Жртве Другог светског рата и „наши“ ревизионисти: до када? (2. део)

Пише: Никола Милованчев

Још један истакнути словеначки статистичар је давних 50-их година 20. века оценио југословенске демографске губитке Другог светског рата у много већим бројкама од Кочовића и Жерјавића. Био је то др Стане Зримец, који је дуго времена био начелник демографског одељења Статистичког завода Словеније, дакле уједно и демограф по ужој специјалности.

Неколико деценија он је тај посао је радио и за Уједињене нације, чак и организовао пописе у Камбоџи, Алжиру, Обали Слоноваче и Руанди. У свом чланку у „Енциклопедији Југославије“ (4. књига, Загреб 1959, стр. 596), С. Зримец је записао: „… укупан демографски губитак од око 2.500.000 ст.“. То је мање од оцене његовог колеге Вогелника, али још увек оцена од два и по милиона.

Како је број непосредних жртава (без других демографских губитака), у првој фази свог историографског рада, проценио несумњиво добро историјски образован и информисан, др Ф. Туђман? Те бројке се очито разликују од његових каснијих оцена. Наиме, он је 1960. г. у књизи Стварање социјалистичке Југославије (Загреб, стр. 127) записао: „Укупно је Југославија изгубила у рату 1.706.000 људи…“.

Др Младен Фригановић (1927 – 2015.) био је познати хрватски географ и демограф, који се после доктората у Загребу (1959.), усавршавао и на Сорбони. O je 1975. написао чланак о демографским кретањима у Југославији у загребачкој Ревији за социологију (бр. 1-2). Том приликом, објавио је и табелу Процијењени ратни губици становништва Југославије, Република и Покрајинама, коју је сачинио по необјављеној студији рано преминулог његовог колеге, хрватског демографа Ивана Клаузера (Klauser). По тој табели, у Југославији је на попису 1948. било очекивано 17.883.939 становника, а нађено је 2.042.373 мање.

По Каузеру и Фригановићу, највећи губици становништва су били на подручју НДХ: у Хрватској је губитак у рату био 661.543 становника, а у Босни и Херцеговини 580.767; код тога треба имати на уму, да је и подручје Срема са Земуном, које је током рата било под НДХ, у овој табели обухваћену у оквиру бројки за Србију.

Код разматрања свих ових, и раније наведених демографских оцена о ратним губицима становништва Југославије, читалац мора обратити пажњу да се неке односе само на непосредно страдале, изгубљене животе, док друге обухваћају укупне демографске губитке – значи, и са смањеним прирастом деце, одсељеним итд.

Нa следећој (38. стр.) чланка, аутор др. Фригановић је изнео и табелу губитака по републикама СФРЈ: Хрватска и Босна и Херцеговина су 1948. имале 40,08% становништва Југославије, а израчунато је да су поднеле 60,83% ратних жртава! Ако овоме прибројимо и Срем са Земуном (такође у НДХ), са великим бројем жртава, биланс за подручје НДХ би био још гори. Дакле, поједностављено: на 1000 становника пребројаних у БиХ и Хрватској на попису 1948. г. број губитака је оцењен на нешто више од 222 (22,2%), док је у преосталом делу државе на 1000 становника оцењен на нешто више од 81 (8,1%), скоро три пута мање.

Међутим, за разлику од Каузлера и Фригановића, два професионална хрватска демографа, двадесетак година касније имамо битно другачију Жерјавићеву процену територијалног распореда жртава. Он у својој књизи (на стр. 32) оцењује да у БиХ и Хрватској није демографски губитак 60,83% југословенских губитака, већ око 48,5% (982.000 од 2.022.000); на тај начин, преко 200.000 људских губитака је накнадно „пресељено“ са подручја НДХ у друге Републике!

Шта у том погледу наводи Б. Кочовић, који је у укупним бројкама скоро идентично проценио, као Жерјавић? Он пак од укупно процењених 1.985.000 губитака, рачуна да их је у Хрватској и БиХ било 1.273.000 – 64,1% југословенских губитака! Жерјавић и Кочовић су хвалили један другог, али су при томе испустили одговор на једно питање: како су им укупне процене губитака скоро једнаке, када је један (Жерјавић) оценио да је у две касније југословенске републике демографски губитак 48,5%, а други да је тамо било 64,1% укупних губитака? У погледу подручја НДХ се њих двојица разликују за око 300.000 жртава. Значи: ако би направили комбинацију студија Жерјавића и Кочовића, и за подручје БиХ и Хрватске узели Кочовићеву процену (1.273.000 губитака), а за преостале четири бивше републике преузели процену Жерјавића (око 1.040.000), имали би у њиховој синтези око 2.313.000 демографских губитака Југославије.

Мeђутим, и један и други су (по сада извршеном словеначком службеном попису убијених), у погледу Словеније доказано мање оценили за 70.000 – 80.000 жртава, што морамо додати њиховим бројкама, и стигосмо до око 2.400.000 демографских губитака Југославије; са тим корекцијамa би се знатно приближили тужној истини! Дакле, само са ове две напомене, разоткрисмо како статистички (пре)лако може да се број жртава смањи за 400.000 – а да те после неко још и хвали као врсног демографског статистичара.

366.000 убијених у 120 (од око 190) гробишта (оцена) Савеза бораца Б. Дубице 1961.Радећи у Архиву Словеније, у обимној заоставштини Владимира Дедијера (325 кутија), открио сам у кутији бр. 260 један документ, који је тридесетак година скриван од јавности, а Дедијер се очито спремао да га објави у књизи коју је, уочи смрти (1990), писао са војним историчарем пук. Антуном Милетићем, тадашњим начелником Војног архива у Београду. То закључујем зато што се, уз копију оригиналног докузмента на ћирилици, налази и прекуцан текст на латиници, који је пагиниран са бројевима страница 71 и 72. Ради се о записнику четворочлане комисије Општинског одбора Савеза бораца Бос. Дубице (данас: Козарска Дубица) од 16. новембра 1961. о обављеном ископавању три гробнице на подручју јасеновачког стратишта у Доњој Градини, и оцени убијених на 120 обележених од укупно 190 гробница (70 је било необележених).

Делови овог записника гласе:
„1. Код првог ископавања у једној гробници после копања земље око 70 сантиметара дошло се до лешева односно костију јер је месо иструлило и тако копајући на квадратном метру на дубини око 1 метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане што значи да су убијани железним маљевима а такођер и кости удова – ногу и руку су изломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком..

2. Код другог ископавања у гробници где су жртве куване у казанима ту је наиђено одмах при почетку
ископавања на иструлеле ситне кошчице које су у распадању и то је нађено одмах после пола метра
копања и тако су те кости наслагане до дубине око два метра колико смо вршили ископавање, а и даље се налазе исто кости јер смо коцем гурали и даље око метар и колац иде стално кроз кости.

3. Код ископавања у гробници где су жртве спаљиване одмах на првом слоју копања наишло се на паљене жртве из кога ископа за удара јаки смрад тако да се са даљним копањем прекинуло на дубини
око 2 метра а и даље су исто остаци спаљених жртава.

Напомињемо да је код сва три ископавања установљено да су убице приликом убијања и закопавања
жртава исте слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом што доказује и то да се у свим дубинама налази креча који је посипан по жртвама. На свим дубинама ископавања налази се предмета од одјеће, обуће, плетеница женске косе и свега онога што су жртве у томе времену имале код себе.

Како је на једном квадратном метру нађено 17 људских лобања а по дубини таквих слојева има више
што доказује да је у тим гробницама убијено много више жртава него што је то раније замишљено.
Према нашој констатацији после вршеног ископавања у 120 гробница које су обиљежене било би
550.800 жртава, дочим према причањима људи из места да у Градини и њеној околици има још око 70
гробница разних величина које су обрасле у шуму и до данас нису евидентиране“.
Чланови комисије су били: Арсенић Ђуран председник и чланови Васо Тркуља, Радуловић Милош и Терзић Дурсум.

Овај документ наводим као историјски извор из 1961. а са циљем да придонесе утврђивању истине и без амбиција аутора овог чланка да доноси коначан суд о броју јасеновачких страдалника; јасно је међутим, да су умањивања броја мученика на број од око 100.000 жртава апсурдна, и плод смишљене дезинформације.

Почетно питање, на крају: који је био број Срба у НДХ априла 1941. године, где у статистици нестаде неколико стотина хиљада људи?

С обзиром на све процене, јасно је да је највише жртава било на просторима НДХ. Резимирајући, морамо зато да поставимо питање, које нам се чини полазишно: како расправљати о демографским губицима, посебно о српским губицима у НДХ, кад многи историчари преносе податак из једног нацистичког документа о броју од 1.925.000 српских становника НДХ у априлу 1941, када је она успостављана?

Чак и у неким врло добронамерним текстовима, често се некритички преузима та демографска оцена; нпр. у једном чланку у угледном листу у Србији 2016. године, каже се да је Срба на простору НДХ „било скоро два милиона, што је чинило трећину становништва“. Oвај податак темељи на једном немачком документу, подацима немачког Министарства иностраних послова од 1. маја 1941, који су од почетка шездесетих година прошлог века преузели југословенски историчари (нпр. Јован Марјановић, Устанак и Народноослободилачки покрет у Србији, Београд 1963, стр. 22). Учињено је то без властите демографске анализе југословенског пописа од 31. марта 1931, односно без провере истинитости садржаја овог нацистичког документа.

Нико од историчара НОБ није узео у обзир један други податак, званични податак Српске православне цркве, који је за скоро пола милиона људи виши, и говори о 2.403.998 Срба у НДХ, у априлу 1941. Тај податак патријарха српског Гаврила Дожића је изнесен 27. (14.) марта 1947, у Извештају Светом архијерејском сабору СПЦ за раздобље 1941-1946. Податак темељи на бројном стању парохија СПЦ на територију, који је ушао у састав НДХ, а први га је објавио Ђоко Слијепчевић 1966. у емиграцији у Минхену, у Историји Српске православне цркве (књига 2, стр. 673). Касније је (1991) читав овај Извештај објавио владика Атанасије Јевтић, у оквиру зборника Задужбине Милоша Црњанског „Сербиа и Коментари“ за 1990/91. годину; податак о 2.403.998 Срба у НДХ почетком рата је на стр. 97.

Аутор овог чланка се потрудио да, на основу пописа становништва 1931. и природног прираста становништва у раздобљу од 31. марта 1931. до 31. марта 1941, сам утврди приближан број Срба у НДХ. Дакле: не по црквеној статистици, по парохијама и епархијама СПЦ, већ по државној статистици Краљевине Југославије, по бановинама и по срезовима.

По мојим запажањима, марта 1931. је на подручју будуће НДХ живело 1.835.211 православних: 176.440 у Дунавској бановини, 316.548 у Дринској бановини, 72.666 у Зетској бановини, 138.375 у Приморској бановини, 516.914 у Савској бановини (одбио сам срез Чаковец са 277 православних, који је Павелић поклонио Хортијевој Мађарској, као захвалност за гостопримство у логору Јанка Пуста), 600.529 у Врбаској бановини, 12.721 у Земуну – град (у саставу Београда, док је Земун срез са 27.714 православних рачунат у Дунавској бановини) и 18 у Дравској бановини (општина Радатовићи на Жумберку, иначе углавном већински гркокатоличка).

Број од 1.835.211 Срба је приближан, јер су сви православни рачунати као Срби (а било је међу њима нпр. и неколико хиљада Руса). Међутим, ту нису убројани неправославни Срби, којих је било знатно више. За пример наводим: у Срему је живело неколико стотина Срба назарена; у Босни и Херцеговини је 1948. по попису било 71.125 Срба муслимана; у општини Радатовићи на Жумберку, на самој граници са Словенијом (1991. су чак тражили да се прикључе Словенији), је 1931. било само 18 православних, али је 1946. тамо основан снажан пододбор Српског културног друштва Просвјета, састављен од Срба гркокатолика (унијата) итд.

Држећи се полазишне основе да је број православних био једнак броју Срба (иако је у стварности број Срба био већи од броја православних), покушао сам да израчунам процену броју Срба у НДХ 31. марта 1941. Рачунајући пораст аритметичком средином, дошли би до броја од 2.160.000 Срба у време окупације Краљевине Југославије и успостављања НДХ, априла 1941. Али, тај број је био већи, јер треба додати интерполацију из два разлога: јер је постојала огромна разлика у прирасту градског и сеоског становништва (нпр. градско становништво у БиХ није достизало ни половину природног прираштаја руралних крајева), док је истовремено српско становништво било углавном сеоско, а мање процентуално заступљено у градовима.

Показаћу то на примеру једне општине, Босанске Дубице, употребивши егзактне чињенице: резултате пописа 1921. и 1931. године. 1921. је у општини Б. Дубица живело 27.354 становника, од тога 22.567 православних (82,5%), 1487 католика (5,4%) и 2806 (10,3%) муслимана (било је и преко 400 евангелика и других). Међутим, постојала је огромна разлика у распореду: скоро 97% православних је живело по селима, а само 723 у Дубици; од католика је више од петине живело у том градићу, остало на селима; муслимани су скоро сви живели у котарском центру, њих чак 2693. Резултат таквог распореда је био видљив на попису 10 година касније: срез Б. Дубица је порастао бројем за 21%, на 33.129, али национално (верски) са огромним разликама: православни се увећашe за око 25% (на 28.121, сада већ скоро 85% становништва тог котара), католици за 10% (на 1.641), а муслимани за једва 8%, на 3.039.

Код голог математичког рачунања, као што то чинише Кочовић и Жерјавић, без интерполације националне структуре по градовима и разлике прираста између градског и сеоског становништва, била би (односно била је) рачуната само просечна стопа прираста, нпр. за Дубицу 21%. Тиме се исказује мањи број православних становника 1941, јер је 97% Срба среза Дубица живело у руралним крајевима и имало велики наталитет. Да су Кочовић и Жерјавић извршили нужно потребну интерполацију, они би за раздобље деценије уочи рата (1931 – 1941) употребили приближне параметре добивене пописима за деценију 1921-1931. године: број пораста православних би исказали у већем проценту (преко 24%, уместо 21%), док би смањили пораст католичког становништва среза Б. Дубице са 21% на 10%, а пораст муслиманског живља са 21% на 8%. У конкретном примеру једне мале Б. Дубице, са једва 1,4% становништва БиХ, односно 0,5% укупног становништва НДХ, број Срба су због употребе непотпуног метода (без интерполације град/село), смањили за преко 800 људи.

Можемо узети, поређења ради, и један срез (данас општину) из источне Босне, Власеницу, која је била 99% састављена од православног и муслиманског живља, а није (као ни Б. Дубица) изложена већим миграцијским токовима у раздобљу 1921 – 1941. Муслимана је 1921. било нешто мање од 33%, али су чинили већину у самој Власеници. Срез Власеница је од 1921. до 1931. повећао број становништва за 29,4% – са 28.865 на 37.352. Међутим, број православних (Срба) је порастао чак за 32% (са 19.154 на 25.278), док су муслимани порасли за 25,8% (са 9.443 на 11.881). Рачунањем за следећу деценију само истог просека среза од 29,4%, православним би била неистинито умањена раст од 2,6% (до 32%), док би муслимани били увећани за непостојећу раст од 3,6% (све изнад 25,8%). Оставимо сада по страни питање које нам се намеће уз велик пораст православних после Уједињења 1918. године: да ли су се Срби осетили слободнијим и задовољнијим, па се то одразило и у већем наталитету?

Закључујем да су површношћу, употребом само израчуна аритметичком средином, а без интерполације, Кочовић и Жерјавић смањили само на подручју мале Власеница број православних за преко 500.

Слично би било и у другим срединама, израженије у БиХ, а нешто мање изражено у Хрватској. Зато је, при реконструкцији верског и националног становништва Југославије априла 1941, потребна интерполација по свим срезовима односно општинама, а на основи поделе: сеоско становништво/градско становништво.

И без детаљније демографске студије сматрамо да би, на већ аритметичком средином израчунат број од 2.160.000 православних становника у НДХ априла 1941, због интерполације требало додати 30.000 до 40.000 православних Срба, па долазимо до бројке од око 2.200.000. То је број утврђен државним пописом 1931, уз додану интерполирану стопу раста за декаду 1931 – 1941, и он је свакако минимално полазиште.

Дакле: не 1.930.000, као што је записано у једном од нацистичких докумената, који су радо цитирали историчари НОБ.

Да ли је тај број већи, односно проверавање црквене статистике о броју од 2.403.998 православних у НДХ, коју је изнео патријарх Гаврило Дожић, мораће да се утврди једном накнадно.

Крај

Извор: ПЕЧАТ

Преузето: Јадовно