Колумна

Драгослав Бокан: СРПСКО ЈЕДИНСТВО И КАКО ГА СТЕЋИ

Најтеже питање за сваког од нас, Срба, данас. Јер се свако помињање (иначе нам неопходног) ”националног јединства” одмах везује за режимски интерес (по једноставној логици да свако уједињавање смањује опозициони потенцијал и народни бунт, па, самим тим, највише погодује актуелним властима).

И због оваквог стања ствари, ми више не смемо да размишљамо о ономе много важнијем од тога ко ће бити на власти у овако ограниченом суверенитету какав је српски, данас и овде.

По тој наказној (иако не и сасвим нетачној) логици, ми не бисмо смели да се трудимо да што више постепено смањујемо постојеће међусобне разлике и да, исто тако, јачамо наше везе и свест о заједничким циљевима.

Тако су исто наши преци нападали, час Обреновиће, чак Карађорђевиће да радећи на успостављање српског јединства у ствари само покушавају да ојачају и утврде свој династички утицај. И да је све друго само маска и замка за оне који ће, зовако, продужити власт ове или оне династије.

Тако су исто пролазили сви иницијатори сличних покушаја у свим временима наше скорије, ”модерне историје”. Па чак и током отаџбинских ратова током деведесетих су само сипале оптужбе да борећи се уз ЈНА ”продужавамо комунизам” и удаљавамо се од ”истинске националне самосвести” и ”истеривања правде на чистац” (са све тражењем лустрације, , све то, у време жестокиј хрватско-бошњачко-шиптарских напада на Србе свих идеолошких боја, са активним учешћем и њихових међународних спонзора и покровитеља).

И стигосмо, полако и неумитно, до апсолутног ”замрнутог конфликта” међу нама самима, до неизбежне ситуације: ”ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се”. У којој шта год урадили, одмах бивамо проглашени нечијим удворицима и плаћеницима, заборављајући да они који овако онемогућавају наше функционално помирење још више раде за стране напријатеље, којима је уједињење Срба – ноћна мора и оно последње што би желели да виде и доживе.

Када би данас лично Свети Владика Николај Велимировић узвикнуо, пред свима нама, да требамо да се, пре свега, међусобно СЛОЖИМО (па онда и обожимо и умножимо), одмах би и њему била прикачена неизбежна, лепљива етикета ”режимског бота” и ”бедног сендвичара” – јер се и тим захтевом ”о јединству” такође, на неки начин, продужава останак на власти овог режима. Да би се и током следећег мандата ко зна какве друге, будуће власти, иста ствар понављала, са слично формулисаним опозиционим оптужбама за ”недопустиво подржавање наших (и тих нових) властодржаца”.

Једноставно, нађен је скоро непобедиви модел квази-моралистичког оправдања најнеморалније могуће технике сталног одлагања ма какве српске слоге и удруживања (између неистомишљеника) и хитног прихватања нашег јединственог циља. Прави ауто-пут у пакао, поплочан наводно ”најбољим намерама”, у грчевитом отпору наводним (или стварним, свеједно) ”режимским махинацијама”.

Као математичка једначина без могућности позитивног решења.

Као нестали грал у артуријанској митологији, за којим се узалуд трага, док, у исто време, читава земља, као уклета, умире од раздора, немоћи и јаловости.

Отуд и толика убиства српских владара, често у по нас најтежим историјским тренуцима (када смо били на само корак од великих регионалних геополитичких успеха, недовршених управо због свих тих сулудих, често непромишљених атентата). Таман бисмо нешто саградили, одмах би се то и до темеља срушило.

И то је постало неписано правило отпора свакој нашој власти без разлике, невезано за то какав је, заиста, био сваки од тих кнежева, краљева и премијера.

Јер је сваки био унапред осуђен на колективну мржњу, која је брзо доводила до завереничког окупљања и убрзане припреме атентата на актуелног владара, ”као јединог решења” за питање управљање Србијом. И тако увек изнова, опет и опет, док не издељемо и покидамо последњу зелену гранчицу нашег већ скоро посеченог народног стабла.

Точила се, беспоштедно, хајдучка ”плава крв” тополске и милановачке династије, по шумадијским шумама и београдским излетиштима и палатама, мажући крвљу официрске сабље и све трагичније странице наше историје.

Увек се ту качио и понеки лични разлог, каква фамилијарна, сталешка или еснафска неправда, уз све оно остало, на велике националне и друштвене теме.

Да би се српска поља, шумарци и дворски конаци натапала крвљу скоро па сваког нашег владара – све до доласка аустроугарског војника и комунистичког ликвидатора, Ј. Б. Тита, на српски престо (у Београд деспота Стефана и мајора Гавриловића).

Парадоксално, тек је бескрупулозни, самозвани Маршал добио тај недодирљиви статус неког ко је безбедно и високо изнад свих замерки, примедби иметака још преосталог, покољима измаклог српског народа…

И сад да се опет – оснажени или додатно забринути, већ како ко међу нама – вратимо на тему из наслова и са почетка овог текста.

И како успоставити некакав једноставни и ефикасни наратив којим ће се придобити што већи број Срба за неку другачију идеју неодустајне борбе, кад ствари стоје овако како управо описах?

Како, браћо и сестре, даме и господо, драги и мили моји?

Како нас окупити око ма какве идеје, ако се то одмах тумачи у великом делу наше јавности као индиректна (и ”нечасна”) подршка властима?

Како се збирати и саборовати на ма коју тему и у ма каквој прилици, када се тиме, наводно, ”само скреће пажња са најновијих предизборних активности и народног отпора властима” – на оно што код Срба никако да постане приоритет и апсолутно ”најважније од свега”?

И до када ће све ово трајати, јер се то крваво коло нашег политиканства изгледа никад не завршава, нити стаје, чак ни под немачко-нацистичком окупацијом? Па се онда поубијасмо међусобно, са свим могућим објашњењима и ”оправдањима” овог самоуништавајућег унутарсрпског масакра, датих из разних идеолошких перспектива шизофрено-рашомонског ”доживљаја светског рата”.

А сада, када се у међувремену све заплело и замрсило, када су српском руком побијени толики међу најбољим Србима и када су све српске клетве међусобно бачене са једна на другу (и трећу и четврту) страну, као да је реч о немогућој мисији. Иако пред собом све време имамо неколико једноставних и довољно чврстих полуга за подизање трагичног судбинског терета:

1) српско страдање у НДХ (а, посебно, наше побијене дечице),

2) разоткривања грехова демонски лукавог југословенства,

3) безусловну љубав према свом милом роду, и

4) нашу ”српску идеју” (утемељену на светосављу, витештву, чојству и јунаштву, те раскошним искуствима нашег Предања, пуних трезора духовне културе).

Али, шта то све вреди, кад ће се многи међу истинским родољубима и јуначким припадницима српског народа опат и опет застидети – да буду ”на страни јачег” (а они наивно мисле да је то локална власт у Београду, а не она империјална у Вашингтону, Лондону и Бриселу)?!

И како поправити овакво стање ствари, а са сувише малим и слабим медијским каналима изношења праве (и, за многе, непожељне) истине?

На то питање морамо да одговоримо конкретно, сви ми, што отвореније и брже, да бисмо коначно почели да нешто мењамо по питању обнове српства и духовног јачања нашег народа.

Зато сам и формирао овај мој (и потенцијално ваш) ИНСТИТУТ ЗА НАЦИОНАЛНУ СТРАТЕГИЈУ, као средство промене ко зна још кад (погрешно) измењене свести. Да бисмо кренули у правцу који нас води и напред и увис, али и у дубину нашег отаџбинског бића.

ЈЕДИНСТВО ИЗНАД СВЕГА, уз СВАКОДНЕВНИ РАД НА СЕБИ и упорно упознавање свега најлепшег из наше народне традиције.

Са циљем што бржег и потпунијег враћања на Светосавски Пут златног доба српске историје.

А то је најбоље и најважније што уопште може да нам се деси, ко год био овде на (увек привременој и не превише сувереној) власти, у сенци бруталних међународних уплитања у наше животе.

Преузето СРПСКО УЈЕДИЊЕЊЕ

Back to top button
Close
Close