Бојанић: Динар, новац као сведочанство државе и белина Студенице

Да ли смо свесни да је Динар у прве три најстарије данашње валуте на свету Српски динар, Британска фунта и данашња Чешка круна… оне су и данас у употреби.

Ове валуте су задржале своја имена кроз историју, упркос променама државних уређења и монетарних система.

Није сваки новац само средство плаћања. Понекад је доказ да један народ зна ко је.

Динар није настао јуче, нити је производ савремених финансијских договора.

Његови корени сежу у средњи век када је Србија имала  поредак, закон и културу. У то доба ковао се новац који је носио име динара, признат у трговини и препознатљив и ван српских земаља, широм Балкана.

Када држава кује сопствени новац, она свету поручује да има суверенитет. Да има власт. Да има економију. Да има будућност.

Српски владари су то добро знали.

Зато су динар и државност корачали заједно. Кроз успоне и падове, кроз губитке и обнове, име валуте се враћало као знак трајања. Када се у XIX веку Србија поново усправила и ослободила џелата, динар је био природан избор…  не новотарија, већ наставак прекинуте нити.

У томе лежи његова величина.

Динар нас подсећа да нисмо народ без економске традиције, нити заједница која је тек недавно научила шта значи уређена држава.

Наш новац је вековима био печат политичке воље и свести о сопственом идентитету.

Али, као и са светињама, често заборављамо шта имамо.

Ретко се питамо колико је дубока симболика једне кованице или новчанице.

У њој није само вредност за куповину…  у њој је историја, памћење и порука да држава траје онолико колико верује у себе.

Зато динар није питање носталгије. То је питање самопоштовања.

Ако разумемо његово порекло, бићемо сигурнији у сопствену будућност. Јер народ који има свест о континуитету не прихвата да му историја почиње од јуче.

Камен који је подигао народ

Народ који заборави своје светиње, убрзо постане туђин и на сопственој земљи.

Зато, пре сваке расправе и сваке политике, треба стати пред белуну  Студенице и запитати се да ли смо достојни оних који су је подизали.

Тај камен није само архитектура… то је исповест народа. То је доказ културе у временима када су многи тек учили шта значи имати државу.

У тишини и данас одјекује избор који нас је одредио… да је част изнад користи, а вера изнад страха.

Народ се не мери тренутном снагом, већ способношћу да устане после пада.

Зато Србија траје. Не зато што је увек побеђивала, већ зато што никада није пристала да нестане и после јаких ,,удараца“ је устајала.

Када се поглед сусретне са том белином Студенице, све постаје јасно.

Свет нас није упамтио по освајањима, већ по светлости.

То није случајност. То је пут.

Пут који је утемељио, да будемо укорењени у вери, уздигнути у знању и одговорни у слободи.

Име које носимо није привилегија, већ завет. Бити Србин је част.

Болно питање садашњости

Ако смо искрени, морамо признати нешто тешко: често нисмо ни свесни колика нам је ризница поверена.

Поред светиња пролазимо као поред старих зидова. О њима говоримо свечано, али ретко живимо њихову поруку. Лако се одричемо корена, јер нам нико није довољно јасно показао колико без њих постајемо крхки.

Деца нам знају датуме туђих револуција, а не разумеју сопствене завете. Уче о свету…  што је потребно и добро, али недовољно уче о себи и свом духовном корену.

Без упоришта у сопственој традицији, знање остаје без душе.

Није проблем у отворености према другима. Проблем настаје онда када изгубимо свест о томе ко смо ми… и какав Завет имамо.

Порука

Ако желимо будућност, морамо чувати темеље. Ако желимо поштовање, морамо прво поштовати себе. Ако желимо снажну државу, морамо имати јасан идентитет… и црвену линију.

Све то почиње у породици, наставља се у школи, а потврђује у култури и јавном животу.

Време је да престанемо да се ,,извињавамо“ што постојимо.

Време је да родољубље вратимо на место врлине и у школе, да нам то буде основа и темељ кроз све предмете, а не подсмех и враћање у прошлост.

Да ли смо свесни шта нас је одржало?

Шта нас је сачувало кроз векове, када је требало преживети без државе, без војске, без слободе, у беди и понижењу… али са вером и памћењем?

Шта нас је држало усправним у времену, када је наднационални идентитет требало да потисне старе завете, а духовно наслеђе да постане споредна ствар?

Није нас одржала сила. Није нас одржала идеологија.

Одржао нас је корен.

Ма колико га секли, ма колико га називали превазиђеним, ма колико нас учили да заборав постаје врлина… народ се увек изнова враћао себи.

Враћао се имену, враћао се предању, враћао се писму.

Док су многи тврдили да је туђе савременије, наше писмо и валута су већ вековима сведочило трајање.

Ћирилични натписи нису били само у књигама и повељама… били су и на средњовековном новцу, утиснути као печат државности. Када нешто урежете у метал, ви поручујете да верујете у будућност и да имате идентитет који дуго траје.

И сваки пут када смо мислили да смо се удаљили, показало се да се народ не може трајно одвојити од корена и онога што га је створило.

Од вере. Од Светосавског пута. Од свести да припадамо традицији која нас превазилази.

Можемо лутати, можемо погрешити, можемо занемарити своје наслеђе… али када дођу велика искушења, увек тражимо исто место ослонца.

Тражимо корен.

Зато питање није шта су нам радили кроз историју. Питање је… да ли ћемо ми сами знати да сачувамо оно што је опстало упркос свему.

Јер ако су наши преци могли да га сачувају без државе, без слободе и без времена које им је било наклоњено, шта је наш изговор данас?

Време је да светиње постану део свакодневице, а не само пригодна тема.

Јер народ који зна ко је… тај народ траје.

ЖИВЕЛА СРБИЈА🇷🇸

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја