Марко Милачић: Коме сметају Срби, смета им Његош

Поштовани г. Марко Милачићу, Ви сте Лидер политичке организације „Отпор безнађу“ и оснивач Покрета за неутралност Црне Горе, драго ми је да сте пристали да дате интервју за  сајт Српска историја.

 

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

 

Марко, како Ви данас видите српску националну идеју?

Погледајте, рецимо, Црну Гору па ћете добити одговор на то питање: од Његоша, једног од најмаркантнијих модерних утемељивача те идеје, пар вјекова касније дошли смо до свеприсутне анти-српске, званичне идеологије, и то управо из његове, свјетовне фотеље. То није нити случајно, нити продукт само домаћих фактора поробљавања и уништавања духа: ријеч је о пројекту искорјењивања народа. Црна Гора је лакмус папир, а идеја је регионална: цијели простор на коме живи исти народ, у Црној Гори је он двоимен, мора бити дестабилизован, поцијепан и раздијељен.

Која је Ваша геополитичка оријентација?

Изборити се и очувати неутралност је од егзистенцијалне важности. Неутралност, и то нам говори искуство еворпских неутралних земаља, не само да доноси боље предуслове за економски просперитет, већ и неупоредиво безбједнији амбијент, у периоду све израженији глобалних пријетљи. Неутралност је, што би рекао мој пријатељ из Сарајева Дамир Никшић, позиција за коју се морамо борити као што се морамо борити за очување шума Амазоније, од којих нам зависи кисеоник.
Насилно увођење Црне Горе у НАТО имало је за циљ не само атлантизацију Црне Горе, већ и региона, то је последња степеница ка атлантизацији Србије, као најважнијег регионалног играча. Зато је сада од ванредне важности да се Србија одупре притиску и очува и унаприједи позицију неутралности.

Зашто сте за савез са Русијом, који је и једини исправан пут, објасните?

Најбољи односи са Русијом су императив наших држава, региона, Европе. Од када је основао НАТО – и то је отворено казао први геренрални секретар те алијансе, лорд Исмеј – Вашингтон ради све да Русију изгура ван Европе, а све што се дешава у нашим земљама у последње вријеме одраз је те тежње. Када, рецимо, Брајан Хојит Ји постројава по нашем региону, он само слиједи деценијску логику Вашингтона, само вјерно слуша лорда Исмеја у том отвореном непријатељству према Русији. Европа без најбољих односа са Русијом је, видимо, Европа без интегритета. Безлична слушкиња грубе моћи неспособна да се снађе, смијешна и тужна у свом духу слуганства, комична до те мјере да санкције које уводи Русији, по диктату Вашингтона, више штете њој него Русији, а мора да их уведе. Борба за најбоље односе са Русијом стога је про-европска политика и борба за слободну Европу. То је прави европски патриотизам, а не оно што нам намећу стерилне грантовске испоставе у виду невладиних организација на платном списку Вашингтона.
Што се тиче наших земаља нужност најбољих могућих односа са Москвом је још очигледнија: Русија је дио нашег, истог културолошког бића. Русија је, рецимо, кроз три вијека званичних односа са Црном Гором толико пута помогла да се одржимо као земља: то је константа од 1714. године када је родоначелник династије Петровића, владика Данило, први пут пошао ка Русији, па све до 2006. године када је Црна Гора, такође уз амин Русије, прогласила независност.

Чиме је овај део Балкана заслужио овакву историјску судбину?

Југоисточна Европа, Балкан, геостратешки је веома важан у погледу контроле Европе. Погледајте само колико је ту геостратешки важних тачака, само у јужном дијелу: од најзападније тачке Јадрана, преко црногорске обале, па до, рецимо, Грчке. Или баш та позиција гдје се налази Руско-српски хуманитарни центар, тај копнени пут за Азију. Спајкман је у својој доктрини говорио да су кључне тачке за контролу Европе Норвешка, Шпанија и наш простор, Јадран, Балкан. Европа је предворје Русије и Кине, Азије, па тиме и незаобилазна уколико се жели контролисати Евроазија, тиме – свијет.
Када се овом гео-стратешком крокију дода и то да се овдје преламају и цивилизације, да је Балкан заправо крајина, најзападнији дио источно-православне цивилизације, прецизније: православног свијета, онда је јасно зашто нам је оваква, како сте казали, историјска судбина, усуд.

Да ли се слажете… уместо Југославије могла је бити и Велика Србија?

Југославија је – макар у идеји, макар у сновима њених великих идеолога и мислилаца – велика и ванвремена, супериорна идеја. Понављам: као космополитска идеја истинског братства и јединства, не у облику каква је била Краљевина, не ни у облику какав је био титоизам. Није ли се баш из те идеје родио Принципов пуцањ у срце колонијализма, није ли у име те идеје пљунуто у лице бескрупулозном угњетавању свих народа на овим просторима. Принципова Југославија је Југославија принципа, Југославија по мјери слободе, тежње ка слободи, космополитизма, образа.
Са друге стране имате идеју Велике Србије, наравно: далеко од систематично прецизиране и дефинисане, која није мање легитимна од идеје Велике Албаније која нам се пред очима ствара; ништа мање легитимна од идеје Велике Америке, која се преко својих 1000 војних база ван териротије САД, реализује широм свијета; не мање легитимна од идеје која се сања на релацији Сарајево – Санџак… Идеја Велике Србије је, само, противна интресима глобалних сила које имају моћ, па, као таква, прокажена, медијски унакажена, до лудила изетикетирана, док се ове друге велико-идеје спроводе in vivo.
Ипак, са ове дистанце, ако бих бирао између Југославије и Велике Србије не бих изабрао ни једно ни друго. Изабрао бих националне државе које поштују једна другу, са тих позиција стварајући осјећај братства, јединства и интреса. Не треба нам ни Југославија, нити Велика Србија, да би били и понашали се као браћа. Србија, Црна Гора, Република Српска, узмимо њих за примјер, морају да раде и додатно на зближавању, због својих културолошко-историјских нераскидивих веза и то је дужност и обавеза нарочито млађе генерације политичара, нас.

Да ли је политичка елита српског народа у Црној Гори издала Србе, честите црногорце, који нису променили свест и разум?

Није издала, чини ми се да је то прејака ријеч, али доминантно не жели да се модернизује, промијени начине борбе и стратегије, па тако, чини ми се, већ заостаје за временом, и, још важније, идејама које пријете да циљано униште идентитет Срба у Црној Гори. Од суштинске важности јесте да се борба за поштену Црну Гору – а ту спада и борба за поштен и недискриминаторски однос према Србима –осавремени и да се унесе нови дух у такве напоре.
Није довољно викнути „Срби су угрожени“, потребно је радити конкретно, повезивати се и(!) на Западу, модернизовати политичку понуду која се бави тим питањима, укључити младе људе, освјежити читаву реторику. Све ми се више чини да је наш проблем данас више естетика, него етика.

Колико је данас тешко бити Србин у Црној Гори?

Модерно би било, и не нетачно, рећи да је у Црној Гори данас тешко свакоме ко није лопов и криминалац, ко поштено живи, а ко, додатно, критикује власт, ко је незадовољан. Без обзира на национални предзнак. То би било у духу грађанистичке уравниловке и демагогије, и, понављам, не би било нетачно. Али то је само грађанистичка површина, која је, истовремено, уз поменуту тачност, ипак дио једне шире преваре. Маске.
Срби, што је, узгред, синоним за Црногорце – ријеч је о истом двоименом народу – су најугроженији. Ту не говорим о апстрактним категоријама већ чисто статистички: када погледате колико су Срби заступљени у државној адмиснитрацију у односу на заступљеност у становништву, а та обрнута сразмјера је вриштећа; када погледате колико људи говори српски језик, а он се уништава; када погледате колико људи вјерује Српској православној цркви, а она је мета званичне шикане; када погледате државне и приватне медије у којима се Срби демонизују; када, најпростије, крочите у Црну Гору. Званична политика је у Црној Гори анти-српска, и то је пројекат који је директно повезан са пројектом атлантизације ове земље и искоријењивањем овог народа.

Да ли Вас је изненадио Вучићев избор Ане Брнабић за премијера?

Не би било коректно да се ја, као политичар из друге земље, иако братске, мијешам у ваше изборе, одлуке, унутрашњу политику.
Ипак, једна импресија: без обзира што премијерка Брнабић, рекло би се поштено ради свој посао, није корупмирана попут овдашње, црногорске врхушке, по мом укусу више би било да је на том толико значајном мјесту особа без тако снажних леђа у Вашингтону. На таквој позицији треба бити неко ко нема формалне дотицаје, да не говорим тако маркантне, са одређеним геополитичким центрима моћи, било ког предзнака.

Увек актуелно питање, Косово и Метохија, шта даље, где је излаз?

Једина идеја коју имам о Косову и Метохији јесте да се од њега не смије одустати, ни по коју цијену. Јевреји су сањали повратак у своју обећану земљу хиљадама година, па су га досањали. Ово су дуги, предуги процеси. Пред Србијом, али и Црном Гором, су деценије борбе за повратак на изворна начела нашег бића. Због тога ни у једном тренутку не смијемо помагати онима који желе да то биће униште, релативизују, ослабе. Излаз, коначно, у вјери и упорности.

Актуелна је тема статуса Руског хуманитарног центра у Нишу, које виђење имате о томе?

То је суштинска тачка атлантистичког притиска на Србију. То је испит не само за Србију, већ и за цијели регион.
Вашингтон би да потпуно контролише цијели свијет са својих, као што сам раније поменуо, 1000 војних база по планети; САД би да потпуно контролишу Балкан на силу гурајући цијеле државе у своје окриље од њих правећи своје базе, као што је случај са Црном Гором; Пентагон би да бомбама прекраја границе, као са Косовом, и у њиховим оквирима инсталира војне базе које се, попут Бондстила, виде из свемира; а ако се неко други, у овом случају Русија, дрзне да затражи дипломатски статус за своје особље у оквиру хуманитарног центра, понављам – хуманитарног центра, који је на овим просторима спашавао животе (док су их они који негирају Центар гасили, 1999. год!), е онда је то опасно, застрашујуће, недопустиво.
То су неопјевани двоструки аршини, то је бескрупулозно лицемјерство чији је лијек, у овом случају, давање дипломатског статуса особљу руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

Како бисте оценили однос Србије према сународницима у Црној Гори?

Мора бити ангажованији и снажнији. Ипак, срећна околност, којој сам посвједочио присуствујући почетком августа састанку у Новом Саду на позив предсједника Вучића, гдје су били представници Срба из региона, јесте да се свијест о томе буди. Надам се да неће остати на ријечима и да ћемо скупа озбиљно порадити на осавремењавању и унапређивању и тог односа.
Не мали дио одговорности за однос о коме питате јесте и на нама у Црној Гори.

Шта мислите о политици Мила Ђукановића и уласку Црне Горе у НАТО, знам да сте хапшени и привођени због паљења НАТО заставе?

Најкраће: једна огромна, тродеценијска превара мог народа и моје земље, уз пресудну подршку Вашингтона и Брисела.

У Црној Гори осећа се жеља појединаца да Срби као народ нестану, зашто је то тако?

Свакога боли свједок његових злодјела. Сваки Србин живи је свједок онога што Ђукановић и његови желе да избришу, а то је да су Срби и Црногорци један исти народ. Званична политика у Црној Гори јесте да си већи Црногорац што си мањи Србин, а да би се то цементирало најлакши начин јесте потпуно уништити идентитет оних који свједоче да то није тако, да смо исти народ, да је немогуће да једна иста мајка роди двоје дјеце од којих је један заклети Србин, а други бескомпромисни Црногорац.
Уз то, Срби су доминантно најснажнија и најлојакнија препрека тој домаћој и страној аталнтистичкој превари, грубој натоизацији Црне Горе. Као такви, сметају креатирима таквих политика.

Да ли се слажете да су Црногорци део Српског народа, дакле, нису народ, већ локални, географски и регионални појам (одредница), статусно изједначени са Шумадинцима, Косовцима, Личанима, Далматинцима, Мачванима… или имате друго гледиште и став по питању Црногорци?

Ми смо, Црногорци и Срби, исти народ, без обзира на сво актуелно насилно подвајање овог народа, које је у неким моментима доведено до степена фашизације при-пејд Монтенегрина. То је процес који не смијемо потцијенити и на који морамо мудром, еманципаторском и осавремењеном политиком – прије свега истине и љубави – дугорочно одговорити.
У бити, све је то исти народ, са својим посебностима. Ја сам Црногорац, али сам, истовремено, и Србин, и ја то видим само као богатвство, као два лика једне исте душе, истог бића. То је на линији традиције Петровића, која је дио мог политичког и људског кода.
Није ли, рецимо, Његош, усред Катунске нахије, усред Цетиња, стварао модерну српску националну идеју? Није ли он утемељио косовски мит. Ко има проблем са тим, има проблем са Његошем. Коме сметају Срби, смета им Његош. А коме смета Његош, сметају му темељи Црне Горе. Анти-српска политика је анти-црногорска.

Шта би прво променили када би дошли на чело Црне Горе?

Увео бих, прије свега, дух пристојне политике заснован на темељима модернизованог патриотизма и цивилизованог родољубља. Створио предуслове за поштена суђења онима који су злоупотријебили политичке положаје у протеклом периоду. Извршио темељну лустрацију, која не би имала за циљ реваншизам већ правду. Преиспитао сумњиве приватизације. Расписао референдум о НАТО савезу. Оздравио и осавременио односе са Русијом. Успоставио темеље поштеног односа према свим инвеститорима. Окренуо земљу домаћим факторима економског развоја. И то би био тек почетак стварања здравог друштва, па сада видите у коликом смо блату и колико посла је пред нама.

Ко су вам књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

Као и Сиоран и ја сам, не баш као он – седам пута, више пута читао Достојевског. Нека читају њега: од Кроткa до Идиота и назад.

Шта бисте поручили народу у Србији у једној реченици?

Сачувајте искру слободе: требаће вам пред налетом НАТО-савеза који се увелико враћа, сада не са штапом већ са шаргарепом, на мјесто злочина, политика неутралности је суштинско питање слободе и суверенитета, можда и опстанка Србије.

 

Хвала вам што сте говорили за сајт Српска историја, пожелео бих вам пуно успеха у даљем раду и деловању.

 

Интервју водиo Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

 

Сергеј Жељезњак и Марко Милачић у Русији