БРСЈАЧКА БУНА 1881-1882 (ДЕМИРХИСАРСКИОТ ЗАГОВОР)

Брсјачка буна, у народу позната као и Демирхисарскиот заговор или Брсјачко востание је буна у југозападном делу вардарске Македоније коју је подигло локално српско становништво из незадовољства одлука на Берлинском конгресу, као и због зулума Османлија.

Припреме буне су почеле још 1879. године. Након Берлинског конгреса у брсјачким крајевима се јављају разбојничке зулумћарске качачке банде које тероришу локално становништво. Сви ови догађаји су допринели да се људи одмећу у шуме и да стварају чете. Чете су створене између Крушева, Охрида, Битола, Прилепа и Кичева и у тим крајевима ће бити подигнут устанак. Још један од узрока избијања устанка јесте затварање виђенијих Срба који су учествовали у српско-турским ратовима, као што су Денко Крстић из Куманова, Мита Пандиловић из Куманова, Вељан из Старог Нагоричана, свештеник Димитрије Поп-Пауновић из Старог Нагоричана, Денко Цар из Добраче, Поп димитрије из Руђинца, Поп Бојко старешина Карпинског манастира, Угрин из Скопља- рођак Самуила и Голуба Јањића из Маврова, као и многи други.

У припремама буне су учествовали виђенији сељаци из наведених крајева, Стефан Петревски, Мицко Крстић, Илија Делија, браћа Чакревци Диме и Мијале, Анђел Танасковић, Риста Костадиновић, Мијаило Тодоровић и други.

Аутор мапе: Васил Јовановски Маќедонац

Браћа Чакревци су имали задатак да организују мрежу у Крушеву како би се скупило оружје и нешто новца. Следећи састанак је одржан у селу Долно Дивјаци где је донето оружје и где је пао договор да се устаници повежу са својим повереницима и устаницима у Охриду. Илија Делија и Анђел Танасовић су са својим четама држали горњи део Црне и Пространску планину, Риста Костадиновић је прво са Стефаном Петревским држао порече, после са Мицком Крстићем село Крапу у Прилепској кази, Мијаило Тодоровић је са својима држао Копачка села код Кичева.

За центар устанка је одабран Демир Хисар. Борби је било у околини Крушева, али су најжешће битке биле у околини Кичева и Поречу са албанским качацима и зулумћарима. Коначан почетак буне се десио на Петковдан у селу Велмевци 1880. године где је у сеоској цркви положена прва заклетва. За вође су изабрани Илија Делија, Стефан Петревски, Мицко Крстић, и Риста Костадиновић.

У првим данима побуне, четници (усташи или комити како пише у разним изворима) су решили да се обрачунају са свим вођама качачких зулумћарских банди. Тако су ликвидирани Смаил-ага, Бајрам Дурмиш, Ћерим-калеш, Јашар-ага. Народ је све више почео да се буни и да се диже на оружје. Борби је било у околини Крушева, али су најжешће битке биле у околини Кичева и Поречу са албанским качацима и зулумћарима.

Илија Делија је наредио да се положи заклетва нових устаника. Тако је на други дан Светога Саве 15. јануара 1881. године у присуству свештеника проте Дамњана и архимандрита Ананија положена заклетва на крсту. После давања заклетве вође устанка и свештеници су написали писма са молбама и послали су их у Охрид, а која су неким чудом завршила у Битољ у руски конзулат где су и пропала. Након тога устаници су послали своје људе у Охрид да сакупе нешто новца како би могло додатно да се набаве оружје и муниција. Новац је дао Константин Робев, охридски трговац, иначе гркоман.

На Ускрс је из Битоља у село Сапотницу стигла турска војска и тамо се улогорила. Турци су донели одлуку да се похватају виђенији сељаци и да се доведу у Сапотницу како би уцењивали побуњенике да се предају. Прилепски устаници су упали са Дреновских планина у Прилеп и тамо су били издани у кући трговца Николе Крапчета. Цела чета је уништена од стране турских заптија.

Устаници су видели да се према покољ цивила и да због тога устанак полако почиње да пропада. Војвода Илија Делија је 20. јула 1881. распустио своју чету, и сам се предао Турцима у Сапотници. Турски султан је појединим устаницима опростио што су се дигли против њега, опростио је и Илији Делији, али локални Турци су га се плашили да не крене опет у шуму да скупља дружину, па су га спровели у Малу Азију где је био скоро две године.

Анђел Танасовић се повукао са својом четом у Дебарски крај, у Врбенским планинама где је дуго одолевао Турцима и на крају је са својом дружином јуначки погинуо. Стефан Петревски је имао сличну судбину као и Илија Делија, стим што је убрзо након ослобађања умро у болници. Народ Пореча верује да је Стефан отрован јер је хтео да састави малу чету која би уз турске дозволе штитила села у Поречу од качака и зулумћара. Мијаило Тодоровић и брат му Лаза су на бесу погинули у околини Кичева.

Устанак је био угушен.

Једини војвода, четник, устаник који се борио до краја јануара 1882. године је био Војвода Мицко Крстић са своја три другара. И он се након дугих борби и одолевања предао Турцима и био је спроведен у Битољ где је робијао скоро 20 година.

У част Брсјачке буне испевана је чувена песма „Што је врева…“!!!

Мапа у прилогу је рађена на основу података из књиге „Брсјачка буна 1880. године у битољском вилајету и Војвода Мицко“ од Милојка В. Веселиновића.

Аутор мапе: Васил Јовановски Маќедонац
Велику захвалност исказујемо и страници Картографија која нам је показала како се праве овакве и сличне мапе.

Извор ФБ Србо-Македонци