободилачких покрета и револуција балканских народа. У склопу тога, српски народ први започиње своју националну, али и социјалну револуцију на простору тадашњег Београдског пашалука. Међутим, тај процес националне и социјалне еманципације, односно револуције и свеопштег друштвеног преображаја, није се ограничио само на простор устаничке или Карађорђеве Србије. Ехо промена одјекнуо је међу целокупним српским народом под турском влашћу, али и шире.

Вођа Првог српског устанка, односно српске револуције, Карађорђе Петровић је намеравао да устанак прошири и на остале крајеве где је живео српски народ. Слом Првог српског устанка 1813. године није означио и крај националноослободилачких тежњи српског народа. Већ после две године започиње нова фаза српске револуције, коју ће артикулисати дипломатска борба коју је предводио кнез Милош Обреновић и која ће се завршити турским пристанком да Србија добије ограничену локалну самоуправу, али и извесна територијална проширења (шест нахија).

С ДРУГЕ стране, турске власти су, плашећи се да се устанак Срба не прелије на подручје Старе Србије, односно Косова и Метохије, повериле управо Албанцима муслиманима мисију чувања граница. Што се тиче ситуације на подручју Косова и Метохије, она је све то време, али и након гушења устанака у Београдском пашалуку, била нестабилна, конфузна, а често и веома анархична, при чему је карактерише сукоб албанских племенских и феудалних вођа око контроле над том територијом.

Покушај турских власти да прекину сукобе албанских вођа и уведу реформе 1839. године, тзв. Танзимат (Гилхански хатишериф) – који је подразумевао да се уместо шеријатског права наметне уставни поредак европског типа и на простору Косова и Метохије – изазивао је снажан отпор Албанаца, који су се жестоко опирали увођењу реда и малим, готово симболичним реформама, којима је требало побољшати положај тамошњег хришћанског живља. Највећи устанци против тих промена десили су се се 1843-44. године у Скопском и Косовском пашалуку, затим 1845. године у Ђаковачкој нахији, и опет 1847. године, али су их турске власти угушиле и успеле бар привремено да поврате мир на тим подручјима. Нови талас нереда у Призренском пашалуку избија 1855. године, а зулуми Албанаца су били посебно снажни у Пећи и Дечанима.

СЛЕДЕЋИ велики погроми хришћана на простору Косова и Метохије дешавали су се шездесетих и седамдесетих година 19. века, када поново долази до насилне и масовне колонизације Албанаца – земља се од Срба отимала, а они физички злостављали и присиљавали на исељавање.

У свим тим међусобним обрачунима албанских вођа и њихових присталица, али и у сукобима Албанаца и турских власти, највише је испаштало хришћанско, односно српско становништво. Српски народ је пострадао од самовоље албанских племенских вођа и њихових саплеменика, али и од турских власти, које су, уместо да се ставе у његову заштиту, прећутно прихватале злочине Албанаца према њима или су их чак и подстицале. Срби су, поред физичког прогона, пљачкања и присиљавања на исељавање, често излагани и процесу насилне исламизације и албанизације (такозвани Арнауташи). Било је и случајева да је верска конверзија била начин да се спасе голи живот. Тај процес је трајао скоро два века, почев од Велике сеобе 1690. године, и највише је био распрострањен у Урошевцу, Дреници, долини Лаба и Гњиланском крају. Упоредо са прекрштавањем, трајало је и масовно исељавање, које је нарочито било интензивно тридесетих и четрдесетих година 19. века. Упоредо са исељавањем текао је и процес спуштања и насељавања Албанаца, и то, пре свега, из Малесије и са околних планина у напуштене и плодне српске крајеве, чиме се грубо нарушавао етнички састав становништва. Тај насилни етнички инжењеринг био је посебно интензиван између средине 18. и средине 19. века, као и од Берлинског конгреса до Првог балканског рата.

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Берлинског конгреса, на простoру који се граничио с Косовским вилајетом, око Копаоника и Јастрепца, населило се и до двеста хиљада Срба са Косова, док је после доласка српских јединица дошло до обрнуте миграције, с обзиром на то да су Албанци из Топлице и јужних делова Србије прелазили у Косовски вилајет. Том приликом иселило се око тридесет хиљада Албанаца.

АУСТРИЈСКА СТАТИСТИКА СКОРО једнаку заступљеност Срба и Албанаца на Косову показује и аустријска статистика из 1899. године. У том тренутку на простору Косовског вилајета је живело 182.650 Албанаца и 166.700 Срба. Према аустријским подацима из 1903. године, у пећком, приштинском и призренском санџаку живело је 111.350 православних Срба и 69.250 Срба муслимана, док је с друге стране било 214.000 Албанаца муслимана и 14.350 Албанаца католика. Непосредно пред Први балкански рат, др Карл Појкер је објавио четврто издање карте „Македонија, Стара Србија и Албанија“. Он наводи да је на простору Косовског вилајета, односно Старе Србије, од 980.000 становника, православаца било 430.000, и исто толико Албанаца.

Прецизних података о етничкој и верској слици Косова и Метохије током 19. века нема. Отоманска статистика није поуздана, при чему треба узети у обзир да су турске власти своје грађане пописивале по верској а не по националној основи. Међутим, постоје други драгоцени подаци на које наилазимо код странаца, путописаца и истраживача косовскометохијских крајева у 19. и почеком 20. века. Веома прецизне статистичке податке дају аустроугарске власти. Тако, на пример, аустријски лекар др Јозеф Милер 1844. године у својој књизи о Албанији износи занимљиву оцену да је Метохија по свом карактеру већински словенска. Милер даје податке о три области: Пећи, Призрену и Ђаковици, напомињући да тамо, од укупног броја од 195.000 становника, већинску популацију чине Албанци, од тога су 114.000 муслимани (38.000 Срби, и 86.000 Албанци), док је хришћана 81.000 (73.572 православни Срби, 5.120 католички Албанци и 2.308 Јањевци). Што се тиче градова, тамо је етничка слика била нешто другачија. У Пећи је живело 11.050 Срба и 500 Албанаца, у Призрену 16.800 Срба и 6.150 Албанаца, док су у Ђаковици већински били Албанци окружени српским селима.

ВИЛИЈАМ Дентон, англикански свештеник и писац, у књизи Servia and Servians, објављеној 1862, наводи податак да од дванаест милиона седамсто двадесет хиљада хришћана који живе у европским провинцијама Турске, половину тог броја чине Срби. Дентон напомиње да муслимани исказују истовремено и мржњу и страх према хришћанима, а да турске власти немају ни жељу ни снагу да предузму заштиту угрожених хришћана.

Аустријанац пуковник Петер Кукуљ, у интерној студији припремљеној за аустроугарску војску 1871. године, истиче да у Призренском мутесарифлику, који је обухватао највећи део Косова и Метохије, живи чак пола милиона људи, а од тога 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, 10.000 Цигана и 2.000 Турака. У верском погледу, православних је било 250.000, муслимана нешто мање, 239.000, а католика 11.000. Мапе немачких историчара Хајнриха Киперта и Јохана Георга фон Хана и аустријског мајора и конзула Карла Сакса показују да на територији западног и источног Косова већински живе Албанци, док област Косовске Митровице и Косова Поља претежно насељавају Срби.

Преузето СРБСКЕ НОВИНЕ

Back to top button
Close
Close