Бојанић: Модел ,,успешни грађанин“ примио се у Срба (као некада ,,југословен“)… и тако полако душу губимо и одвајамо се од корена

Кад чујем ово ,,грађанин“… не видим ништа добро за Српску народ, већ чврсту и наметнуту индоктринацију ,,наших“ мозгова са запада.

Ово стање није настало преко ноћи. Разлози су сложени и болни, али могу се свести на неколико кључних процеса који трају деценијама.

*Систематско разграђивање националног идентитета

После Другог светског рата, а нарочито након распада Југославије, појам „грађанин“ често је коришћен као замена за народ, веру и историјско памћење. Уместо да буде надградња идентитета, грађанство је постало средство да се национална свест представи као нешто застарело, опасно или срамно.

Многи се данас гнушају националне свести.

Тако се Србин постепено учио да ћути о себи.

*Образовање без корена

Школе су све мање место васпитања, а све више пуко стицање „знања“. Не извлачи се суштина. Историја се своди на датуме без смисла, култура на фусноте, а страдања на „контроверзе“.

Народ без јасне свести о томе ко је и кроз шта је прошао лако прихвата туђе наративе.

*Медијско обликовање свести

 Годинама се српски национални осећај у јавном простору повезује искључиво са екстремима. Патриотизам се исмева, вера се гура у приватност, а жртва релативизује. Истовремено, наметнут је модел „успешног грађанина“ коме је једино важно да се не замери никоме… осим сопственом народу.

*Егзистенцијални страх

Кад човек једва преживљава, он нема снаге да мисли о идентитету. Борба за плату, рату, рачуне и посао постаје приоритет, а све остало „луксуз“.

А људи од интереса, проценташи… чувају ћутњом своје бенефите… они би зарад богатства и душу продали.

У таквом стању народ лако пристаје да буде само број, гласач, потрошач… грађанин без корена.

*И коначно… одсуство елите која би служила народу

Када интелектуалци, културни радници, професори и институције престану да буду глас савести и када тај ешалон захвати ,,мржња“, празнину попуњавају туђи интереси. Народ остаје збуњен, подељен и несигуран шта сме да буде.

Данас врло мали број људи и интелектуалаца сме гласно и јавно да искаже свој став и виђење… и од сопствене  сенке се плашимо, да истином не увредимо.

Али важно је рећи ово… Србин није нестао… он је гурнут у тишину.

Идентитет није избрисан, већ потиснут. Чим се отвори простор за истину, памћење и достојанство, он се враћа. Историја нас томе учи… сваки пут кад се чинило да је све изгубљено.

*А тај тренутак не почиње великим речима, већ малим, тврдоглавим отпором забораву: сећањем, истином и одбијањем да прихватимо да смо само „грађани“. Јер без народа нема државе, а без памћења нема будућности.

ЖИВЕЛА СРБИЈА, СРПСКИ НАРОДЕ!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја