Срби Црне Горе

„Божићна побуна“: Тероризам пресвучен у романтични мит

Оружане терористичке акције на територији данашње Црне Горе, које су започеле 6. јануара 1919. а што је у историји препознато под називом “Божићна побуна”, угушене су након неколико година дејством регуларних снага безбједности и одбране међународно признате државе Краевине Срба, Хрвата и Словенаца.

“Божићна побуна” је нарочито данас, углавном у прорежимској, пропагандној употреби веома јак извор идеологизоване и фалсификатима натопљене “званичне историографије”.

Иако су “Божићну побуну” формално покренуле присталице условног уједињења са Србијом, то је заправо био само један крак ширег пројекта Италије, њених војних и обавјештајних структура у склопу експанзионистичког циља – стварања велике балканске федерације под патронатом Италије као водеће регионалне силе. Италија је побуну дизајнирала тако што је искористила мотив неких црногорских официра и политичара који су, као присталице условног уједињења са Србијом, тражили другачији положај за Црну Гору у оквирима Краљевине СХС.

На жалост, Италија је успјела у својој намјери да наметне терористички метод као начин остварења тог циља. Последице ове терористичке акције, која је од почетка до краја, подтстакнута, финансирана и вођена од италијанских војно-дипломатских служби су биле тешке и у броју људских жртава, као и материјалним разарањима.

Иако у историографији не постоје прецизни подаци о броју учесника у “Божићној побуни”, процјењује се да је учествовало пар хиљада, од којих највећи број није учествовао у борбама.

И поред чињенице да су последице овог терористичког оргијања биле веома озбиљне, може се рећи да је тадашња држава, углавном под утицајем краља Александра, била веома блага у судско процесуирању вођа терористичке побуне.

Наиме, укупно је осуђено између 200 и 300 терориста, а робију су издржавали у затвору у Зеници, скоро сви директни борци. Осуђени су углавном на казне од 4 до 20 година затвора, с тим што је један број добио и доживотну робију у лаким ланцима. Приликом суђења се посебно узимала тачка 59, по којој је свака казна морала бити умањивана јер је сматрано да су извршиоци кривична дјела учинили под притиском команде, односно слушањем наређења.

Посљедњи судски процес против оптуженика је одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, када је од 23 оптужених 5 осуђено на доживотну робију у лаким ланцима, а остали на 4-20 година затворске казне, а када су интересантно током изрицања пресуде и спомињања краља Александра сви оптужени узвикнули „Живио краљ!“ у његову част на иницијативу Радојице Никчевића, који је и сам добио доживотну. Осуђеници на доживотну робију и најдужу затворску казну су углавном пуштани раније масовним дијељењем помиловања од стране краља Александра, укључујући поменутог Р. Никчевића послије неколико година.

Преузето ИНРС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close
Close