Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“!

Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Преузето РАСЕН