Интервју

Др Драгољуб Петровић о СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ЈЕЗИКУ

За сајт Српска историја говори угледни српски лингвиста проф. др Драгољуб Петровић. Специјалност му је дијалектологија. Написао је 20-ак (ауторских и коаутоских) књига међу којима и: O говору Змијања, Говор Баније и Кордуна, Српски језички заперци, Сумрак српске ћирилице : Записи о затирању српских националних симбола, Фонологија српског језика (са Сн. Гудурић); припремио (коауторски) више дијалекатских речника (Војводине, Спича, Качера, Куча, Драгачева); бавио се проблемима ономастике и лингвогеографије; годинама „шичао на свеце“ (Школа немуштог језика, Зловременик).

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Бојанић: Како видите установљени „црногорски језик“ и историјски прогон ћирилице у Црној Гори, који и даље траје?

Петровић: То што се, током много последњих деценија, догађа са Црном Гором и у њој мислим да је најбоље разјаснио озбиљни црногорски историчар и архивиста Предраг Вукић (1966–2019), чије речи преносим у нешто слободнијој интерпретацији (будући да нисам у прилици да га цитирам): позицију Цетиња у духовној клими Црне Горе одредио је „катунски плебс“, тј. духовна сиротиња из цетињске околине која је после рата „дошла до речи“ и почела да „проповеда“ оно што њиховим часним прецима никад није могло ни пасти на ум. „Комунистичка зараза“ тамо се, наиме, најбрже утемељила и то се потврђује једним необичним податком: Цетиње с околином „дало је 49 народних хероја“ и сасвим је сигурно да њихова већина није знала ни шта је чинила ни за шта се борила. Па су такви најбрже прихватили „усташку поетику“ (/Од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе/ или /Ко ће за мном, ја ћу први / да пијемо српске крви/); па је један такав „волио да стријеља“ (заробљенике, рецимо) и касније „израстао у великог Брозовог команданта“, а други је својој „стрељачкој љубави“ додавао и бацање у јаме (и заробљеника и народа). Та се цетињска зараза после пренела на сву Црну Гору, с Цетиња су се (Његошеви) Срби почели осипати и исељавати, а она „памет од једне вијуге“ довела до тога да се у црногорски устав упише „црногорски језик“ (и латиница као његово писмо). И све се то десило у тренутку кад је, према резултатима пописа стновништва, две трећине грађана Црне Горе српски одређивало као свој матерњи језик па се тако могло догодити да се тамо утемељи јединствени парадокс: док је огромна већина црногорских грађана говорила српски, званична Црна Гора (с 18,5% својих „навијача“) почела је да – блеји црногорски. (И тај језик Мило и Мијат уписали у црногорски Устав. После су се ти проценти почели мењати па је број оних првих знатно опао и тиме се потврдила истинитост записа онога Његошевог секретара, заборавио сам је ли то био Милаковић или Медаковић, да „од Црногораца нема већих јунака у боју ни већих кукавица пред строгом влашћу“; не знам јесу ли, и колико, „литије“ утицале на ту „витешку црногорску памет“.)

Бојанић: Ко су Црногорци?

Петровић: Црногорци су бивши Срби-Зећани и бивши Срби-Херцеговци чије су мајке „изгубиле конат“ о томе са ким су све „успјешно мијешале ноге“ па њихова „ђеца“ више не могу знати ко су им очеви. А док се то знало, Црногорци су били Срби, а Црна Гора словила за „Српску Спарту“ и о томе сведочанства оставили Св. Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Љубиша и сви стари „записничари“ црногорске прошлости – до комунистичкога времена и налета оне „катунске и ријечке духовне сиротиње“, коју је предводио Славко Перовић, а „пљескали им“ Јеврем, Вукић, Новак, Тамара, Мираш и други дукљански академици и витезови. (Последње сведочанство о Србима тамо је оставио краљ Никола 1911. године наводом да у Црној Гори има 95% Срба и 5% Арнаута, али кад су тамо дошли они „горепоменути“, од Срба је 1948. године „остао“ само 1,5%: оно што нису побили и бацили у јаме Мошо, Ђилаш, Јово Капа, Иван,  Блажо и њихови перјаници пресвукло је „националну чапру“ и уписало се у „Црногорце“. После је све ишло лако: они су Ловћен снизали „на Корита Иванова“, развластили Његоша и на „његово мјесто“ истурили Јеврема. И „дали ријеч“ онима за које, док је било Црне Горе и Црногораца, није било места тамо где се људи окупљају (таквим су примерцима људске врсте жене погледом одређивале место које им припада, а ако би се догодило да они поглед нису разумели – жене су биле „овлашћене“ да им то објасне љукачем). И такви су, деценијама, уређивали судбину Црне Горе, у последњих тридесет година врло ју је успешно срамотио Мило, али кад су се „покренуле литије“, показало се да несојска памет није могла баш потпуно одредити међе до којих се ништавило може представљати као морални принцип.

Бојанић: Шта мислите о такозваном „бошњачком језику“?

Петровић: Да би се разумео проблем „бошњачког језика“, најбоље се присетити писма које је, 1887. године, „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ упутило својим комшијама „латинима“ кад су почели да по Босни шире „хрватско име“: они су те „нове Хрвате“ подсетили на то да се тада нигде по штокавским посторима није знало ни за други народ осим за Србе нити за други језик осим за српски. У поменутом писму  посебно је занимљив навод  да се за то „ново хрватско име… до окупације [1878 – Д. П.] овђе никад чуло није“ и да се не зна „ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали“. После тога следи и занимљива и порука „новим Хрватима“: „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“. Томе се може додати и још један сличан податак: када је загребачки Вијенац 1890. позвао „мостарске Хрвате” на „народно славље у Макарску”, један савреме­ник за­пи­саће да тамо нико не зна за Хрвате (сем ако се не мисли на неку тројицу које зову „млинарима”). И томе додати: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”. А колико је „хрватско име“ било поштовано и међу неким „Хрватима“ посведочиће и такве појединости као што је она да су хрватски „племениташи“ као Хрвате радије одређивали своје коње него своје кметове; или да је  у Славонији то је име још 1867. „било зазорно као у Хрватској име крањ­ско“; или да се, према запису Јулија Бенешића 1911. године, „још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну, да су Хрвати“.

О томе како су се Хрвати „ширили“ по Босни (и Херцеговини) поменимо још покоју чињеницу; рецимо: бискупија у Мостару основана је 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; или: сарајевски надбискуп Штадлер устоличен је 1882. године у некој бараци јер католичке цркве у Сарајеву није било; или: високи функционер ХДЗ за Босну (иначе – изданак требињске свештеничке породице) у једном је тренутку „изразио изненађење“ да су све католичке цркве по Босни (сем неких манастирских) изграђене после Првог св. рата, одмах био смењен са свих функција, а главу спасао – бекством у Немачку.

„Бошњаци“ су, дакле, знали да воде порекло „од православних праоца“, то су дуго памтили и Хрвати, али су и једни и други то брзо заборавили и сложно кренули у сатирање Срба; јединицама муслиманске милиције (тзв. „шуцкорима“) Аустрија је поверила формирање санитарног кордона у Подрињу, којим је било предвиђено потпуно уништење Срба уз леву обалу Дрине, а Хрвати су се прослављали незапамћеним злочинима по њеној десној обали, пре свега у Мачви, а потом и по Срему. О томе сведоче изјаве оних који су преживели злочине: „Не знамо ко су били [злочинци], али су говорили српски“. (Хрвати су се, и иначе, знали прослављати једино злочинима па су и у немачком историјском искуству из Тидесетогодишњег рата [1618–1648] остали уписани, према плочи на катедрали у Магдебургу, по изреци: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“.)

Бојанић: Новосадски договор 1954. године – шта се тада десило?

Петровић: Тада се десио дефинитивни слом српскога језика: усташка и комунистичка кољачка памет напала је последње српско обележје које није могла стрељати као што је то учинила са стотинама хиљада његових носилаца. У једном тренутку, наиме, А. Ранковић могао се похвалити да је од 1945–1951. године побијено 586.000 „народних непријатеља“, али се не зна да ли у тај број улази и оних 180.000 српских дечака који су пострељани на Сремском фронту (према налазима Новице Војиновића док Антун Милетић вели да их је било само 80.000) и оних 50.000 деце (међу њима половина била је стара од 7–15 година) која су у другој половини маја и почетком августа 1945. жива убачена у јаме око Фоче. И за ово последње заслуге су припале 16. ослободилачкој СС Ханџар дивизији и 10. херцеговачкој којом је командовао Владо Шегрт, а помоћник му био Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука Драшковића. И не зна се да ли у тај број улазе оне десетине хиљада заробљеника које су Енглези вратили Брозу из Аустрије и били убачени у јаме око Кочевскога рога или завршили у тенковским траншејама око Дравограда. Тако се десило да се Други светски рат у Србији завршио много година после онога у Европи (мада нису без основе ни схватања да тај рат код нас још није завршен и да се неће ни завршити док и последњи Срби не буду истребљени). Тако испада да су комунисти после рата побили више Срба него што су за време рата побили сви српски непријатељи заједно. Комунисти су тада кренули у напад на ћирилицу и у томе је крупну улогу одиграо Ђилас: пошто је 2. авг. 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског одлучено да се Јужна Србија „пресели у Македонију“, он је одмах после рата отишао у Скопље да македонске политичаре и лингвисте убеди да македонски језик заснују на латиници и да тако Србија буде убачена у „хрватско-македонски сендвич“ и присиљена да и сама пређе на латиницу. Македонци на то нису пристали, али су комунисти нашли пречицу да то остваре „Новосадским договором“: у Покрајинском комитету, под будним оком УДБ-е) „проглашена је равноправност латинице и ћирилице“ и тиме био оверен споразум „југословенског министра културе“ Родољуба Чолаковића са неким функционерима ЦИА да ће сва деца морати да уче латиницу и да ће то бити потврда југословенског „разлаза са Совјетским Савезом“.

Бојанић: Ви се слажете да Хрвати никада нису имали „другога“ језика осим српскога? Они су се 1967. године позвали на „право“ да сваки народ, или етничка скупина, може језик којим говори да назове својим именом? Како им је то тако олако прошло, не само њима, већ и „Бошњацима“, Црногорцима…?

Петровић: Под „топузом братства и јединства“ могли су се сакрити и Јасеновац, Јадовно и стотине јама и других стратишта свуда тамо где се усташко-комунистичко савезништво оверавало српским главама. Испод тог топуза могла се провући и памет по којој се језик може звати и „овако“ и „онако“, и „како се коме допадне“, па смо тако добили и „хрватски“, и „македонски“, и „бошњачки“, и „босански“, и „црногорски“, одн. свих пет или шест српских језика. И по тим обрасцима „Бошњаци“ и Црногорци пронашли су у Аустрији „аустријски“, „тиролски“, „бургенландски“, у Швајцарској су пронашли четири „швајцарска језика“, прогласили много „шпанских језика“ по Латинској Америци и макар двадесетак „арапских језика“ по северној Африци и Блиском Истоку… И сви веле да је њихово „право“ да језику кумују како им се допадне, при чему „Бошњаци“ веле да неће да буду Босанци, али хоће да им је језик „босански“ па им памет ни с које стране не можеш ухватити.

Бојанић: Како је настао македонски језик?

Петровић: Тако што је стара немањићка Србија, звана и Јужна Србија и Стара Србија, по правилима комунистичкога инжењеринга, откинута од српскога етничког корпуса и „прекрштена у Македонију“. Разарање српскога етничког простора, наиме, почело је од Македоније тиме што се то име (које је некад од Егеја, с центром у Солуну, допирало до Демир-Капије) „протегло“ преко Шаре и прекрило средишње немањићке просторе. Колико је то било „терминолошки бесмислено“ показали су каснији догађаји: није било проблема док се Македонија као „република“ налазила у саставу Југославије, али кад се Југославија распала, Македонија је „остала без имена“ јер је њено „историјско име“ остало у Грчкој па је она, за невољу, прозвана Бивша Југословенска Република Македонија и такво шаљиво име касније, према некаквом „Преспанском споразуму“ са Грчком, преметнула у „Северна Македонија“; то је „ново име“ одмах оспорила Бугарска тражећи да Македонија призна „своје бугарске корене“ и да, према бугарском председнику Радеву, македонски пут према ЕУ „иде преко Софије“, али ће се показати да је та бугарска памет бар двоструко шупља: најпре по томе што је македонско име макар хиљаду година старије од бугарског, а одмах и по томе што је „она Македонија“ била српска макар до половине прошлог века, а „овој другој“ немањићка крштеница не може се преуређивати. И томе свему треба додати банално питање: је ли прилика да се архитектама геноциднога комунистичког злочина над Србима јави да би се српски немањићки простори могли Србима и вратити и да су и Бугари и „Македонци“ на тим просторима могли бити једино или окупатори, или пљачкаши, или лажови. Или све то заједно и у „Македонији“ и у целој западној Бугарској од Искра до источних граница Егејске Македоније. „Северна Македонија“ никад није била ни у каквој вези ни с Егејском Македонијом ни с Бугарском, а није била у вези ни са самом собом и њено је једино и неоспорно име [Јужна] Србија. Македонији, дакле, остаје да се још једном „преименује“ и да се – врати Србији. И то много мирније него што је од ње отета. Ако Македонија то неће, Србија би се морала распитати који су рокови трајања онога што је стечено геноцидом и са тим упознати необавештене македонске (и бугарске) политичар[чић]е.

Српска власт у томе би јој морала помоћи, макар око тога да се разјасне одредбе међународног права о томе како се унутрашње административне границе могу „преуређивати“ у државне (с посебним освртом на погледе које о томе формулишу Филипо и Диверже) и када се то може чинити – геноцидом?

Бојанић: Велики сте противник рехабилитације Милована Ђиласа, зашто?

Петровић: Ђиласа сам видео само једном у животу, ја имао шест година, он био у друштву с Мошом Пијаде, народ њихова имена изговарао шапатом и са страхом, једну ноћ смо (после „издига“) преноћили на катуну код Нишина киљана на Лукавици, ујутру рано морали бежати назад, а за нама – плануо катун. („И остаде ријеч: »Запалише га Мошова копилад«“). После је постало јасно да су они дошли у Црну Гору да поведу „крваво коло“ јер тамо није могла досегнути усташка кама па је било неопходно закрвити браћу и пореднике. И тада се први пут у Црној Гори чула реч јамари, дошла за Мошом и Ђиласом, а прославио је Јово Капа тиме што је посебно „уредио“ две јаме: Кечину јаму на Гостиљу и Мачкову јаму на Штитову, при чему је речено да је у ону прву убачено 3.500 комунистичких непријатеља, а она друга била мало „забачена“ па је у њу убацио само 200 заробљених талијанских војника и додао им и 400 Срба (и тако им није дозволио да се „упишу у Црногорце“). Осим тих доприноса разарању Срба, видели смо да је Ђилас успешно јуришао и на ћирилицу, а са својом женом сасвим лепо „уредио“ прилике и у Академији наука и на Универзитету: одмах после „ослобођења Београда“, заједно с Кардељом, посетио председника академије А. Белића, не зна се шта су му рекли (али је остало нејасно је ли Академија подуго била без председника – !?), прогнао многе угледне научнике, неке означио за стрељање, неке изручио „суду (комунистичке) части“ и отворио пут многима „својим“ да се „упишу у академике“. После је Ђилас „нешто рекао“ својим партијским друговима, они му одмерили више година робије и могу га рехабилитовати само за то што је њима „згрешио“, али за злочине по Црној Гори и за злочине над српском науком и културом он рехабилитован не може бити. (Њега је Матија на најлепши начин уписао у српско поетско памћење песмом Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором, они су се годинама дружили, Матија о њему зна више но ико, али досад о тим дружењима није прословио ни реч. Не бих га ни питао – зашто?)

За своје ћутање о Ђиласу, верујем, Матија има озбиљне људске разлоге, али је теже разумети ћутање црногорске власти о злочинцима који су ту власт утемељили и о размерама злочина којима је то [у]чињено. Та власт, наиме, никад није испољила ниједно људско својство па је разумљиво да се никад није ни сетила да би те мученичке кости требало изнети из јама и положити их тамо где би им потомци могли људски упалити свећу. У Црној Гори чуо сам реч да се покојник који се као стрвина баци у јаругу (или у јаму) „не налази ни међу мртвима ни међу живима“, а црногорски државни стрвинари продужују да се понашају на исти начин као и њихови претходници: они славе 13. јул  као „највишу коту црногорске историје“ и за то имају „највиши разлог“: тада је на оном знаменитом вирпазарском скупу на Петровдан 1941. комунистички жутокљунац „узео реч“ мудром старцу уз повик да су „прошла његова сердарска времена“. И тада је утемељена „њихова“, тј. „несојска Црна Гора“, тј. „држава“ у којој су „дошли до речи“ они који никад „нису имали места међу људима“ (и које су, како рекосмо, жене васпитавале љукачем).

О тим јамама остало је мало сведочанстава, вероватно зато што је било мало јамара који су се својим делима хвалили (као што су то чинили са „пасјим гробљима“), а ја сам негде чуо песму (или ми је неко причао да је такву песму слушао – сад у то више нисам сигуран) о шесторици браће Јововића који су бачени у јаму па за њима сама ускочила тек доведена невеста једнога од њих. О величини тих злочина доносим овде само још запис о томе како су „тринаестојулци“, „под командом неког Копривице“, испекли на ражњу малог Славка Иванишевића из Бежђеђа, крајем 1943. године у дворишту куће Новице Радуловића: „Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела. Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео. Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња. Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених мука. Малом Славку су већ очи искапале, глава изгорела и са тела отпала кожа са деловима печеног меса. Није му било спаса. Умро је у најстрашнијим боловима.“

Додаћемо томе даље још неколико редова као потврду тринаестојулске демократске памети.

Бојанић: Укратко, добре и лоше стране комунизма у Србији?

Петровић: Да је комунизам имао добрих страна, не би га Вудроу Вилсон и његова демократска сорта „извезли“ у Русију, а две године касније испоручили га и нама. И тај пројекат Руси су платили са 60 милиона својих бољих глава, а Срби макар са половином њиховога садашњег броја. С друге стране, кад се комунизам после Другога св. рата најавио да ће се вратити својим творцима, они нису „препознали своје дело“ и неколико његових најистакнутијих предводника „посадили“ на електричну столицу; та је епизода америчке историје позната као „макартизам“, а затворена је Ајзенхауеровим председничким декретом којим је забрањен сваки облик комунистичке памети.

Не знам је ли тим декретом комунизам стављен на списак терористичких организација или злочиначких идеологија, али ни Русима ни Србима то више није ни важно: он је њих жестоко уназадио – ако се не покаже да их је дефинитивно уништио! У вези с Русима овде помињем само појединост да се пре Октобарске несреће предвиђало да ће половином 20. века њихов број достићи 343 милиона и да ће тиме надмашити сву Европу; данас се „проговара“ да их има мање него Турака (а „чују се и гласови“ да их више нема ни колико Немаца). А што се Срба тиче, они већ могу признати – да их више уопште нема: уништени су у Хрватској, нема их више у Босни и Херцеговини, у Црној Гори преселили се у Дукљане и завиличио их Ватикан, у „Македонији“ угашена немањићка историја, култура и духовност, а у Србији их дефинитивно дотуца светски демократски олош уз помоћ домаћих крупних лопужа, ситних трговаца, независних и незајажљивих новинарских и НВО-проститутки и свеколике осмуђене српске државне и националне памети. Комунизам је, дакле, раздробио српски етнички и духовни простор, из српског језика изродило се мноштво његових деривата, тј. заперака, неке „агенде“ предвиђају да ће Рашка област бити „пресељена у Турску“, да ће се Војводина вратити под хабсбуршку стражњицу, да ће источна Србија „отићи“ у Румунију и Бугарску, а да ће у Шумадију бити пресељени сви европски Цигани и у матичне књиге уписани да су у Шумадији рођени.

И све су то Србима приредили комунисти према напред поменутим „тринаестојулским правилима“: „Наши несрећни људи, страдали од усташа, доживели су једнако грозна мучења од стране херцеговачких партизана и комунистичких пролетерских бригада. Ужаси нису престајали, ни за трен. Мржња усташа према Србима, али и домаћих комуниста према свему српском и православном – свему што није одмах потекло ка њима и није хтело да стави црвену петокраку уместо вековних отаџбинских симбола – била је безумна и демонска. Са безбројним списком почињених злочина. Убијане труднице, мучени старци и деца, људи бацани у јаме, клања и пуцања у потиљак, сипање воде у нос док се не напуне плућа, групна силовања (за која су комунисти по правилу оптуживали своје противнике), држање у леденој води и терање да се босих ногу иде преко срче од сломљеног стакла и бодљикаве жице, бацање бомби међу жене и децу, играње „»крвавог кола« око побијених националних бораца и чланова њихових породица, батинање до смрти, одсецање глава, чак и печење на ражњу… све су то били комунистички специјалитети за своју »заблуделу браћу« и утеривање страха у кости.“

И тако ће се догодити да ће Србија нестати, Србија на чијој је памети, и костима, настала и сва Европа и сва европска цивилизација, Србија која је изградила Лепенски Вир и Винчу, а „Европа“ сад хоће да их представи као „загонетку европске подунавске цивилизације“ не водећи рачуна о томе да „то Подунавље“ обухвата само оне области које су насељавали Срби и да тамо од „модерне Европе“ нису остали никакви трагови осим злочиначких. И при свему томе српски се језик нашао у основи, може бити, свих европских аријских језика (да се то догодило с грчким, латинским и немачким, показао је Левек, а за остале језике то ће се показати као лакши део посла. („Утешна је“, при том, околност да они који припремају нестајање Србије истовремено припремају и уништење модерне цивилизације у целини па ни сами неће лако испасти из сопствених злочиначких пројеката.)

Бојанић: Ваша књига „Српски језички заперци“ шта описује?

Петровић: Она је покушај да се опишу путеви разарања српскога језика и да се покаже колико су бесмислена настојања „отаца других српских језика“ да српском језику промене име и да му потпишу „нове крштенице“ („хрватску“ – од пре стотинак година, „бошњачку“, у верзији Авде Чампаре, од пре 20-30 година, „црногорску“, у верзији Мила и Мијата, од пре петнаестак година)

Бојанић: У Војводини се тражи да „црногорски језик“ уђе и у школе, да ли је то реално?

Петровић: У нашим приликама, кад је све обеспамећено, ни то се не може искључити, утолико пре што се за то залаже „лигашка памет“, а подупире је и она из Србије. И о томе ми је лепо сведочила једна моја Сузана (5. дец. 2020). Њене речи преносим у целини.

„Прочитах оно што увелико видим и осећам, иако би неко рекао да то нису моја посла јер сам Буњевка. Моја су посла утолико што Буњевци у овој земљи живе, школују децу, па тако и ја моју, и децу моје деце, надам се.

Жалосно је што се ради и како се ради, наочиглед свих, а никог није брига. Све је повезано, па тако и велика помоћ државе Хрватима (читај Буњевцима којима се више исплати бити Хрват него Буњевац). Шта је ту заједничко са школством. Па, заједничко је то да држава у оба случаја ради на своју штету. Уништава се Завод, зарад ко зна кога и за чије интересе, а без образовања нема напретка и нема јаке државе. Са друге стране, зарад не знам којих и каквих интереса, Хрватима су се прво асфалтирале улице у Таванкуту, дао им се сеоски Дом културе (остали сељани могу комотно на ливаду, пошто овај једини дадоше Хрватима!), купљена им је кућа Бана Јелачића, добили су еминентан простор у Београду, гради им се у Суботици Центар за културу (или тако шта…), добили су секретарска места на свим нивоима, једноставно, потребно је само да изрекну шта им треба. И шта је ефекат тога? Мрви се још ово мало Буњеваца што је остало и што искрено и из душе воли Србију као своју мајку, мајку која не види и не штити своје чедо. А шта ћемо добити за узврат?! Добићемо Хрвате који знају да су некад били Буњевци, али им је сад много боље да негују туђу културу и језик, којима су непријатељи сви Срби, само још није време да се то отворено говори. Зато, до тог времена, кад потпуно падну маске, говоре дела, тј. ђаци из хрватских „одјела“ су пре коју годину добили награду у Хрватској за најбоље знање о рату из 90-их година прошлог века! Чему су ти ђаци учени и како они виде земљу у којој живе? Али кога то још брига – никог, све док за десетак или мало више година, у нека подручја на Северу Бачке не порасте нека нова младеж чији идоли неће бити мирољубива коегзистенција са народима око њих. И да би такве младежи било подоста, брине се Хрватско национално вијеће, које хоће, ево већ две године, да отвори у Суботици Хрватски школски центар, у коме ће неговати и на највишем нивоу изучавати „буњевачки говор“. Још само да су отворено рекли и да ће све наше ђаке покупити. Жалили смо се Републичком заштитнику грађана, али он каже да ту не може ништа, Град Суботица испуњава наредбе политичара – „одозго наређење“, Иван Антуновић је 170 година после смрти за потребе нове политике постао Хрват, кога тако називају и покрајинске и градске власти. Има ли овом краја, питам се и гутам и гледам и све ми се чини пробудићу се из овог ружног сна, који како год да окренеш, не може имати срећан крај“.

Оваквим бесмисленим поступцима српске државе према јединој својој мањинској групи која нема резервну државу могле би се додати и још неке напомене.

Рецимо: пре стотинак година Хрвата је у Суботици било 26 (и словима: двадесетшест), а на ове данашње треба гледати као на најјевтиније Хрвате, „Хрвате из интереса“, „Хрвате по наредби“ усташко-комунистичке памети, „Хрвате лопуже“ (покрали буњевачки идентитет и све буњевачке духовне и културне тековине), „Хрвате потомке кољача“ (који су у Јасеновцу једнако успешно клали и Србе и Буњевце). Хрвати су Србе кроз историју задуживали једино злочинима и данашња хрватска мањина у Србији наставља трагом својих претходника-злочинаца, али је занимљиво да они то сад чине уз свакоруку подршку српске државе, тј. њених обеспамећенихдржавника“, при чему се показује да та држава, уз помоћ таквих својих „државника“ оштри каме будућим кољачима својих грађана (од свих људских заната Хрвати се најбоље разумеју у онај кољачки) и оно што је напред речено можемо притврдити и трима посебним „ситницама“:

а) та је држава реновирала кућу Бана Јелачића, а тај Бан је директно заслужан за то што је Нови Сад 1849. године спаљен до темеља и што је тада изгорела непроцењива грађа за сваковрсну историју Срба (помиње се да је вредност библиотеке Јована Хаџића могла да се пореди са страдањем Народне библиотеке Србије);

б) у време кад је, на велика звона, објављено да ће на Филозофском факултету у Новом Саду бити отворен Лекторат за хрватски језик – без одјека је остала вест да је на Филозофском факултету у Загребу укинута Катедра за српски језик која је основана 1874. године.

в) пре стотинак година први пут се по штокавским просторима чуло за „хрватско име“ и постаје извесно да су данас тамо Срби већ истребљени (овај последњи земљотрес убио је њихове последње представнике) и биће да српска власт, у ликовима својих државно-национално-трговачких незналица, директно оснажује, подржава и негује усташку кољачку памет и у Београду, и у Новом Саду и у Суботици.

И треба те српске незналице обавестити и освестити: Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, а Србија једина њихова држава; Жигманови и Кунтићеви „Хрвати“ будући су српски кољачи, а преко Дунава налази им се резервна кољачка држава. Зато им треба узети из руку све оно што су од Буњеваца – покрали.

Бојанић: Крајем 19. века у Дубровнику није било ниједног Хрвата. Дубровник је био најзначајнији приморски српски културни, духовни, економски, трговачки центар. Резултати пописа житеља тог града из 1890. године то потврђују. Шта се то десило да данас немамо ни једног Србина у Дубровнику, ко су ти данашњи Хрвати на тим просторима?

Петровић: То су они Хрвати које је обликовао усташко-комунистички инжењеринг и који се развио и другде по приморју и довео, рецимо, до тога да „талијански Задар“ са чисто српским залеђем постигне, по дефиницији Ратка Дмитровића, репутацију најусташкијег хрватског града

Бојанић: Како видите реформу Вука Караџића?

Петровић: „Вукову реформу“ спровео је високи царски аустријски чиновник Јернеј Копитар, а Вук је у то само уградио добро „фолклорно памћење“ и неспоран трговачки таленат: њега је Копитар употребио да ослаби везе православних Срба са моћним руским  православним залеђем и да их „окрене“ према ближем католичком суседству. Копитар је покушао да у ту игру уведе и Лукијана Мушицког, али школованог теолога није могао преварити (као што је то, такође неуспешно, покушао и с неким украјинским теолозима и „украјинским“ језиком).

Да Вук са својом „реформом“ није био добро упознат, показују неке појединости које се тичу припреме и првог и другог издања његовог речника. У вези с првим издањем ваља поменути Копитарову молбу Мушицком да помаже Вуку у пословима око израде  речника, али кад се показало да је та молба остала без одјека, не може бити сумње у то да је речник уобличио сâм Копитар: преводећи Вуков „тршићки језик“ на латински и немачки, он је морао урадити и главнину других „лексикографски послова“ – а та се појединост никад и нигде не помиње. Исто то поновило се и са другим издањем Рјечника (1852), с тим што је сада све оне „Копитарове послове“ обавио Ђуро Даничић, али је у вези с тим понешто остало мање јасно. Будући, наиме, да је сав тај посао у почетку представљао аустријски државни пројекат, Копитар је своје учешће у њему могао „наплатити из државних извора“ (и бити задовољан) док је Даничићева позиција била битно друкчија: он је са двадесетак хиљада нових речи урадио све оне послове које и Копитар у првом издању, али је дефинитивно „прочистио“ и уредио српски акценатски систем уводећи тонски контраст међу кратким слоговима. Остало је непознато (боље је рећи да ја то не знам) је ли му Вук у тим пословима више сметао или помагао, тај Даничићев посао нигде се не помиње као ни Копитаров, али су после тога Вукови и Даничићеви односи „захладнели“ и бољи зналци рећи ће нам јесу ли се Вук и Даничић после тога икада више сре[та]ли.

Бојанић: Писали сте о издавачима и уџбеницима у српским школама и о кардиналним грешкама у њима? Да ли то може и како да се реши? Као пример навешћу уџбеник историје за 6. разред основне школе који је написао академик Раде Михаљчић, који тврди, да су „Албанци староседеоци на Косову и Метохији“, а да су им „Срби отели земљу и преузели обичаје и културу“. Трагично, зар не? Олако смо прихватали све наметнуте лажи из туђе кухиње. А чињенице нисмо сагледавали, зарад ситних интереса, који нас данас коштају много. Срећом ово скрнављење је коначно после дуго година избачено из школских уџбеника, коначно је било храбрости да се то уради. А сличних грешака је много. Где је ту решење?

Петровић: О тим проблемима ја сам почео да пишем пре више од 50 година. И дочекао да се уморим од трговачке министарске памети која је сваки непаметан пројекат за рефому српске школске памети замењивала горим и бесмисленијим, при чему за разарање српске школе и пљачку српскога уџбеничког тржишта има и много бесмисленијих потврда од оне коју помињете (таква је, рецимо, „Историја“ за 4. разред основне школе у којој се Рашка, као „„најстарија српска држава“ из 9. века налази између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре и да се с југа, запада и севера граничи са Хрватском). И све је то био део пројекта за пљачкање и разарање Србије, а бивши немачки и усташки кољачи најагресивније укључени у „моделовање српске памети“ и, узгред, у пљачку српскога уџбеничког тржишта. (Међу њима водећу улогу имали су „туђмановићи“ Жужул и Ждерић, између осталог, и тиме што су завели „рафиниране облике“ педагошке проституције: Жужул је „својим радницима наредио да »БИГЗ школство« оснује удружење Центар за савремено образовање БИГЗ. Онда то удружење акредитује семинар за наставнике под називом »Породица у вртлогу дроге«. Предавач и аутор тог семинара је М. С, директорка једне београдске основне школе. Дакле, БИГЗ јој плаћа семинар, а она у својој школи треба да издејствује да сви купе наше уџбенике, наставника који изабере њихове уџбенике награди таблетима, скупим телефонима и кешом“ [https://srbin.info/pocetna/aktuelno/hrvatska-okupacija-srbije/].

Бојанић: Да ли се слажете да школски уџбеници из историје, српског језика и географије морају бити јединствени за целу Србију, и наравно, да прођу јавну расправу?

Петровић: Не слажем се: мислим да сви уџбеници, за све нивое школовања од предшколских дана до краја средње школе, тј. до пунолетства, морају бити јединствени за целу Србију; и да сви морају имати печат српскога националног идентитета; и да за то мора одговарати један, државни, издавач и да сва приватна издавачка лупешка и пљачкашка памет мора бити протерана са српскога уџбеничког тржишта. И не може се допустити да неко уџбеник бира јер таква могућност отвара простор за корупцију, а одмах иза тога и простор за педагошку проституцију. (И у томе су неки „Удружени издавачи“ били најуспешнији). Свака озбиљна држава мора дефинисати своје виталне развојне циљеве па ће у њиховом склопу одредити и обележја школског система: да ли ће детету помоћи да израсте у  здраво, нормално, морално друштвено биће или ће га учити „ономе другом“ – како је то онај амерички државни криминалац (нисам сигуран је ли то био Ален Далс) половином прошлог века најавио као средство за разарање светске цивилизације и како се то данас чини „по процедурама“ Светске здравствене организације заснованим на резултатима кинсијевских педофилских пројеката. Ако Срби хоће да следе пут својих предака, онда ће се пред њиховом децом наћи један, изабрани, најбољи, уџбеник и тиме се неће оптерећивати. И из тога ће бити искључена свака „јавна расправа“ јер уџбеник није ни статут Месне заједнице нити правилник о функционисању Ватрогасног друштва. Човек може да бира кошуљу према боји очију или гаће према величини стражњице, али уџбеник се одређује, прописује по највишим мерама и обележјима националне памети. И то важи за сваку озбиљну суверену државу, тј. ону која своју судбину није предала ни у руке домаћих лупежа нити страних пљачкаша. И никад не треба заборавити: нема јединственог народа без јединственог буквара, тј. без јединственог уџбеника.

Србија је то почела заборављати после оних „демократских промена“ кад су њену судбину преузели Динкић, Лабус, Бубало, Влаховић, Ђелић, Милосављевић и „читава олигархијска мрежа ДС и Г17 плус“, а нарочито пошто се у то уклопила „сува демократска памет“ Бориса Тадића. И тада је Србија распродала све своје природне ресурсе, своју индустрју, а врло је успешно распродавала и свој национални образ и националну будућност. Међу првима она је продала смедеревску Железару (за 21 милион долара, а она сутрадан у Америци укњижена на 580 милиона), а кад су тамо претопљени сви српски тенкови и топови и челик извезен преко границе, она је Динкићима и њиховим демократама враћена за 1 долар; Динкићи су уништили пет великих српских банака и на њихово место довели преко 30 страних пљачкаша (у Канади послује само 7 банака!). И при том су српске демократске протуве биле посебно агилне на увлачењу „хрватског бизниса у Србију“ па ће бити занимљиво погледати како је изгледала „корпоративна окупација Србије“: највеће су хрватске лопуже у Србији „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“, „Магма“; „Нашице цемент“ купио „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опеку“; „Атлантик група“ постала власник „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“; „Млекара Лаура“ купила је „Сомболед“ из Сомбора;  „Виндија“ је купила „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту; Хрватима су продати „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Џоли травел“, „Фриком“, „Дијамант“, Кланица у Пландишту, „Кикиндски млин“, „Мивела“, „Нова слога“ из Трстеника, „Златни траг“ из Лесковца, 25.000 квадрата фабрике „ИМТ“ одливака на новом Београду, београдски биоскопи Вождовац и Јадран; хрватске лопуже узеле 70 великих продајних објеката по Војводини, пакет 42 посто акција у фирми за гајење жита и других усева „Ердевик“; хрватски пљачкаш докопао се српске фирме „Фудленд“ познате по органској производњи српског ајвара (и то по специјалном одобрењу српске Комисије за заштиту конкуренције); други је хрватски пљачкаш од мали акционара отео пољопривредно предузеће „Ратково“ са више од 2.000 хектара земље. И тако даље – до највеће пљачке коју српска историја памти, а њени су актери најјевтинији Срби који су се као предводници Србима могли наметнути.

Бојанић: Ми данас живимо у времену у којем се наша историја скрнави, лажира и изврће, чак и основне и потврђене историјске чињенице. А ми ћутимо. Србина Скендербега (Ђурађа Кастриота) отеше нам Албанци, по Албанији и Косову и Метохији, по Македонији, свуда му подижу споменике, величају га као албанског националног хероја и на њему заснивају своју историју; лажу да су потомци Илира; отимају и скрнаве нам Немањиће, Милоша Обилића, Карађорђа (и њих присвајају)… а ми и даље ћутимо, као да они нама не припадају. Зашто се тако односи наша академска елита, како да одбранимо нашу историју од лопова и фалсификатора?

Петровић: На то питање ја немам одговор, али ми је блиско схватање да су Срби, док их је било и док их усташе и комунисти нису проредили, такве проблеме кад би се појавили – решавали моткама. А као допуну ове констатације, додаћу и ону згодицу о двојици амбасадора, Французу Тералу и Американцу Мантеру, који су нам, пре више година, солили памет и увртали уши. Тада сам рекао да се они тако могу понашати зато што више нема Срба. А док је Срба било, они би такве брзо, одмах, смиривали и стављали их тамо где им је место, тј. једноставно би их отерали у мантерину.

Бојанић: Како тумачите изјаву председника САНУ др Владимира Костића да ,,Косово није наше“ и да „то што пре треба схватити“?

Петровић: На САНУ треба гледати макар са „задршком“: она се последњи пут озбиљно гласнула у време кад је припремила онај Меморандум, а онда ју је сва и „југословенска“ и српска власт једноставно упрљала и, тако упрљана и осрамоћена, она није могла означити ни свој стогодишњи јубилеј нити се од тога блата до данас опрати и опоравити. После тога, Академију су од зналаца преузели специјалисти па је врхунски мостоградитељ њоме управљао 12 година, а потом је преузео неуролог. И за њих би се могло рећи да имају „оправдања“ кад причају о ономе што не знају (мада би били убедљивији, и мудрији, када би могли ћутати). Будући, међутим, да им се ћутање није догодило, ваља им признати да понекад имају узоре и у онима који су „више знали“, али ни од њих нису различито мислили и о томе говорили. Кад тако говорим, имам на уму, рецимо, Добрицу Ћосића, који је оставио доста сведочастава о својој „концепцији да Косово треба поделити“ с Арбанасима. Ја не знам како је он то замишљао, као што ми није јасно ни како то данас замишљају Вулин и Костић, али ми је јасно нешто друго: не могу Срби узети Грачаницу, а оставити Дечане и „Паћаршију“ јер ништа од тога није арнаутско, нити су они тамо икад ишта изградили (као ни Бугари по Македонији и западној Бугарској): они су тамо једино, вековима, разарали оно што су Срби изградили. И по Косову се једино уписивали злочинима. А невоља је САНУ у томе што у њој има много добрих специјалиста, а мало мислилаца и на њу се пре може гледати као на „Занатску комору“ него као на „Академију Знања“ – како ју је давно желела видети једна умна Српкиња.

Бојанић: Да ли се, по вашем мишљењу, питање Космета уопште може решити и како?

Петровић: При данашњем распореду снага и односа и у Србији и на Балкану косметски чвор се мора сматрати нерешивим. Србија не може учинити ништа јер против себе има старе немачке, усташке, арнаутске, бугарске, мађарске кољачке ешалоне предвођене Енглезима и Американцима. Због тога Србима није остављено много могућности да бирају и они би морали донети проглас, резолуцију, декларацију или нешто слично (правници би могли рећи шта би то било) у којој би се прогласило да су Косово и Метохију ОКУПИРАЛИ арнаутски кољачи под заштитом евро-америчких криминалних организација, после којих је њихов врховни командант Весли Кларк запосео косовске руднике, а Баба Јага као политички режисер (у лику Мадлен Олбрајт) – косовске телекомуникације. (И тако употребили своју злочиначку државу за своје приватне пљачкашке послове.) Тиме се обзнањује злочин окупације и оставља могућност да се, некад, у промењеним околностима, тај окупатор уклони; Косово је вековима било у ропству под Турцима, па је то ропство продужено под Енглезима (уз помоћ арнаутског олоша) кад су Србе истерали из њихове старе престонице, па после под бичем комунистичко-усташко-арнаутске коалиције (уз подршку оних њихових раније поменутих налогодаваца и подупирача).

Бојанић: Више пута помињете усташко-комунистичка савезништва, коалиције, инжењеринг… Можете ли то мало прецизније одредити?

Петровић: Све што се са Србима догађало у последњих стотинак година (да она ранија догађања оставимо по страни) своди се на то да њих треба уништити и бацити у море (или посебно или заједно са Грцима). И, при том, то је „друга тачка“ великога криминалног пројекта америчке демократије чији је „извођач“ био Вудроу Вилсон: срушити Русију и руско православље и пресећи њен силовит економски и културни успон. А да би се то постигло, пажљиво је припремљен Први светски рат, у Русију послати Троцки и Лењин, извршена „Октобарска револуција“, после ње и током много следећих деценија тамо комунизам позобао 60-ак милиона (бољих) руских глава; нама сва та лепота стигла мало касније, али на време да Србе остави скоро без половине њиховога садашњег броја. Велим да је то „друга тачка“ Вилсоновог криминалног пројекта јер је њиме предвиђена „пацификација Балкана“, при чему се то практично односило једино на Србе и српско православље (друга „балканска православља бранили су“ немачки династи Кобурзи, Хоенцолерни, Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи). И зато је разарање Србије врло темељито припремано: њој је комунизам послат 1919, али је „дошао до речи“ тек на почетку Другога светског рата, кратко време „изазивао чарке“ по западној Србији, провоцирао Немце и изазвао стрељања у Крагујевцу и Краљеву, уприличио погибију на Кадињачи (врховни командант хтео „још једну ноћ“ да проведе у удобном кревету – са својом секретарицом) и – преселио се у НДХ. С јасним циљем: да се тамо примакне својим усташким савезницима. То је савезништво склопљено у затвору у Ср. Митровици 1935, а притврђено комунистичком наредбом (потписао је Арсо Јовановић 27. дец. 1941) да партизани неће ратовати ни против Немаца (јер су моћно наоружани) ни против усташа (јер су и њих Немци добро наоружали) и да су њихови главни непријатељи – четници (тј. Срби). И тако су се партизани понашали за све време рата: у свим „офанзивама“ заједнички сатирали западне Србе, често на усташе слали чисто српске јединице и јављали им да им „припреме дочек“ или своје јединице „слали у шетњу“ (по Банији, рецимо), да би усташе на другој страни (по Кордуну, рецимо) могли спокојно клати незаштићену нејач. (Једини изузетак од тога правила десио се на Неретви, али су и ту епизоду Срби најжешће платили: партизани су се договорили с Немцима да их пусте „на другу обалу“, тамо поломили 20.000 четника (и поклали макар још толико нејачи), али су тај „успех платили“ на Сутјесци, а вероватно не би ни тамо да се није очекивало искрцавање савезника на Јадрану па су се Немци бојали да би им партизани, једнако као и четници, могли послужити као мостобран.

Свему томе могу се додати и неке друге појединости.

Једна је од њих да је, по свему судећи, после тих догађаја команду над партизанском војском преузео – Черчил, преко свог сина Рандолфа, који је био изасланик код Броза, у Босанском Петровцу и не знам где другде. И одакле су Броза „возали“ на шестосатну аудијенцију код папе, на „сликање“ са савезничким званичницима, а после и на вишемесечно сунчање на Вису; и у то време, од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз је позвао под петокраку 80.000 народноослободилачких усташа и послао их да сатиру оне Србе, по источној Босни – рецимо, који су им измакли док су то чинили под другим заставама и  знамењима. И свима њима Броз је признао и чинове које су раније стекли и оверио им заслуге за злочине које су починили, многи од тих заслужника нашли су се на високим командним позицијама у његовој војсци, али то Брозу није било довољно па је током јесени 1944. позвао и оне друге усташе да се упишу у његову војску и њему се тада нису прикључили само они који су били глуви па позив нису чули или глупи па му нису поверавали (и после се запутили према Блајбургу).

Друга догађања почињу од лета 1944. кад су се руске трупе преко Бугарске и Румуније почеле примицати Србији, а Брозове им из НДХ пошле у сретање. И среле се у западном Поморављу. И тамо се она пуковнија Марка Месића, коју је Павелић послао да помогне Хитлеру под Стаљинградом, отуд вратила (истина – мало проређена) као Југословенска ослободилачка бригада и од Чачка и Ваљева (преко Г. Милановца и Младеновца) до Београда окитила сваку бандеру српским лешевима (а Месићева узданица Хинко Мајер, у Дивцима, претестерисао Веселина Петровића, као што је то, негде у Шајкашкој, у оној чувеној „рацији“, на –250, Емет-бачи претестерисао голу девојку „умирујући је“: „Не вришти, девојка, полако ће Емет-бачи“!) Кад су „ослободили“ Београд, комунисти су одмах отворили Сремски фронт и тамо до 12. априла 1945. пострељали оних 180.000 дечака које смо напред поменули, а све због тога што је Броз имао споразум с Немцима да са својим трупама по Срему „игра пиљака“ (и да, узгред, Бели двор опрема за своју царску резиденцију) док се немачке трупе из Грчке и Блиског истока не извуку и стигну до Аустрије, да тамо пред западним савезницима положе оружје. То је био разлог због којега је Броз одбио предлог команданта руских трупа Толбухина да пређе преко Срема, спржи немачке ровове и преко Драве пређе у Барању, већ га је упутио преко Бачке, да на Батини форсира Дунав и да му тамо изгине 15.000 војника. И кад је коначно Сремски фронт пробијен, Толбухинове трупе биле су ближе Берлину него Брозове Ђакову. И за то време, под Бакарићевом заштитом, Јасеновачки логор „радио као у најбољим данима“ иако су у то време сви Хитлерови логори већ били позатварани и сви крематорији погашени.

И то је била прилика да се Велики злочин настави: Ђилас, Крцун, Шане Петровић жалили су се да су „побили премало Срба, али да још имају времена да ту грешку исправе“. И годинама је „исправљали“ док нису стигли до оних цифара које смо напред поменули. И њима се прикључи[ва]ле неке угледне убице, какав је био, рецимо, Видан Мићић, за кога је записано да је побио 2.000 људи, надмашио га је Ратко Дражевић, који је такође побио 2.000 људи, али је повалио и 2.000 жена. Сви они, међутим, били су према Крцуну – аматери: он је сам заслужан за скоро 60.000 српских глава. А како су то они „радили“, уз оно што смо рекли о „тринаестојулцима“, додајемо овде и два посебна „објашњења“.

Једно је Дражевићево: „Чистили“ смо по бањи (Врњачка бања) и уклањали чак и оне који су нам сметали да дођемо до жена. Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста“.

О другом сведочио је мој Љубо. У мају 1945, негде код Зиданог Моста, постројена велика група заробљеника, оних које су енглески савезници вратили из Аустрије. Испред  строја стаје Крцун, с великом пратњом. Левом руком, на кратком каишу, води великог полицијског пса, а у десној му руци – револвер. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена дода револвер пратиоцу, а од њега узме други. Па после трећи. Па четврти. Шокиран сведочењем, нисам питао ни колико је био дуг заробљенички строј испред кога се Крцун запутио ни колико је револвера променио. А после за то више није било прилике: Љубо је имао слабо срце. И опструктивни бронхитис. Лекари су га покушали спасти од једнога, а заборавили на оно друго.

Бојанић: Кад о свему томе говорите, реците нам: ко је био Броз?

Петровић: Ја то не могу знати, али је сасвим извесно да он није знао – где је Кумровец. И о томе сведоче макар две необичне појединости. Једна је: његов клавирски концерт за енглеску краљицу, а она друга тиче се сведочења његовог ађутанта (ако добро памтим, то је био извесни генерал Узелац), који је записао да су на неком скупу комунистичких главара сви од њега зазирали: пољски је говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера; слушао сам његов руски и процењујем да је био „слабашан“, памтимо како је говорио српски, а „кумровечки“ – никад се није ни нашалио. Треба, дакле, претпоставити да је био немачки или пољски Јеврејин и да је Србима „испоручен“ с једне од оних адреса на којима су се скривале оне закулисне, масонске и/ли „сличне инстанце и асоцијације“ на којима је [ис]планирано уништење православља и припремљени светски ратови као средство за остварење тога плана,. Ја не знам ништа о томе кад је Броз „дошао на чело Партије“, како је у Москви и другде „уклањао српске кадрове“ (рецимо Горкића или, после смедеревског злочина, Мустафу Голубића), али је извесно да се са својим партизанима склонио у НДХ да се не би сударао с Немцима, а имао је и ону наредбу од 27. дец. 1941. да то не чини, на Неретви се договорио с Немцима да га пусте „на другу обалу“ и 1944/45. држао Сремски фронт док се немачке трупе из Грчке и са Блиског истока нису извукле до Аустрије. Он је, дакле, морао бити „део енглеско-америчког масонског пројекта“ за успостављање јеврејске државе (због чега је и планиран Други св. рат, као што је Први св. рат приређен да би се срушила Русија), у оба случаја ишло се на затирање православља, а Броз је био „делегиран“ за сатирање његовог „српског огранка“. Зато се он измакао у НДХ, да тамо, заједно с усташама и „подалеко“ од Немаца, почне са затирањем западних Срба, који су у свим комунистичким документима тамо били означени као „окупатори“ и осуђени на прогон и/ли уништење. Видели смо како су они то „тамо радили“ (и Ратко Дражевић сведочи да се све њихово „ратовање“ сводило на „хватање и клање четника“), а о томе како су отварали простор за клање Срба показује и злочин у Велици 28. јула 1944. када је СС јединица „Принц Еуген“, уз арбанашку кољачку подршку („вулнетари“), поклала много стотина деце, жена и стараца и запалила све што је могло горети. И занимљиво је да сву ту трагедију прати и један чудан детаљ: дан пре тога отуд је „повучена“ једна велика (нисам сигуран у памћење да је била крајишка) партизанска јединица, да не би, недајбоже, кољачима – покварила посао!

Све што се код нас догађало за време рата, и много година после њега, било је усмерено на разарање српскога етничког простора и проређивање Срба: поцепани „по републикама“, у име братства и јединства са својим кољачима, Срби су свуда били сведени на „грађане последњег реда“, свако био овлашћен да их терорише, хапси, шаље на Голе отоке, а у Србији за њих био „надлежан“ свако ко је то пожелео, о судбини Срба одлучивало се свуда, а српски друштвени талог био свуда задужен за њихово „преваспитавање“. То се „увело у обичај“ кад се већ није могло убијати ни по налозима Ђиласовим ни по хировима Крцунвим. Тако се догодило да су Срби у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији поклани или отуд прогнани, у Црној Гори забрањени, у Македонији „асимиловани“, у Словенији избрисани из свих спискова, а у Србији остали осмуђене памети и дезоријентисани; њима су биле забрањене и нација и вера па су (у војничке спискове, рецимо) уписивани као „Југословени“ и „без вере“ док су Хрвати уписивани као „католици“, а данашњи „Бошњаци“ као „муслимани“ (или „неопредељени“); па се тако дешавало да су муслимани „офирано слали своју ђецу у мејтеф, а Срби своју кршћавали тајно, ноћу, по таванима и подрумима“ док су они који нису приста[ја]ли да „одуставе славу“ после често налажени по јаругама или тамо куда за живота никад нису залазили; и за све то време католици и муслимани могли су да граде и цркве и џамије, а Срби једино да поравнавају темеље оних које су комунисти порушили (у коалицији с „католицима и муслиманима“, тј. с усташама). И тако се показује да се Срби још нису пробудили из комунистичке наркозе и још не схватају шта се са њима догађа. И као народ који је поставио основе европске цивилизације, Лепенским Виром и Винчом – како рекосмо, доведен до прага нестајања.

О тим Србима протестантски пастор Фридрих Гризендорф, из Евербурга поред Оснабрика, одржао је у мају 1945. проповед, из које истичем неке необичније појединости: „Немци су изгубили рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље предводнике… То је материјална победа, али међу нама има један народ који је извојевао другачију и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћшанске љубави. То су Срби.“ То је пастор рекао имајући на уму понашање 5.000 српских официра пуштених из тамошњег логора, од којих су Немци очекивали освету (знајући за српску пословицу »ко се не освети тај се не посвети«). Кад је, међутим, видео да ти „живи костури милују њихову децу и дају им бомбоне“, он је тек схватио зашто је њихов „велики песник Гете учио српски језик и зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била »Србија«… Такву су победу могли извојевати само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и на јуначким песмама које је наш Гете толико волео“. Пастор  Гризендорф своју је беседу завршио речима да ће „та победа вековима живети у души Немаца“ и ја због тих речи, као и због оних које је Гете изрекао о Србима и Хердер записао о Словенима, не могу Немце, иако су над Србима извршили толико незапамћених злочина, прикључити Дизраелијевим Енглезима и Вилсоновим Американцима као народима-балегама иза којих су народи-брабоњци (Брозови и Туђманови Хрвати, Алијини и Церићеви „Бошњаци“, Тачијеви и Харадинајеви Арнаути, Радославови Бугари, Хортијеви Мађари, Кучанови и Јаншини Словенци и не знам да ли се тиме списак завршава) наступали као кољачка руља за сатирање Срба. Немци би, можда, могли „проверити“ нека обележја своје националне карактерологије и покушати да утврде како се могло догодити да их они народи-балеге двапут у 20. веку „употребе“ као оруђе за остваривање својих злочиначких пројеката: они су их оба пута „гурнули“ на Русију и оба пута им помогли да се од пораза брзо економски опораве. И разлог за такву „бригу“ био је врло прост: као тампон према „опасној Русији“ њима је била неопходна „јака Немачка“ (и зато су, рецимо, на крају Другога св. рата покренули „Маршалов план“ – док су још разарали немачке градове). Био је то знак да је рат представљао високопрофитабилну инвестицију са два основна циља: испразнити стокове оружја пре него што застари и, узгред, дисциплиновати понеки непослушни народ.

На њиховом нишану, у прошлом веку, Срби су се нашли већ трећи пут и могло би се рећи да за још један покушај неће имати потребе. И зато један мој Предраг може записати: „Срби су Срби онолико колико су православни хришћани са својом аутохтоном културном традицијом. Без тога су само шодер за попуњавање рупа на путевима јачих цивилизација“.

Ја те његове путеве видим као путеве злочиначких цивилизација.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Српска историја

Back to top button
Close
Close