Договор Србије и Црне Горе: Заједно у одбрани интереса српског народа

Нацрти споразума су претрпјели још неколико допуна и приједлога са обје стране, али до формалног потписивања уговора између Србије и Црне Горе није дошло.

Пише: Немања Поповић

У новим околностима, када је владарски трон у Краљевини Србији преузела династија Карађорђевић (1903), позиција Књажевине Црне Горе у односу на Србију је постајала још више сложена и деликатна.

Краљевина Србија, као уставна и парламентарна монархија са прилично већом територијом, пуно бољом привредом и спољнополитичким положајем уз проруску политику Николе Пашића, имала је аутоматску перспективу да престижом надвиси Црну Гору у српском и јужнословенском питању.

Ситуација Црне Горе у односу на Србију, у српском националном питању, добила је нови облик. Русија ће у будуће своје политичке интересе више тражити кроз подршку Београда него Цетиња. Овакво руковођење Русије било је потпуно реално узевши у обзир да је Србија у сваком смислу политички капацитетнија српска земља, те се Петрограду свакако више исплатило подржавати њу.

Било како било, два двора су била свјесна да морају сарађивати за добробит неослобођеног дијела српског народа. С једне стране осјећали су се насртаји Аустро-Угарске која је покушавала да наметне све већи примат на Балкану и осујетити утицај и циљеве руске политике, при чему је оцијенила да су јој двије српске државе сметња, у новим политичким околностима гдје се на оба српска трона налазе владарске куће које се ослањају наједнородну и једновјерну им државу Русију.

Прве званичне приче о савезу Србије и Црне Горе десиће се у септембру 1903. године, разговором између србијанског посланика у Цариграду Саве Грујића (који се спремао да преузме премијерску позицију у Србији) и црногорског министра спољних послова Гавра Вуковића, који се догодио управо у османској пријестоници. Њих двојица су дали оцјену да је ситуација „погибељна, како за српски народ у Турској царевини, тако и за обје српске државе“.

Тада су се усагласили да се хитно морају повести преговори и утврдити споразум. Стање српског народа у Македонији и Старој Србији заиста је било алармантно. Арнаутски зулуми су били све чешћи. Све велике силе су указивале на хитност рјешавања овог питања, али је Аустрији, за разлику од Русије, више ишло у рачун да овај простор и даље буде у рукама „болесника на Босфору“, па да се реформама подиже ниво поштовања људских права, него да Србија под Карађорђевима оствари власт над овим простором.

Све је резултирало Мирцштешким споразумом великих сила, који је гарантовао политички статус кво, уз обавезу реформи на овом простору.

Из званичног Београда још увијек није стизала конкретна иницијатива, тако да је књаз Никола преузео иницијативу. Крајем децембра 1903. министар Вуковић шаље писмо предсједнику србијанске владе Грујићу у коме га подсјећа на ранији разговор у Цариграду.

Вуковић је истакао очевидно пријетећу балканску ситуацију, при чему се Црна Гора и Србија налазе на прагу догађаја, „који пријете њиховом опстанку. “У писму је апострофирана опасност од Аустрије, као и мијешања Бугарске у Македонији, те да би одустајање од споразума било погубно за Србију и Црну Гору, „јер што буде са једном српском државом, мораће неизбјежно бити са другом“.

Влада Србије је тиме позвана да са црногорском владом ступи у споразум „у свим појединостима заједничког држања“. И књаз Никола је лично позвао краља Петра на склапање споразума, уз жељу да односи двије државе иду „једним политичким колосјеком.“

Влада Црне Горе је фебруара 1904. годин прихватила начелни споразум који је предложила србијанска влада. Ова начела су полазила од постојеће реформске платформе великих сила за Стару Србију и Македонију.

Споразум је почивао на следећим принципима: „1) Оба владара обавезују се да ће заједнички и споразумно радити на одбрани и унапређењу интереса српског народа. 2) за основ рада узимају реформни програм великих сила, уз обавезу да свим средствима помажу да се он оствари уздржавајући се од свега што би могло омести његово извршење, 3) у случају неуспјеха реформне акције, из било којих разлога, владари ће за себе задржати право да своје држање подешавају према природи опасности које би угрожавале српске интересе, о чему ће следовати ближи споразум.“

Тих дана министар Вуковић је саопштио књазу Николи и Влади како су у Цариграду дознали о вјероватноћи аустријског продора у Санџак и даље. Ради тога, у нацрт је унијета и тачка која је гласила: „Обје државе обавезују се да ће се успротивити заједнички, свим силама и средствима, којима располажу, против сваке непријатељске акције и изоловане окупације, ма од које стране долазиле.“

Тенденција је јасно усмјерена против намјера Аустро-Угарске царевине. Нацрти споразума су претрпјели још неколико допуна и приједлога са обје стране, али до формалног потписивања уговора између Србије и Црне Горе није дошло. Било је неслагања око улоге коју је нацрт давао Русији када је арбитража над евентуалним споровима у питању, као и неслагања око убацивања територијалних питања у нацрт.

Према саопштењима црногорског министра Вуковића, Русија, која је била добро информисана о преговорима, инсистирала је да се они обуставе. Русија је страховала да би могло доћи до знатно тежих компликација уколико би Аустро-Угарска царевина дознала о овим преговорима.

Преузето ИН4С