Бојанић: ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД

Приредио Ђорђе Бојанић

Пре 15. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у окупираној српској покрајини.

Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД, ево и зашто… зар затирање свега Српског што је од античког доба грађено, те уништене цркве, манастири, гробља, споменици, ти писани документи, сва та старина, осликана, све те уништене фреске,  та уништена култура, духовност и физичко уништење људи… зар то није ГЕНОЦИД над једним народом, који се нашао усамљен док је на сво то разарање и уништавање мирно гледала та демократска Европа?

Питам се, какав је то народ који уништава гробља, који се и на мртвима иживљава, као и над моштима Светаца (можда је то тако, код оних који немају своје светитеље и историју).

Ово не смемо да сметнемо са ума… док су шиптарски зликовци рушили и палили наше светиње уз прећутну дозволу европских сила, упоредо су градили  су оно што никада нису имали у том броју, од тада су саградили преко  500 нових џамија, обележавајући тако територију која никада није била њихова и на тај начин покушавају да покажу да је то њихова земља, она коју су отели и данас окупирали.

Да не заборавимо да  је велико зло Србима учињено до 17. марта, а  17. март био је само врхунац варварства и злочина.

До 17. марта протерано је  више од 250.000 Срба, убијено преко 1.300, а толики је и број киднапованих о чијој се судбини ни до данас ништа не зна, спаљено је и уништено 70 хиљада српских кућа и 115 манастира и цркава.

Треба споменути и нечувени албански вандализам и дивљаштво  на српским гробљима на Космету, и то је начин брисања трагова, овако затиру непроцењено богатство камене орнаментике и симболике и ништа мање, језичко наслеђе. Данас преко српских гробља они бахато праве путеве и депоније!

На две трећине територије КиМ (укупна површина 10.886 км2) у потпуности уништили, од 1999. године,  на више од  280 српских  гробља више од 10.000 споменика што је нечувено дивљаштво у Европи.

Ево како изгледа српско гробље у јужном делу Митровице

Шиптарско гробље у северном делу Митровице где живе Срби

Видимо на слици муслиманско (албанског) гробље у северном делу Косовске Митровице… које није ни такнуто, а тако и треба. Свака част Србима из Митровице. Ово је пример из кога се много може научити. Е то су просвећени и цивилизовани људи !!!

Зато и није никакво изненађење било у том  дводневном сукобу на Космету 17. марта 2004. године. Сукоби су избили  када су након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар, на северу Косова и Метохије. Масовне демонстрације Албанаца, који су за несрећу неоправдано оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове Косова и Метохије.

У два дана несхватљивог злочиначког насиља албански екстремисти убили су 28 људи, а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције. У нередима је уништено или оштећено око  900 кућа, оскрнавили су и српске културно-историјске споменике, око 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.

Процењује се да је више од 4.000 Срба изгнано из својих вековних огњишта широм Косова и Метохије.

Овај погром довео је до масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. год (злочиначке НАТО агресије на Србију).

 О овим догађајима снимљено је неколико документарних филмова.

Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову и Метохији  избило насиље.

Поред  јавних осуда од свих међународних актера многи учесници су до данас остали некажњени а и непрцењива штета није санирана.

Дирнут овим дивљачким чином, 2008 године, написах ове стихове, који се и данас налазе у кабинету историје.

Убијени Срби

  • Спасојевић Боривоје (1941), 17. март, Косовска Митровица, покошен рафалом
  • Јана Тучев (родом из Македоније, 1968), 17. март, Косовска Митровица, убијена из снајпера
  • Ненад Весић (1950) 17. март, Липљан, подлегао ранама задобијеним од бомбе
  • Добривоје Столић (1954), 17. март, Драјковци код Штрпца, убијен пуцњем на кућном прагу
  • Борко Столић (1982), 18. март, Дрејковци код Штрпца, подлегао ранама задобијеним пуцњем на кућном прагу
  • Слободан Перић (1952), 17. март, Гњилане, избоден металном шипком
  • Златибор Трајковић (1951), Косово Поље, спаљен
  • Драган Недељковић (55), 17. март, Призрен, изгорео у згради богословије у Призрену

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта:

  1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
  2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
  3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
  4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
  5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
  6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
  7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
  8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
  9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
  10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
  11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
  12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
  13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
  14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
  15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
  16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
  17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
  18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
  19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
  20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год
  21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
  22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. год
  23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
  24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год
  25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
  26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
  27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
  28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
  29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
  30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
  31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
  32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год
  33. Црква Светe Петкe, Витинa
  34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
  35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Приредио Ђорђе Бојанић