КолумнаПравославље

Ако смо људи да испунимо АМАНЕТ наших страдалних владика: Догодине на Ловћену!

"Ено гомиле камења од цркве Светог Петра Цетињског, на Ивановим коритима. То је потомак оне гомиле од Његошеве капеле, начињене аустријским топовским ђуладима. То је раздробљена глава Ловћена. То су камени членови тијела, које у мукама издише. То је каменована Црна Гора. То је Његошев аманет, бачен под гомилу, од стране Црногораца. То је наш срушени Зид плача. То је наша „туга и опомена“. То је наш кошмарни сан. То је наш црни образ, пред Богом и свијетом!"

Јуче је био велики и тежак дан за Црну Гору и сав православни свијет: наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије упокојио се у Господу у јутарњим часовима дан уочи смрти два велика светитеља нашег рода – Петра I и Петра II Петровића Његоша.

И збиља, како је и говорио наш Ђедо, како су га од милоште звала његова дјеца (јер сви смо ми дјеца Христова а Митрополит бјеше најбољи и највећи међу нама), улога митрополита црногорских је била тешка, а умногоме отежана нарави народа у Црној Гори, том увијек живом крвљу и инатом наших људи.

И много је ријечи казано, а свака са собом носу жалост и тугу а опет радост што је са нама живио велики Човјек.

А он је љубављу лијечио ране, и како је написано у једном од поздрава Митрополиту – није вјеровао ни да је имао непријатеља, већ само оних који не разумију.

А након Владике Рада, Владика Амфилохије позвао је на испуњење аманета и обнове Његошеве капеле на Ловћену. У својој последњој бесједи је о томе и говорио:

Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио.“

Посмртна голгота Његошева

Прије 175 година, дојављивали су жбири царској Вијени да владика и пјесник, Петар I I Петровић Његош, вођен „ноћним визијама“, гради цркву, на Језерском врху. То се догађа 1845. године, кад је у Београду штампана „Луча микрокозма“, у чијој Посвети се Његош обраћа свом учитељу, Сими Милутиновићу, стиховима: „Судба ти је и моја позната; / мислим, нејма подобне на земљи: / до вратах сам изника тартара, / ад на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта; / ал на судбу викати не смијем – / надежда ми вољом творца блиста!“, писао је прије неколико година Будимир Дубак.

Посвећујући цркву на Ловћену свом стрицу, Светом Петру Цетињском, Његош је тај највисочији олтар назначио за мјесто гдје се служи небеска литургија.

На умрлом часу Његош оставља аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

Његошева капела

Његош црне слутње и суд онима који буду погазили његов аманет, изриче у пјесми „Ловћену“, која није објављена за пјесниковог живота, већ у књизи „Живот Петра I I Петровића Његоша“ (Матица српска, 1914. године), као препис Вука Врчевића.

У тој пјесми Његош вели: „Ти одбијаш сваког створа друштво / што не сличи орлу ал курјаку, / ал Милошу или Карађорђу, / а отровне бљујеш анатеме / на вуковце, рода издајице“.

Као да је, за живота, Ловћенски пророк хтио да одбрани Ловћен, од издајица свога рода, које именује као „вуковце“ (по Вуку Бранковићу), који ће, видио је тајновидац, срушити завјетну цркву Светог Петра, и у њој, његов гроб разорити.  Четири године по Његошевој смрти испуњен је аманет. Пренесени су његови земни остаци из Цетињског манастира у цркву Светог Петра, на Ловћен. Није било више бојазни да ће му Турци одсјећи мртву главу.

Чинило се да је Његош нашао вјечни мир. Али, његово посмртно страдање тек је предстојало, у ери страшној, у 20. стољећу.

Узалуд је митрополит Митрофан Бан позивао аустроугарске окупационе власти да оставе на миру Његошеве земне остатке. Гувернеру Веберу, који је издао наредбу да се Владичини посмртни остаци пренесу с Ловћена на Цетиње, митрополит је објашњавао „да је Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“.

Колико су ти аргументи тронули Вебера свједочи и његова наредба да се изврши ексхумација, и то ноћу.

Како је изгледао тај вандалски чин, непоновљиво казује Милош Црњански, у својој „Свирепој успомени из доба окупације“, коју је објавио у Српском књижевном гласнику, 1925. године, под насловом „Његошев гроб“. Суштину текста чини свједочење очевица тог страшног чина, Лазара Матковића, официра аустријске војске, за коју Црњански каже да је „увек заударала гробарски“.

Његош и Црњански

Посматрао је Лазар, испод старе букве, како војници „кришом као лопови“, сносе низ Ловћен Његошеве земне остатке. Сјутрадан је, с двојицом Чеха, отишао на раскопани гроб Владике Рада, на којем су Аустријанци спремали ломачу, да „гробу нестане и трага а камење растуре“. Матковић је сишао у празну раку и „нашао један краљешак, који је вирио из земље. Костур владике Рада био је расут“. Потом је нашао „пету и затиљак“. Понијели су те три кости. Србин и два Чеха су о томе ћутали.

Лазар је чувао Његошеве кости, као светињу. Тајну је повјерио Цетињској Митрополији 1921. године. Добио је упутство како да их допреми у Црну Гору, да се Владичине оскрнављене и поскитане кости саставе и уцијеле. Пренесене су у манастир Савина, у Херцег Новом, а одатле у Цетињски манастир, гдје су, од 1916. године, остаци Његошевих остатака почивали.

Милош Црњански, усхићен Његошевим повратком на Ловћен, не слути да обновом Капеле није дошао крај Његошевим страдањима. Објављује да посмртни остаци највећег српског пјесника ту остају, „да почивају и утичу на нас, занавек“.

Као што је митрополит Митрофан Бан покушавао да уразуми аустријског окупационог гувернера, да не скрнави Његошев гроб, тако је и митрополит Данило Дајковић тражио од комунистичких гувернера Црне Горе, да поштеде цркву Светога Петра Цетињског и Његошев гроб, од рушења.

Ако су већ сахрањивали Бога, зашто би за њих биле светиње Његошев аманет и гроб. Један је рекао Митрополиту да ће Капела бити срушена, и кад би сви судови свијета пресудили у његову корист.

Узалуд су били апели и вапаји Српске православне цркве, српског народа и његових највећих интелектуалаца, као и разумног и цивилизованог свијета. На Ловћену је содом запушио. Почео је сумрак Ловћена и сумрак Црне Горе. Наступило је помрачење сунца. Страшни Минотаур Петра Лубарде изишао је из Тартара, и стао да прождире свету Ловћен-планину.

Попут Лазара Матковића, и она два незнана јунака, који бијаху Чеси, што су из раскопаног гроба спасавали Његошеве расуте кости, сад је, након готово шест деценија, један часни иновјерац, Исо Махмутбеговић, из Бистрице, крај Бијелог Поља, одбио да удари крампом у „влашку светињу“. Освјетлао образ и спасао душу своју.

А шта су чинили несрећни припадници Његошевог племена? Заклели су се оцу лажи да ће разорити свештени Храм и згомилати га у паганско капиште.

Ено гомиле камења од цркве Светог Петра Цетињског, на Ивановим коритима. То је потомак оне гомиле од Његошеве капеле, начињене аустријским топовским ђуладима. То је раздробљена глава Ловћена. То су камени членови тијела, које у мукама издише. То је каменована Црна Гора. То је Његошев аманет, бачен под гомилу, од стране Црногораца. То је наш срушени Зид плача. То је наша „туга и опомена“. То је наш кошмарни сан. То је наш црни образ, пред Богом и свијетом!, закључио је Дубак.

И зато – ако смо људи да испунимо завјет наших владика – ДОГОДИНЕ НА ЛОВЋЕНУ!

Преузето ИН4С

Прочитајте и ово

Close
Back to top button
Close
Close