“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: НОВАК ВУКОВИЋ (1889–1975) – Животни и ратни пут једног Крушевљанина и његова каријера официра

У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.

Пише Дарко Михајловић

Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије

Крушевљанин, Новак Вуковић је учесник балканских и Првог светског рата. Као подофицир, касније официр XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ остварио је богату каријеру официра српске и југословенске војске.

Породица и школовање

Новак Вуковић је рођен 14. августа 1889. године у селу Кобиљу, срезу Копаоничком, Крушевачкој области. Отац му је био Милорад по занимању земљорадник, а мајка Станка. Имао је двојицу браће Љубисава и Станислава и три сестре Ленку, Насту и Загорку. Брат Љубисав је био земљорадник, ожењен Василијом, кћерком Драже Марића из Лазарице где је и живео. Други брат Станислав, трговачки путник по професији, живео је у Њујорку са супругом Драгицом, кћерком трговца Ђуре Ковачевића из Руме. Станислав је био у војсци Сједињених Америчких Држава. У дописницама коjе је послао Новаку наводио је свој положај у Америчкој војсци: у одељењу Интелигенције у Американској војсци (17. марта 1918), наредник генералштаба Американске војске (30. јуна 1919). Најстарија сестра Ленка била је удата за Марјаша, земљорадника из Кобиља, Наста за Петра, земљорадника из Кобиља, а најмлађа сестра Загорка за Радоја С. Марића, ложача из Лазарице. У књизи венчаних цркве Лазарице у Крушевцу наведено је да се Новак 16. новембра 1919. године оженио Ленком, кћерком Трајка Ристића, трговца из Лазарице, и Цанке Ристић. На венчању је кумовао Светолик Марковић, војни капелан из Крушевца. Иако је брак био складан, нису имали деце. Ленка је пратила мужа у његовим прекомандама. Знала је да се облачи по тадашњој последњој моди, али је имала и обичај да се фотографише у народној ношњи поднебља на ком је распоређен њен муж.

Новак је започео школовање у Брусу, где је у периоду од 1898. до 1902. године завршио четири разреда основне школе. Наставио је школовање у Крушевцу, где је завршио два разреда гимназије од 1903. до 1905. године. Тиме се завршава његово школовање у грађанским школама и наредне 1906. године ступио је, као питомац XVII класе, у Пешадијску подофицирску школу, у Београду.  Наведену школу је завршио априла 1908. године врло добрим успехом. Само тројица питомаца су остварили одличан успех, тако да је Вуковић био седми у класи.

Службовање

У Пешадијској подофицирској школи у Београду, као активни пешадијски поднаредник – десетар Вуковић је провео од 20. маја 1908. до 20. маја 1909. године, када је прекомандован у Крагујевац, у 2. чету 1. батаљона XIX пешадијског пука.

 У Крагујевцу се истакао током поплаве 19. и 20. априла 1910. године. Спасио је сеиза и коње капетана Милана Вијоровића и Михаила Васића. За то племенито дело похваљен је наредбом министра војног. Према овом подвигу односио се скромно. Иако је водио уредне белешке о својим личним, породичним, службеним односима, није нигде помињао овај догађај.   

Службовање Новака Вуковића везано је за XII пешадијски пук ,,Цара Лазара“ у периоду од 30. априла 1911. до 4. децембра 1915. године. У пуку је провео године мира и рата, као активни поднаредник, активни наредник, активни потпоручник и поручник, у улози десетара, вође митраљеза, наредника и водника. Заробљен је 4. децембра 1915. године, па је до 2. децембра 1918. године био  у аустроугарском заробљеништву у Крслици, Ашаху и Гредигу.

Одређен је, као активни поручник, 2. децембра 1918. године за вршиоца дужности командира 1. чете 3. батаљона XXVI пешадијског пука у Љубљани. На челу ове јединице био је до 14. јуна 1919. године. Од тада је у Љубљанском пешадијском пуку ,,Дравском“ вршилац дужности командира 1. чете 3. батаљона.   

Од 13. септембра 1919. до 26. јануара 1920. године боравио је у Сплиту као активни капетан II класе, у својству водника 1. чете VI жандармеријске бригаде.  Био је наставник и иследник у Жандармеријској школи VI жандармеријске бригаде. Обављао је послове правног референта при штабу бригаде. Навикнут на службу ,,у трупи“, Вуковић се тешко прилагођавао, али се показао као ,,врло вредан“, јаке воље и разумевања за посао који обавља. Премештен је 3. маја 1921. године у Славонску Пожегу као активни капетан I класе, командир 3. чете 1. батаљона 43. пешадијског пука. Пошто држава није више била Краљевина Србија, него Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца положио је 17. августа 1921. године усмену и писану заклетву Њ. В. Краљу Александру I. У Оцени за 1921. годину за Вуковића стоји да је чврстог, отвореног карактера, да је енергичан, вредан и да је ,,добар друг“. Даље се наводи да је здрав, способан за сваку службу у миру и рату. Службу врши врло добро, потпуним разумевањем, добар командир. У Сплиту је остао до 27. марта 1923. године када је, као активни капетан I класе, у Марибору постављен за командира 6. чете 45. пешадијског пука до 7. новембра 1925. године. Накoн тога  упућен је у Загреб. Тамо је као активни мајор постављен за команданта 4. батаљона 35. пешадијског пука ,,Зринског“. Затим је 31. марта 1926. године послат на југоисток државе у Дебар, где је као мајор именован за команданта 3. граничног пододсека граничне трупе. У овом периоду оцењен је као способан за службу у миру и рату (иако је почео да обољева од реуматизма), као официр који пази на своје лично достојанство и нема порока.

Указом краља Александра од 30. априла 1928. године постављен је за вршиоца дужности команданта 12. граничног пододсека граничне трупе у Делницама, као активни мајор. На том месту остао је до 31. октобра 1928. године, од када је у Скопљу као активни мајор и потпуковник на месту команданта 1. батаљона, 50. пешадијског пука. Уследио је нови премештај 10. октобра 1933. године, када је одређен за команданта 3. батаљона 56. пешадијског пука у Ђаковици као активни потпуковник.

Убрзо је, на личну молбу, пензионисан и преведен у резерву. О томе сведочи једна кратка Новакова белешка у документацији: Али пошто сам на основи истога молио пензионисање то сам пензионисање чекао у штабу треће армијске области и пензионисан 25. новембра 1933. године. Живео је у Скопљу као потпуковник у пензији и резерви. Указом од 6. септембра 1936. године враћен у активну службу, борави у Скопљу код команде места у очекивању распореда, а од 15. септембра 1936. године, као активни потпуковник на служби је у штабу III армијске области. Премештен је 31. марта 1937. године као активни потпуковник на службу у штаб 21. пешадијског пука ,,Чехословачког“ за помоћне послове. Из Скопља упућен је у Дебар 28. марта 1938. године (као активни потпуковник помоћник команданта…), где га је затекао почетак Другог светског рата на простору Краљевине Југославије и где је остао до 12. априла 1941. године. 

Током каријере врло је мало одсуствовао (ради женидбе, лечења реуме, зуба, полагања испита и виђења са фамилијом).

Напредовање у служби

• У војску – пешадијску подофицирску школу ступио је 20. маја 1906. године.
• У чин каплара унапређен је 13. новембра 1906. године.
• У чин активног пешадијског поднаредника унапређен је 13. новембра 1907. године.
• У чин активног пешадијског наредника унапређен је 8. новембра 1912. године.
• У чин активног пешадијског потпоручника унапређен je новембра 1913. године.
• У чин активног пешадијског поручника унапређен је 28. јуна 1915.
• У чин активног пешадијског капетана II класе унапређен је 4. јуна 1920. године.
• У чин активниг пешадијског капетана I класе унапређен 12. јула. У чин активног пешадијског мајораунапређен je 12. јула 1924. године.
• У чин активног пешадијског потпуковника унапређен указом je маја 1929. године.

Подофицир и официр митраљеског одељења XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ у ратовима

У Првом балканском рату 1912/1913. године учествовао је као подофицир – поднаредник и наредник у митраљеском одељењу XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ I позива, који је тада био у саставу Шумадијске дивизије и III армије и учествовао у ослобођењу Косова и Метохије.

У Другом балканском рату 1913. године учествовао је у српској војсци као подофицир – наредник у митраљеском одељењу XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ I позива.

Током арнаутске побуне 1913. године учествовао је у српској војсци као подофицир – наредник у митраљеском одељењу XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ I позива.

За време Првог светског рата 1914–1918. године Вуковић је био у српској војсци 1914. и 1915. године као официр потпоручник и поручник у митраљеском одељењу XII пешадијског пука кадровског. Вуковић се нарочито истакао  почетком октобра 1914. године у борбама на ,,Прибићевцу“ у Босни. Обављајући дужност водника митраљеског одељења XII пешадијског пука за време Првог светског рата рањаван је три пута.

Први пут је рањен је у бутину десне ноге 17. октобра 1914. године на Прибићевцу у Карађорђевом шанцу, код Сребренице, када је имао задатак да са  митраљеским водом одбије изненадни јуриш непријатеља. Иако је рањен у почетку борбе одступио је тек по наређењу када и цео пук, и када је остао без муниције. У борби на Брезјаку и Годуну, 20. и 21. новембра, имао је задатак да помаже митраљеском ватром напад пешадије. За успешно извршен задатак похваљен је у релацији команданта пука. За ту борбу и борбу на ,,Прибићевцу“ унапређен је у чин поручника.   

Други пут је рањен у леву ногу и руку 5. новембра 1915. године у борбама  ,,на Бубљу код Петровца Пожаревачког“ северно од Јагодине. Тада је, приликом напада, имао задатак да ватром потпомаже батаљон у подилажењу и јуришу на немачке положаје.

Трећи пут је рањен у леву ногу, приликом повлачења, 28. новембра 1915. године на Точанским висовима на Топлици. Заробљен је 6. децембра 1915. године док је био на лечењу у болници у Косовској Митровици. Одведен је у Чехословачку у заточеништво. У Краслици је, у заточеништву, боравио током 1916. и до конца јуна 1917. године (18 месеци). Затим је пребачен у Аустрију, где је боравио у Гредиу, код Салцбурга. Из заточеништва је ослобођен 2. децембра 1918. године.  

О томе да је оправдао заточеништво у личним белешкама каже: Ропство сам оправдао Решењем Господина Министра Војног Пов. С. Бр. 8078. од 22. маја 1920. године. Вуковић се помиње у Списку дуговања заробљених лица под бројем 298. као пешадијски поручник XII пешадијског пука кадровског. Наведено је да је новац слат преко Црвеног крста у Крушевац.

            У ратној оцени о Новаку Вуковићу бивши командант XII кадровског пука, пуковник Боривоје Тошић каже:Документовао јаку енергију, брзо одлучивање и довољно иницијаторског духа… Искрен, дружељубив, у сваком погледу поуздан, пасионирани војник. Карактера чврстог. Физички способан за трупну службу. Личним посматрањем у борбама уверен сам да је поручник г. Вуковић необично храбар, истрајан, енергичан, поуздан и одличан официр.  

Одликовања

Новак Вуковић је одликован:

• Сребрном медаљом за храброст 1912. године;
• Златном медаљом за храброст 1913. године;
• Орденом белог орла V степена са мачевима 1915. године;
• Сребрном медаљом за ревносну службу 1920. године;
• Три пута медаљама за војничке врлине – први пут 1921. године, а последњи 1928. године.

Похваљен је наредбом команданта VI жандармеријске бригаде 12. јануара 1920. године.

Наредбом од 27. априла 1920. године, похваљен је као наставник за врло добро изведену наставу код жандарма.