Занимљивости

Да ли су Турци заиста спалили мошти Светог Саве или се оне налазе у црногорском…

Мирко Драговић је још 30-их година прошлог века тврдио да Свети Сава није спаљен на Врачару и да су тај мит створили сами Срби. Књига"Свети Сава није спаљен: историска расправа", Штампарија, печаторезница и књиговезница Јадран, Пожаревац, 1930.

Историчар Драговић врло поузданим сматра предање да су мошти у 18. вијеку биле положене у пећини у Тарским Стијенама. Напокон, калуђери манастира Свете Тројице у Пљевљима откупили су од једне муслиманске породице ћивот у којем су почивале мошти светог Саве, као и његов штап. Ипак, најпоузданији траг јесте да се рука Св. Саве чувала у муслиманској породици Ченгића…

Једна од најпрепричаванијих приповијести из српске историје јесте она која је своје мјесто нашла у Светосавској химни и сваке године се штампа у црквеним календарима, а каже како је Синан паша одлучио да казни побуњене Србе, тако што је наредио да се из Манастира Милешеве мошти првог српског архиепископа, Светог Саве, однесу на Врачар код Београда и тамо јавно спале пред окуљеним народом. Па ипак, међусобно протусловни историјски извори доводе у питање верзију догађаја која нам је свима позната.

Шта кажу историјски извори?

“Римнички Србљак”, затим записи из Овчарских манастира, Врхобрезнички, Дорпатски, Рачански, Други Софијски, Реметски и Ковиљски датирају овај догађај у 1594., или 1595. наводе различите године, али и различите личности османских званичника који су спаљивање светитељевих моштију извршили.

Тако на једном мјесту стоји: „В лето 7103 (1595) отнесоше Турци светаго Саву из Милешева, мјесеца марта 10 ден, Ахмет бег Оћуз и сожегоше априла 27 на Врачару код Белграда“, а на другом, пак, „В лето 7103 (1595) сажегоше мошти Светога Саву, прваго архиепископа Србскако Синан паша из Манастира Милешева однесе у ковчегу Позлаштену и сожеже на Врачару више Белграда.“ Са другом датацијом поклапа се податакиз „Краљества Словена“ Мавра Орбинија, које је штампано 1601. у италијанском Пезару и у којем Орбини биљежи да су кости Рашка, у калуђерству названог Саве, „којег Срби сматрају свецем, недавно јавно спаљене по наређењу зликовца Синан–паше.“

Па ипак, наведеним српским изворима изворима, који настају сразмјерно касно, у позном 18. вијеку, није проблем само што наводе различите датуме и различите личности, већ што су протуријечни са низ других каснијих датација овог догађаја као нпр. “Синаксар Првовенчаном краљу Стевану” у којем стоји да се спаљивање догодило 1596. Запис на “Рукописном еванђељу” манастира Свете Тројице каже да је Свети Сава спаљен 1599 године, док “Раванички љетопис” овај догађај датира у 1697 г, а московски “Српски меморијал” чак у 1667., док је на другом мјесту у “Раваничком љетопису” спаљивање датирано у 1692.

Калуђери о „мочтима свјати Отца нашего“

Поред тога, руска грађа објављена у Сарајеву 1922, говори о калуђерима из Милешеве који су у 17. вијеку десетак пута ишли по милостињу у Русију. Први који је ишао био је архимандрит Теодосије са четворицом монаха 1627. и који је 11. јуна исте године послао молбу за помоћ цару Михаилу у којој, између осталог, стоји: „Иже в Србсцем земљи царска и свјашчена обитељ вознесенија Господа Бога и спаса нашего И. Христа, Монастир зовом милешева идеже почивајут свјатије и Миро благоуханије четние мочи иж в свјати Отца нашего и учитеља прваго архиепископа Србскаго свјатитеља Сави великаго чудотворца.“

Дакле, ако ћемо дати вјеру ономе што пише архимандрит Теодосије, мошти светога Саве нису спаљене ни 1594. ни 1595., него су још увијек почивале у Милешеви. То нам потврђују и подаци из 1638. архиманрита Антонија и 1647 архимандирта Василија, који руском цару предаје молбу за помоћ за, како стоји, „Монастир, зовом Милешева, идеже почивајет Свјати Сава, велики чудотворац архиепископ и читељ всеј земљи Сербској“, то јест „гдје почивају мошти Саве чудотворца“. Да се ради о поузданим подацима свједочи и то да се архимандрит Висарион 1652. вратио из Москве са царским поклоном, покровом за светитељеве мошти. Ове посјете се ређају до 1688. када у Русији борави архимандрит Доситеј са братијом и, као и дотадашње депутације наглашава да у манастиру почивају светитељеве мошти. Руске изворе потвђују и двије грамате молдавских војвода Василија и Јона Радула из 1643. и 1665. упућене Милешеви, у којима се изричито говори о Савиним моштима које су похрањене у манастиру. Исто тако се наводи да је Ђерасим Добриловац 1657. манастиру Милешеви поколонио књигу „К целебоносним мошчам Светаго оца Сави Србскаго чудотворца.“

Шта се, заправо, догодило?

Додатну збрку око тога ко је и када спалио мошти светога Саве уноси “Општи лист” Пећке патријаршије и Троношки љетопис из 18. вијека у којем је наведено да је Синан-паша спалио мошти светог Саве 1692., „када је пошао на Леополда“, што се, опет, веже за Бечки рат, када Синан-паша већ одавно није био међу живима, што аутору “Општег листа” очигледно није било јасно, нити је имао представе о временској дистанци која га дијели од епохе у којој је живио. Ову годину наводи и “Раванички љетопис”, према којем су Турци на Врачару 1692. Спалили мошти Светог Саве да се освете за свој пораз код Сланкамена.

Пометња у историјском лоцирању спаљивања моштију Светог Саве, које се дешава час у 1586., 1594., 1595., 1596., 1599., 1605., 1667., 1688., 1689., 1682, коначно је 1697. историчара Мирка Драговића довела до закључка да су сви ти извори „писани доцније и то од личности које нити су виделе кад је Св. Сава однесен, ни ко га је однео, ни кад је спаљен, ни ко га је спалио; – с тим смо начисто да очевидаца нема, нити је и један извор написан од очевица.“

Драговић зато врло поузданим сматра предање да су мошти светога Саве у 18. вијеку биле положене у пећини у Тарским Стијенама (северозападно од Мојковца, у Црној Гори), што потврђује и документ из 1834. да су мошти биле положене у манастиру Довољи на десној обали ријеке Таре. Напокон, калуђери манастира Свете Тројице у Пљевљима откупили су од једне муслиманске породице ћивот у којем су почивале мошти светог Саве, као и његов штап, такођер откупљен од муслиманске породице. Ипак, најпоузданији траг о томе шта се, заправо, десило са моштима светог Саве јесте да се рука Св. Саве чувала у муслиманској породици Ченгића у Потпећу у близини Пљеваља, што се, у потпуности поклапа са записом јеромонаха Пахомија из 1834.: „Принесе ју јеромнах недостојни и грешни Пахомије Ђурић у Манастир Довољу, во храм успение пресватија Богородици идјеже почивает Свјати Саво, на прочитание год. 1934. Тогда од мог времена бијаше пуст Манастир Архангел.“

Пашо, твоја сабља – наша глава!

Шта се, заправо, могло догодити?

Поуздано знамо да је Манастир Милешева могао бити разорен или спаљен 1688., 1689., или нешто касније у вихору рата између Хабзбуршке монархије и Османског царства, а након што су Османлије катастрофално потучене код Беча 1683., што је резултирало са више османских казнених експедиција, када су многе цркве и манастири спаљени и сравњени са земљом. Могуће је да у ово вријеме долази до настанка мистификације о „спаљивању светог Саве“ која означава спаљивање древног манастира, док су мошти измјештене и временом сакриване на више мјеста, некада у муслиманским, а некада у православним породицама.

М. Драговић сматра да су мошти склоњене „у кућу муслиманску, или у какву пећину или шуму“, што се, опет уклапа са подацима историчара С. Селимовића о времену босанскохерцеовачког устанка када је један објесни османски војсковођа намјеравао спалити обновљену Милешеву, али су домаћи муслимани успјели да га одврате. Алија Малагић, који је предводио групу муслимана заплакао се и обратио силнику сљедећим речима: „Пашо, твоја сабља наша глава. Аман, пашо честити, немој нас уцвијелити, хљеба ти царевог. Немој спрштити ону кућу међу нама. С оне куће нам је благослов и на малу (имовини–С.С.) и на чељади. Свако у оној кући добија хљеба и соли и преноћишта. Свако нађе помоћи“.

Мошти светитељеве, без руке и штапа, како утврђује М. Драговић, доспјеле су, послије многих перипетија под именом Савиног ученика Арсенија ИИ најприје у Манастир Морачу да би из њега биле пренете у Косор у Кучима, а затим у Манастир Ждребаоник, покрај Даниловграда, одакле су, на кратко биле измјештене у Манастир Косијерово, а потом враћене у Ждребаоник гдје се налазе и данас.

Патријарх Павле знао тајну?

То је, према недавним новинским натписима и ријечима историчара који је желио остати анониман, знао и патријарх Павле:

– Мошти Светог Саве нису спаљене на Врачару. Оне се заиста налазе у манастиру Ждребаоник, што нам је потврдио патријарх Павле јер се о томе више пута разговарало док је био жив – изјавио је историчар и додао:

– Патријарх Павле понављао је сваки пут када би се отворила та тема: “Да, то јесте Свети Сава и ту нема никакве дилеме, али Срби још нису достојни да дотакну Светог Саву. Када дође време, светитељ ће се појавити.”

Па ипак, у цијелој причи остаје нејасно откуда податак дубровачком опату Мавру Орбинију о томе да је управо Синан-паша спалио мошти светог Саве, 1601., дакле, не много времена након што се то, према неким српским датацијама, догодило. Иако је јасно да, такођер српски извори из 17. вијека, то оспоравају?

Могуће је да је Милешева више пута била пљачкана и паљена, а да је, самим тим легенда о спаљивању Савиних моштију од стране Синан паше имала вишеслојно поријекло и да је у српске рукописе ушла управо цитирањем Орбинијева дјела. Ипак, на такво закључивање такођер треба ставити упитник, јер поузданих доказа немамо.

Вук Бачановић

Преузето СРБИН.ИНФО

Back to top button
Close
Close