Срби Црне Горе

Драгослав Бокан: КАКО СУ МИЛОВИ ПРЕТХОДНИЦИ И ИНСПИРАТОРИ РУШИЛИ „ЊЕГОШЕВУ КАПЕЛУ“ НА ЛОВЋЕНУ

Велики српски редитељ документарних филмова, Крсто Шканата, је непосредно након рушења ”Његошеве капеле” (оригинално: цркве-капеле Светог Петра Цетињског), снимио свој прилог вечном бележењу ове срамоте за све Србе (из Црне Горе, али и иначе).

Од 27. августа 1855. године (када је, по свом тестаменту, положен у капелу посвећену стрицу, имењаку, коју је за живота подигао) па до тужног 12. августа 1916-те, када су Аустријанци, након бомбардовања, оскрнавили ову светињу и ископали Његошеве мошти – да би, затим, потпуно разрушили капелу и, уместо ње, подигли, на врх Ловћена, споменик својој победи над Црногорцима. Расписан је и конкурс за предлог изгледа овог тријумфалистичког споменика, али је крај рата прекинуо сву ту лудорију.
А Његошеви посмртни остаци су то време окупације провели у кивоту, у Цетињском манастиру. Док су врх Ловћена прекривали остаци (из Бококоторског залива) бомбардоване капеле.

Стара капела

Како су Црногорци заборавили (не сви, али део њих) ту срамоту коју су им тад нанели Аустријанци, Хрвати, Словенци, Мађари, Чеси и други народи са униформом хабсбуршких освајача, нити знам, нити разумем.
Из неког разлога, многи међу њима су почели да ”окупацију Црне Горе” везују – насупрот свакој логици – за њене ослободиоце (савезнике, међу којима и јединице српске војске) који су истерали аустро-угарске окупаторе из црногорске земље слободољубивих српских орлова. И, успут, заборавили на Титове сународнике из Првог светског рата и њихове непокајане грехе, па у, тако, почели да усвајају хрватску мржњу према Србима и шовинистичке загребачке лекције које су у острашћену србофобију претворили ликови попут Секуле Дрљевића, Савића Марковића Штедимлије, Војислава Никчевића (дукљанског ”академика”, аутора новокомпонованог ”матерњег језика” и оснивача Друштва црногорско-хрватског пријатељства)…

21. септембра 1925. се завршава принудно изгнанство Његоша из његове посмртне задужбине и он се враћа у саркофаг у обновљену капелу (коју је осликао Уриш Предић, а архитектноски оплеменио Николај Краснов), трудом српског патријарха (родом из Доње Мораче) Гаврила Дожића, који је спречио да се на том месту већ тада подигне Маштровићев пагански, ”југословенски” храм.

Али, 1952. године је Мештровић договорио посао са владом Републике Црне Горе (у оквиру ФНР Југославије), али је ”тек” 1968. договорено рушење Његошеве капеле, па је она и срушена (урпкос узалудном противљењу сваког часног и поштеног Србина те епохе) 1972. године, па је на том месту две године касније коначно подигнут Мештровићев ”црни храм” (по древном персијском моделу, са каријатидама).
Овај (само по имену) ”Његошев маузолеј” је био више Ј. Б. Тита, Жарка Булајића и Марка Орландића (двојице комунистичких председника Извршног већа Скупштине СР Црне Горе из тог доба) – него Његошев.
На нагробној плочи сасвим сличној оној диктатора Тита (која ће бити унета у београдску ”кућу цвећа” шест година после тога) уписано је само ”Његош 1813-1851”, без крста и покојниковог крштеног и монашког имена.

Нова капела

Рушење православне капеле и градња паганског маузолеја обављена је уз велико противљење свих оних који су поштовали последњу вољу највећег хришћанског песника модерног доба, а он је јасно одредио шта и како треба да се ради с његовим телом (после физичке смрти).
Остало је забележено витешко име Иса Махутовића, који, као радник ”Грађевинског предузећа Титоград”, није хтео да учествује у рушењу светиње, дајући због тога отказ и трпећи, касније, мучна испитивања ондашње тајне полиције Веселин Ђурановић, (и опасна сумњичење за ”заверу против социјалистичког поретка”).
Црногорски антисрби титоистичке расе су дали налоге за нечасно улизивање свом апсолутном господару и тиме издали своје порекло и све завете предака, наредивши рушење Његошеве капеле.
Да им не заборавимо имена: уз малопре поменуте Жарка Булајића и Марка Орландића, ту су и Веселин Ђурановић, Радован Радоњић, Марко Шпедијер, Вељко Милатовић (иначе, убица већ времешног Крста Поповића из ратних времена)…

Крсто Шканата је осетио шта треба, а може да уради у таквом тренутку и практично снима филм без речи, само са звуцима и лицима присутних.
Бележи оно што требамо да увек изнова гледамо, учећи важну лекцију о издаји свог народа и његових ванвременских порука.

Пише Драгослав Бокан

Back to top button
Close
Close