Срби Црне Горе

БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА ЕПАРХИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ… ОД ЈАКОВА ДО ЈОАНИКИЈА

Пише Горан КИКОВИЋ, ИСТОРИЧАР

Манастир Ђурђеви Ступови 1213. године

Срби су веома рано постали препознатљив европски народ са светосављем као најбитнијим обиљежјем свога идентитета. Свети Сава је својим духовним надахнућем обликовао национални простор и дубоко утемељио православље у свијест народа на дуже вријеме. Захваљујући њему српска црква је стекла аутокефалност, а Срби значајну енергију у остваривању својих духовних циљева.

Одмах по стицању аутокефалности Свети Сава је основао, поред затечене три, још осам нових Епископија, а међу њима Будмљанску и Хумску. Сједиште Будимљанске епископије било је у манастиру Ђурђеви Ступови у Горњем Полимљу, а Хумске у Стону, у манастиру Св. Богородице. Кроз историјско вријеме ове епископије су биле на големим искушењима али су остале светионици светосавља и чисте вјере. Од источних дјелова некадашње Хумске и централног дијела старе Будимљанске Епархије основана је (боље рећи обновљена) данашња Будимљанско-никшићка Епархија. И у културном и у организационом погледу ови дјелови су кроз црквену историју српског народа у вјековима турског ропства и касније повремено сачињавали један простор. Због тога је неопходно направити кратак историјски осврт на оба дијела назначена њеним садашњим именом. Пљеваљски синодик православља помиње првог будимљанског епископа Јакова само по имену. За трећег епископа Теофила знамо да је столовао 1251. г. и 1252. г. у Ђурђевим Ступовима.

Преписао је значајну црквену књигу Светосавску Крмчију. Епископима Спиридону и Герману су у Синодику православља поменута само имена. О значају Будимљанске епископије у то вријеме свједочи податак из повеље краља Милутина с краја 13. вијека или почетка 14. Вијека, гдје је поред архиепископа српског Јевстатија II убиљежено и име будимљанског епископа Германа. На српском државном сабору, којег је сазвао краљ Милутин 1318. г., сигурно је присуствовао и будимљански епископ.

СПЦ у Хуму је у 13. и 14. вијеку претрпјела страховит притисак римо-католичких држава. До успостављања епископије у Стону 1219. г. била је под управом сплитске архиепископије. Након тога свеколико се ослања на светосавску цркву у Србији. Због тога ће хумски жупан Мирослав бити у сукобу са римским папом. Након стотињак година од оснивања сједиште хумске епископије је из Стона пренесено у манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Српски краљ Милутин је овом манастиру поклонио имања са селима. У повељи се помиње хумски епископ Данило.

Епископско сједиште из Хума измјестио је у Полимље прије 1324. г., јер је тада изабран за архиепископа српског. Наслиједио га је епископ Стефан који је столовао у манастиру Св. Петра и Павла. Стари записи помињу лимског епископа Филотеја. Зна се да је 1442. г. резидирао при цркви Св. Петра и Павла. По њој се епископија почела називати петровска. Касније је њено сједиште пренесено у манастир Милешеву. За разлику од Захумске, будимљанска епископија није у тим временима измјештала црквено сједиште. У 15. в. је уздигнута у ранг митрополије. Кад је средином 16. в. СПЦ доживјела нову обнову Будимље је било извориште неспорне духовне и културне снаге. У вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532. г. као потписник извјештаја о процесу се помиње будимљански митрополит Василије. Двадесет година касније запис биљежи и име митрополита Матеја. Захваљујући његовом благослову, дијак Јован од “Никољ-пазара“ је 1552. г. преписао Тетраеванђеље. Исту књигу преписао је и презвитер Цвјетко осам година касније, а дијак Вук књигу Пролог у манастиру Вранштици.

О значају ове преписивачке школе свједочи податак да је у служби Божидара Вуковића штампао књиге у Венецији и монах Мојсије из Будимља, гдје је постојао континуитет културног стваралаштва у манастиру Шудикова као и узорна сликарска школа све до његовог рушења 1738. г. Један од најпознатијих сликара с краја 16. и почетка 17. вијека зограф Страхиња Будимљански је изданак ове фреско-иконописачке школе. Уз манастир Св. Николе у Никољцу заживјела је позната Монашка школа. Изњедрила је врле монахе који су у другим српским крајевима утврђивали у народу вјеру и писменост.

У другој половини 16. в. старе хронике су забиљежиле двојицу Будимљанских митрополита са истим именом, Макарија I и Макарија II. Према запису храма Св. Николе 1559. г. помиње се Генадије митрополит будимљански. О митрополитима с краја 16. и почетка 17. вијека, Сави, Герасиму, Григорију, Теофилу и Јефтимију остао је једино помен у записима. Будимљански митрополит Пајсије Колашиновић заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понио је тешко бреме мучеништва. Први пут се помиње 1639. г. у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче. Притиснут турским зулумима и немаштином српски народ  охрабрење тражи у свештенству. Затоје синод српских архијереја у манастиру Морачи фебруара 1648. г. одлучио да тражи помоћ од Русије и Рима.

На наредном сабору у Будимљу 1653. г. митрополит Пајсије је одређен да предводи мисију код папе. Међутим, Турци су предухитрили намјере српских архијереја, а митрополита Пајсија свирепо погубили. Забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит. Херцеговачки митрополити имали су веома важну улогу у вријеме упражњености пећког Трона од 1463. до 1557. године.

Помињу се као чувари гроба Св. Саве и као чувари Архиепископског престола Св. Саве чиме се одржавао континуитет СПЦ у та тешка времена. Након обнове Пећке Патријаршије 1557. г. у неколико генерација херцеговачки митрополити су бирани за поглаваре СПЦ. Почетком 17. в.од херцеговачке Митрополије формирају се двије, Захумска (сједиште у Тврдошу) и Источнохерцеговачка (Полхерцеговачка) (сједиште у Бијелом Пољу, касније у Никшићу). Источнохерцеговачком Епархијом управљали су Митрополити Лонгин, Максим, Пајсије, Св. Василије Острошки и Герасим Поповић. Епархија је захватала западне дјелове некадашње Будимљанске епархије.

Вјероватно су се Захумска и Источнохерцеговачка митрополија спојиле у једну за вријеме митрополита Аксентија Јовановића Паликуће. Поуздано се зна да је 1739. г. управљао херцеговачком митрополијом и да је дуже боравио у манастиру Пиви него у манастиру Дужима код Требиња. Полимље је послије сеобе Срба под Арсенијем III 1690. г. прилично опустјело. Тада су Будимљанском Епархијом управљали Рашки Митрополити да би од средине 18. в. њена територија била припојена Рашкој Митрополији. Након укидања Пећке патријаршије 1766. г. скоро сви Срби епископи били су прогнани, а на њихова мјеста постављени Грци, који управљаху преко 100 година и Херцеговачком и Рашком Митрополијом. Територијалним проширењем Црне Горе 1878. г. створена је Захумско-рашка епархија са првим сједиштем у манастиру Острогу, касније премјештено у Никшић. Обухватала је простор Источнохерцеговачке епархије са дјеловима средњовјековне Будимљанске епархије, а сачињавали су је Протопрезвитеријати: никшићки, спушки и колашински. Њен први епископ је Висарион Љубиша (1878-1882) касније митрополит црногорски. У својству администратора епархијом су управљали митрополити Висарион Љубиша (од 1882-1884) и Митрофан Бан (од 1884-1909).

За новог захумско-рашког епископа хиротонисан је у Петрограду Кирило Митровић оставши на том положају до 1920. г. Црногорско-приморски митрополит Гаврило Дожић управљао је као администратор епархијом шест година а епископ Нектарије Круљ од 1926-1928. г. Сљедеће три године поново је на челу епархије митрополит Гаврило Дожић у својству администратора. Године 1931. епархија захумско-рашка је формално-правно укинута. Будимљанска епархија је обновљена маја 1947. г. под именом Будимљанско-полимска епархија.

Те године је за њеног епископа посвећен Макарије Ђорђевић. На овој епархији остао је до 1955. г. Сљедеће године будимљанско-полимска епархија је укинутаа. Формирањем Будимљанско-никшићке епархије и обновом Епископског сједишта у манастиру Ђурђеви Ступови маја 2001. г. обновљена је Захумско-рашка епархија у нешто измијењеним границама и са новим именом које најбоље изражава њену сложену и бурну историју. Овој епархији данас припадају подручја беранске, бјелопољске, андријевачке, плавске, рожајске, мојковачке, жабљачке, шавничке, плужинске и никшићке општине. Од засиједања Светог архијерејског сабора маја 2001. г.  администратор епархије будимљанско-никшићке јесте Његово Преосвештенство викарни Епископ Будимљански Јоаникије Мићовић.

За епархијског архијереја је изабран од Светог архијерејског сабора на мајском засиједању 2002. године. Устоличен је у трон епископа будимљанско-никшићких на празник Свете Марије Магдалине 2002. године. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази 10 општина Црне Горе:Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник што чини 52% укупне територије Црне Горе (око 7126 кm2). На овом простору живи 242 585 становника или 39,4% становника у односу на укупан број становника у Црној Гори. У будимљанско-никшићкој Епископији данас живи 40 891 православно домаћинство са 148 998 становника, док су остало становници исламске вјере.  Како о историјату пише Миомир Бели Ковачевић

ЗНАЧАЈ  БУДИМЉАНСКЕ  МИТРОПОЛИЈЕ ЗА СРПСКЕ ДРЖАВЕ ЦРНУ ГОРУ И СРБИЈУ

Пишући о “будимљанској митрополији од устављења до гашења“ у “Токовима“, часопису за науку, књижевност и друштвена питања (Беране, децембар 1994.), академик Миомир Дашић је закључио: “Простор на којем је настала и дјеловала светосавска Будимљанска митрополија чинио је средишњи дио српске средњовјековне државе, а раскошна Лимска долина била је и остала кичма српског народа“.

Људи овог поднебља – богоносци и остали – давали су огроман допринос кроз вјекове духовном и културном животу нашег православног свијета. На простору Будимљанске, Петровске и Милешевске (прије тога Дабарске) митрополије, “на светим водама Лима“, у срцу српске средњевјековне државе гдје су истраживачи и открили и пописали око осамдесет манастира, цркава и других богомоља поникла је српска писменост, са овог питомог простора Рашке земље извио се онај златни лук књижевности који је у успону до данас (у Бијелом Пољу написао је Мирославово јеванђеље, ремек дјело српске писмености и минијатурне умјетности); на овом и сусједном простору рођени су, живјели и стварали први значајни писци српске биографске књижевности (Св.Сава, Стефан Првовјенчани, архиепископ Данило и др.), створивши тако темељну књижевну баштину коју је достојно обогатила и даље богати својим литерарним и другим интелектуалним остварењима плејада књижевних и других интелектуалних посленика и у ово наше доба. Овдје, из питоме долине Лима, из историјске Будимље, највјероватније из катедралног храма Ђурђевих Ступова и његове преписивачко-сликарске шудиковске школе, потекао је и талентовани фреско-сликар, живописац поп Страхиња Будимљанин, највеће сликарско име посљедњих деценија 16-тог и првих деценија 17-тог вијека.

Из Будимље “от манастира Шудикове“ отиснуо се у свијет и чувени минијатурни сликар (илустратор) и штампар монах Мојсеј Будимљанин, који је са познатим цетињским типографом Макаријем, у штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, радио на штампању ћириличних књига у Венецији затим у Трговишту (Влашкој). У Тифранској клисури, на ушћу Будимске ријеке у Лим, на десној обали хучног Лима, око 200 година, у манастирској тишини, радила је  шудиковска преписивачка школа у којој су преписане бројне књиге и умножени многи црквени текстови.

У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219 године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих  Ступова као и са катедра цркве Св. Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се одрекне  борбе за национални опстанак. Са ове свете земље – из долине Лима, Рашке и Ибра -поникли су први српски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први српски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стеван Првовјенчани , Св. краљ Стефан Дечански и др.) У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе. Величанствени споменици: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури српског народа у средњем вијеку и на овом простору.

Управо ти бројни споменици, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше  средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе. То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских држава – Зете и Рашке.

Полимље је било њихова спона, а у доба Немањића средишњи дио ових уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне државе – Црна Гора и Србија – такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана.

Пише Горан КИКОВИЋ, ИСТОРИЧАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте и ово

Close
Back to top button
Close
Close