БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКА ШКОЛА У ПРИЗРЕНУ КАО РАСАДНИК КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Рад, проф. др Сунчица Денић
Учитељски факултет у Врању
Универзитет у Нишу
Почетак тзв. еволуционог периода Срба на Ко-со-ву и Метохији, када се озбиљније почело радити на просветно-културном и књижевном пољу, везује се за оснивање школа. Посебно је значајна 1871. година, када ће у Призрену бити отворена Богословско-учитељска школа, прва средња школа на овом подручју. Оснивањем ове школе цела област Косова и Метохије, а и Јужна Србија, добила је прозор у свет. Она је дала знамените културне посленике, учитеље и свештенике, својеврсне мисионаре свога рода. Велику заслугу за почетак новог периода у животу Срба на Косову, укључујући и отварање Призренске богословије, има Сима А. Игуманов, значајан народни добротвор, као и Петар Костић, професор Богословије.

Призренска богословија, од свога настанка, а нарочито крајем19. и почетком 20. века дала је значана имена науке и културе, угледнеграђане, свештенике и војнике, домаћине и учитеље.Издвајамо имена значајних писаца са Косова и Метохији који су завршили Призренску богословију или су радили као професори у њој:Дена Дебељковић (1858 – 1915), један од првих просветних радника из „старог“ Косова, учитељ, фолклориста и етнолог.

Севастијан Спаса Дебељковић (1869 – 1905), млађи брат Дене Дебељковића, учитељ и монах, митрополит у 36-ој години, када је и умро. Писац је многих текстова које је објављивао у Цариградском гласнику. Написао је две значајне монографије из историје српске цркве и велике сеобе Срба, на грчком језику.

Стојан Капетановић (1868 – 1960), аутор многих текстова које је објављивао у значајним часописима тога доба, а који говоре о српској школи и учитељима у Турској или под Турском, као и о српској школи у Јужној Србији. Капетановић је познат као национални борац, просветитељ, хронолог значајних збивања и људи на Косову, лирик и историограф, сарадник писца и конзула Бранислава Нушића за време њего-вог мандатау Приштини, почетком 20. века. Залагањем Капетановића и народа, а пре свега Нушића који су писали везирима и турском цару, стварала се делимично подношљива клима у Приштини у којој је владао злогласни Рауф-паша.

Петар Петровић (1881 – 1963), културни радник и приповедач, учитељ у крајевима где није било довољно школа и учитеља. Прикупљао је народне умотворине као и грађу за историју Пећи, на Косову. Био је први штампар, иноватор, конструктор хидроелектране у Пећи, свом граду, новинар, песник и преводилац.

Григорије Божовић (1880 – 1945), творац модерног приповедања, један од најзначајнијих писаца са Косова у првим деценијама 20.ог века, чије је дело премашило регионалне оквире. Био је ученик, а по завршетку Духовне академије у Кијеву, предавач у Призренској богословији. Објавио је велики број приповедака у значајним издавачким кућама у Србији, преведен на многе језике, између осталих на енглески, француски, чешки, немачки, словачки…један је од првих који је у српску књижевност унео човека старог југа, Косова, Јужне Србије и Македоније.

Јосиф Поповић (1860 – 1933), просветитељ и национални радник из Грачанице, сарадник многих листова и часописа у којима је објављивао своје књижевне прилоге. Био је учитељ у многим местима на Косову и региону.

Спасоје Илић (1871 – 1915), учитељ на Косову и Македонији, писац песама и приповедака, као и преводилац са енглеског језика. Значајан је као неко ко се нарочито залагао за професију васпитача, учесник на многим конгресима учитеља Југославије. Покретач је и сарадник многих листова и часописа.

Милан Чемерикић (1877 – 1940), родом из Призрена, ученик и професор Призренске богословије, професор у Скопљу и Солуну, писац многих значајних радова о писцима и књижевности, аутор неколиких књига о банкарству и привреди, познавалац многих језика, преводилац, један од уредника часописа Јужна Србија.

Посебно место у овим навођењима заузима Стеван Димитријевић (1866 – 1953), професор и ректор Призренске богословије. Димитријевић је био успешан и као баштован и као молитвеник. Најбољи је пак као учитељ или организатор будућих учитеља. Прошао је све школе и многе послове: од учитеља у Липовцу, до професора и декана на Богословском факултету у Београду. Највреднији је онда када се, заједно са својим ученицима и колегама, са пушком у руци, као војник, супротставља непријатељу, бранећи царски Призрен и косовске светиње. У време великог зулума Албанаца и Турака на Косову и Метохији с краја 19. века, прота Стеван Димитријевић, постаје ректор једне од најзначајнијих институцијау Старој Србији. Далековидост мисли и идеја проте Димитријевића огледају се у необичном гесту по доласку на место ректора Призренске богословије. Поред храбрости и мудрости, организаторске способности огледају се и у следећем: урадио је за Богословију школски врт, виноград, воћњак, пчелињак и повртњак. Поред тога, писао је да: „ради вежбања у радовима из пољске привреде и доцнијег уношења у народ напретка у овом погледу, ради промене занимања и у њој одмора од учења, а уједно и одлива вишка физичке снаге”. Ово су смернице и практични примери самоваспитања као и свеваспитања, који су развијали код ученика Богословије свест о дужности и раду, а и уживање у плодовима свога рада. Показало се да је Стеван Димитријевић носилац многих савремених педагошких мисли и идеја, јер је желео, поред националних тежњи и поноса, да се „добије оно што други немају, да српска школа буде у свему образац, а њен врт у мору задивљености да постане оаза културе и лепоте” (с. 25).

Врло брзо се интересовање за овакву врсту „активности” учитеља и богослова показало, ширило и постало је својеврсни пример. Признања су стизала и од иноверника и иноплеменика, посетиоци су се множили. Међу њима је било католичких фратара, турских официра, школованих у Немачакој, јер су говорили да, долазећи у Богословију у Призрен, осећају се као у Европи. Од пустог каменитог места прота је направио прави рај, као што ће „рај” почети да прави и по питању наставе и наставних програма. Великом заслугом проте Димитријевића школа је имала савршену организацију. Заједно са наставницима, њиховим залагањем и трудом као и њиховим односом према ученицима, допринео је да се школски живот поистовети са животом велике породице. Ученици тадашње Богословије потврђују у разним књигама и документима да су са „пуно одушевљења и највећим еланом пратили наставу у школи”, едукујући се за њихов будући позив који ће бити на добробит читавог народа.

После ослобођења, 1918. године, после опустошене земље, а и опустошене Богословије, заробљеништва и тешке породичне трагедије, прота Димитријевић, вративши се у Призрен, обнавља школу. Прикупља наставнике, а поред редовне наставе, организује тромесечни курс за ђаке које је рат омео да редовно заврше школу. И увек, па и у ово тешко време, квалитет наставе је сачуван, јер му је на првом месту био реноме школе, као и чистота православног учења.
И школу и цркву залагао се да уздигне, усаврши, а не да је спусти ниже и, како каже, дегенерише. Када је постављен за професора и декана Богословског факултета у Београду, сви су се радовали његовом успеху, али нису могли да сакрију тугу због растанка. Нарочито ђаци Призренске богословије.

У Веснику Српске цркве, за 1921. годину, наставник Богословије Иван Черњавски, између осталог, пише: „Као васпитач био сам очевидац дирљивог растанка и опроштаја ученика са својим бившим ректором. Међу последњим опростио се Пешић, ученик четвртог разреда. Он је кроз сузе говорио о раду ректора г. Димитријевића, о његовој очинској љубави, пожртвовању за школу и ученике. Спомињао је и то, колико је он својим личним примером утицао на њих, и завршио свој говор заветом да ће се сви ученици угледати на његов светли пример и увек њему следовати у свом животу и раду. Тај призор опште туге и суза дирнуо је све. Прота је у свом лепом говору, који је често био прекидан јецајем и сузама ученика, захвалио свима и изнео како учитељ и свештеник треба да живе и раде за свој народ”. (с. 120)
Поздрављајући га поводом докторирања, историчар, ректор београдског универзитета, Владимир Ћоровић, између осталог је о проти рекао да нема наставника на том факултету који је више времена посветио чисто школским пословима и то тако пожртвовано и с љубављу.

У обраћању, тим поводом, прота Стеван Димитријевић је нагласио тежак пут наше школе и просвете оних деценија незавидног времена које је највећим делом провео у Јужној Србији, пут је голготе и страдања, али и велике жеље да се успе. „Борио сам се између дужности обделовања онога што је насушна потреба и онога вишега, што душа жели, између практичне примене идеја у школи и народу и између теоријске обраде њихове. (…) И у целини узет тај рад није никаква заслуга, него само део извршене дужности према узвишеном форуму науке и опште кулутуре наше, у подножје кога дужни смо да без мере и пожртвовано принесемо сву снагу и сву вољу нашу” (с. 227).

Присетимо се да је у Богословско-учитељској школи у Призрену прота Стеван Димитријевић увео нов наставни план и програм, довео нове и спремне наставнике, снабдео библиотеку са 20.000 књига и часописа, преуредио зграде, нашао и довео воду, подигао виноград, воћњак и економију. При Богословији је основао и недељну трговачко-занатску школу коју је посећивало око 270 младих Срба из Призрена. Оснивао је основне школе и земљорадничке задруге, водио бригу о манастирима Високи Дечани и Пећкој Па-тријаршији. Основао је Богословски факултет у Београду, за који је написао прву факултетску уредбу. Речју, био је реформатор, учитељ и отац – духовни вођа и национални борац.

Оно што ће са посебном пажњом привући истраживаче јесте Наставни програм веро-науке проте Димитријевића, који је сачињен од I – IV разреда за нижу, и за V и VI разред за вишу школу. Чињеница је да би се овакав програм и његово тумачење могао и данас, без корекције, остваривати.

На питања да ли је прота Стеван Димитријевић добар педагог и да ли је савремени педагог, позитивни одговори и ових дана стижу од најкомпетентнијих људи који познају дело проте Димитријевића. И прва чак реченица у његовом наставном програму из веронауке то оправдава. „Православна верска настава у народним школама има задатак да ученицима ових школа дв и омили основна познавања вере и православног морала”…

Прота Стеван Димитријевић ће за неке будуће истраживаче бити занимљив подухват, нарочито за историју педагошке мисли. Богословија у Призрену, дуго година као богословско-учитељска школа имала је, најпре, просветни значај. Aли, не и само просветни! Као ретка просветна институција била је пропагандно-национална установа, “центар од којег је све потицало и у којем су се сви Срби обраћали за верска и политичка питања (…). Развитак просвете, културе, научне делатности код Срба у Старој Србији не би се могао ни замислити безпостојања Богословије која је била духовни неимар“, како каже Алек- сандра Марковић Новаков у књизи Православна српска богословија у Призрену (1871 – 1890), ( Епархија нишка, Епархија рашко-призренска, Ниш, 2011, с. 13).

За ректоре и наставно особље Богословије, како наводи Владимир Бован, „постављани су најспособнији људи на које се могло рачунати при њиховом избору, како у стручном, тако и у организационом погледу, јер су они били организатори наставе и целокупног рада Богословије и једини контролор њеног рада (…). Поред осталог, били су добри педагози и организатори наставе у њој (…). Ректори су били душа Призренске богословије, (…) заслужни на пољу образовања, и на пољу општег културно-просветног и националног рада у Старој Србији,“1 нарочито у делу Косова и Метохије, и оставили су дубоког трага у српском школству у протеклих 150 година. То исто су чинили угледни наставници, као и ученици, потоњи познати људи и значајни писци који су кроз своја дела осведочили тежак живот на Косову.

Заслугом Богословко-учитељске школе у Призрену, или као је већ познатије: Призренске богословије, велики број умних и даровитих људи оставио је печат у целокупном културолошком бићу у Србији и у региону.

проф. др Сунчица Денић