Бојанић: И даље наш српски краљ Милутин у туђини… чека повратак у матицу. Зашто не реагујемо?
Док не променимо однос према историји и тековинама, нема нама бољитка и даље ћемо бауљати у безнађу, и ништа нам неће бити свето сем раскалашности са којом ћемо нестати. Свидело се то некоме или не… све једно.
Наш краљ Милутин је умро у својој 68. години, а његово тело положено је у његову задужбину посвећену Св. Стефану, заштитнику династије Немањића, у месту Бањска… где чека вековима свој повратак.
Мошти српског краља Милутина (1282-1321) су пред турским рушилачким дивљањем, одмах после Косовске битке из његове задужбине Бањске склоњене у село Трепча јер су Турци запалили манастир, а око 1460. године, после пропасти Српске деспотовине за време епидемије куге, бугарски митрополит Силваније или Силуанје пренео мошти српског краља Стефана Милутина из села Трепча у Бугарску, у манастир Светих Ћирила и Методија, да би мошти спасао од Турака.
Одатле су мошти пренесене у софијску ротонду Светог Ђорђа, из периода античке Сердика (на темељима Сердике изграђена је Софија), а затим су премештене у цркву Свете Марине, а тек почетком 18. века мошти су премештене у Цркву Свете недеље.
Милутин је имао пет жена, а његова задња жена била је Симонида (ћерка византијског цара Андроника). После чина, после три године упокојења када се утврдило да су мошти краља Милутина нетрулежне , када је то чула, Симонида потрешена тим чудесним догађајем, одмах после тога замонашила се у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Одмах после смрти свог мужа Милутина вратила се своме оцу у Цариград. Симонида по удаји за Милутина имала је око 6. година (то је био политички брак), после кога је Милутин вратио у окриље Србије територију Македоније, као мираз.
Срећом мошти су се очувале у пожару, непогоди, нападима устаника и Турака, као и нападу комуниста 1925. године кад су бугарски комунисти дигли у ваздух Цркву Свете недеље и убили више од 190 људи. Откада ова црква носи још једно име — Црква Светог краља.
Понекад се стаклени поклопац с кивота скида да верници могу да целивају његову леву шаку оковану сребром.
А ми годинама преговарамо у ћутњи, без енергије и жеље за повратком… велика већина, верујем да и не зна где се мошти нашег краља Милутина данас налазе.
Ово је и апел за трезвенији приступ… да што пре краља дочекамо, па можда се окупимо и на тај начин отрезнимо од раскалашних новотарија… и вратимо се родољубљу и трезвенијем историјском приступу, сви заједно.
У нади да их дочекамо!
Приредио Ђорђе Бојанић
