Срби Црне Горе

150 година од Кривошијског устанка – јуриш српских горштака на Аустроугарску

Посебно је Бока у обавези, али и у искушењу, да сачува свој српски идентитет и православље, јер је на том простору и више оних који и у данашњем времену, као некад Аустроугарска, јуришају на оно што она јесте и што је прославило кроз вјекове

Пише: Јован Јоле Вучуровић

150 година… једна од насвјетлијих страница српског оружја и борбе за слободу нашег народа исписана је 1869. године у Кривошијама, у Боки Которској. Када је тога октобра почео јуриш на Леденицама, Аустријска монархија је била једна од највећих сила свога времена… Али, та чињеница није била од значаја за оне који су били одлучни да бране своје огњиште и своја права.

О овом догађају је доста тога речено, али он још увијек у нашој историографији, у животу народа, нема мјесто које заслужује, оно које имају све друге битке које су се водиле на овим подручјима, посебно у Деветнаестом вијеку. Ако се имају у виду све карактеристике, однос снага, бројност непријатеља, ситуација у Црној Гори, Србији, Херцеговини, Европи, чињеница да су Кривошије и остали Бокељи практично били сами када су се одлучили за отпор, онда овај догађај заслужује једно од централних мјеста у историји нашег народа и његове вјековне борбе за слободу.

Јесте… били су сами, а непријатељ такав да у том тренутку није било силе у свијету која га је жељела имати против себе… Имали су наши преци једни друге, ослањали се на храброст, слогу и већ одавно стечену славу у бојевима против Турака и Млетака… Што рече Бећировић у пјесми ,,Кривошијска буна 1869“: ,,Причаће ви Турци и Млечићи/ како знамо убијат’ и сјећи“.

Кривошијски устанак

Знаменити проф. др Лазо М. Костић, Грбљанин и један од највећих српских интелектуалаца свога времена написао је књигу “Кривошиски устанак“, која садржи можда и најтемељнији приказ самог устанка и међународних односа и атмосфере у окружењу која га је пратила.

Он се посебно позабавио моментом када су се наши преци одлучили да се подигну на оружје, и каже да ,,не само да нико није Бокељима притекао у помоћ приликом њиховог устанка 1869. него је тада уопште Европа била мирна. То је био период између ратова од 1866. и 1871. гдје се нико није усуђивао да поремети мир. И у српском народу било је мирно.

После Граховске битке, и Црна Гора и Турска имале су потребу за миром. Историју српског народа и историју Европе сачињавали су тада само Бокељи, и нарочито Кривошије“, истиче Костић. И напомиње да је устанак праћен од цијеле европске штампе као највећа сензација, нарочито кад је његов успјех над тако моћном империјом био видљив, а да су Срби у свим крајевима гдје живе ,,најживље саосјећали са својом приморском браћом и од тог устанка очекивали извиискру слободе“.

Бокељски Срби, наставља Костић, “нису ни на шта рачунали кад су се прихватили оружја, они су отишли у борбу без рачуна и без изгледа на успјех. Ухватили су се у коштац са колосом, јер је национална част то захтијевала…“

И заиста, борба српских горштака из Кривошија, Грбља, Маина, Побора, Брајића, против хиљада и хиљада најбоље наоружаних војника била је инспирација другима да крену у коначну борбу за ослобођење. Костић у својој књизи преноси запис из новосадске ,,Заставе“ од маја 1871, године, гдје стоји да су Херцеговци спремни на устанак под Стојаном Ковачевићем и као узор наводе јунаке Кривошија: ,,Опоменимо се кад оно за вријеме бокешког устанка, пет јунака кривошиских дочекаше цијелу једну ловачку регименту на Пољице, баш на трећу заглаву Аранђелова дневи, и сву ноћ бијући се с њоме, принудише је да се натраг у Рисан срамно повуче, оставивши на мегдану 27 мртвијех. И баш за боље увјерење ево овђе и имена реченијех јунака: Раде Миловић, Бутор Самарџић, Андрија Одаловић, Лука Вучуровић и Марко Ковачевић, који су данас сви у животу. И кад је, дакле, ово пет соколова кадро било сузбити добро оружану и извјежбану војску, зашто да ми не би били кадри дочекати и разбити мртве Турке, наше старе крвопије?“

Побједа је имала одјека у свим српским крајевима, од Црне Горе до Војводине, гдје су је са одушевљењем испратили великани и прваци нашег народа, Светозар Милетић, Михаило Полит-Десанчић, Ђура Јакшић…

Велики пјесник Лаза Костић је поводом устанка спјевао свог ,,Јадранског Прометеја“, Десанчић је изразио захвалност Бокељима ,,за оно што српству образ осветлаше, што показаше свету: да Србин живи и да је јунак“, због чега је одговарао пред судом у Пешти, а Милетић је због прославе устанка допао затвора…
На краху у Кривошијама ,,пало“ је неколико највиђенијих аустријских официра тога времена. Цар Фрањо Јосиф ће смијенити грофа Ауерсперга, генерале Дормусона и Вагнера, и постављањем генерала Родића практично је признао пораз црно-жуте монархије у планинама Боке, што ће бити озваничено потписивањем мира у Кнеж Лазу, јануара 1870. године.

У аустријским војним енциклопедијама, у опису Кривошија, између осталог стоји и ово: ,,Становништво овог предјела састоји се од Срба и настањује малобројна и сиромашна села, од којих су најважнија Црквице, Леденице и Драгаљ…“

Аустроугарски крвници ће се тринаест година припремати за освету и вратити 1882. године, када ће их наши преци још једном дочекати…

Понос сваког Србина, Бокеља

Кривошијски устанак је понос сваког Србина, Бокеља, надахнуће и утабана стаза храбрости и слоге. Камено море Драгаља, Звечаве, Црквица, Леденица, Унијерине, Кнежлаза, прогутало је освајача и ове бесмртнике узидало у темеље борбе за национално ослобођење.

Кривошијским устанком су се бавили многи књижевници и публицисти, а последњу, изузетно значајну књигу недавно је објавио Гавро Вучуровић.

У временима историјских фалсификата, конвертитства и одрицања од традиција, свако сјећање на наше јуначке претке је допринос борби за истину и брана за оне који су спремни на издају и минимизирање наших вриједности и ратних успјеха зарад стварања неких нових интересних пријатељстава која немају упориште у историји.

Посебно је Бока у обавези, али и у искушењу, да сачува свој српски идентитет и православље, јер је на том простору и више оних који и у данашњем времену, као некад Аустроугарска, јуришају на оно што она јесте и што је прославило кроз вјекове.

Дабогда никад више не дошла времена крви …а ако дођу, нека нам Бог да снаге да их дочекамо као и наши преци, српски и витешки.

У гори је чета мала
Сто јунака, сто горштака,
Од умора од мегдана,
И од бола и од рана
На го камен попадали
Гора ћути...

На грудима чисто нија,
Храбру чету Кривошија.
(Ђура Јакшић)

(У спомен на чукундједа Јола Матовог Вучуровића, ратника из оба Кривошијска устанка, учесника битака на Вучјем Долу, Граховцу и Херцеговачком устанку).

Споменик јунацима Кривошијског устанка у Црквицама

Преузето ИН4С

Прочитајте и ово

Close
Back to top button
Close
Close