Бојанић: СРБИ АУТОХТОН НАРОД ИЛИ ДОШЉАЦИ НА БАЛКАНУ?

Приредио – Ђорђе Бојанић

Данас о овој теми је врло тешко писати. 

Јасно је да званична историја тврди да смо ми Срби дошљаци и на овим просторима досељени у 7.веку… али?

Жалосно је што о овој теми нема  јавних дебата, расправа, симпозијума… у стручним и научним круговима. Ово је моје виђење кроз свој читалачки и истраживачки рад. Кроз дугогодишње бављење историјом дошао сам до закључка да је неопходно да се уради ревизија историје и нађе баланс (и на једној и на другој страни), чињеница је да на обе стране има изврсних стручњака из области историје.

За ово је потребно сучељавање уз коришћење  свих извора, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано и јавно о том проблему. Јавна дебата за ово питање је свакако потребна, а материјала и чињеница има доста. Једино се тако долази до истине, до које се свакако тешко долази!

Кренуо бих од наслова аутохтон народ, па да се упознамо… то је народ познат и као домородачки, урођенички или староседелачки, то су људи  који су живели на њиховој земљи пре доласка миграната са других места… а да ли смо ми аутохтон народ или дошљаци?

Прича о доласку Словена на Балкан у 7. веку по угледним професорима, др Олги Луковић Пјановић, др Милану Будимиру , др Рељи Новаковићу, Доброславу Јевђевићу, др Радивоје Пешићу, др Момиру Јовићу, Светиславу Билбији, др Радомиру Ђорђевићу, др Јовану Деретићу, др Драгољубу Антићу, Слободану Јарчевићу, др Ђорђу Јанковићу, Горану Шарићу и многим другим историчарима,  демагошка је или бајковита.

По њима Срби су постали жртва завере које морамо да се решимо да не би смо потпуно нестали са политичке сцене.

У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнути стари и заборављени историчари: Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић,  П. Срећковоћ, Сима Лукин Лазић, Н. Жупанчић, Ј. Добровски, Јован Брановић.

Многи историчари покушавали су у нашим библиотекама и архивима пронаћи књиге античких писаца и историчара, (Плинија Старијег, Диона Касиуса, Бохартуса, Кит Куртис, Атавиота … ) али ничег није било.

Сви ови наведени антички писци небројано пута су помињали Србе на античким територијама (за које наша званична историја тврди да су дошли тек у 7 веку).

Чудно је то што нема никаквих записа о ,,сеоби Словена” то нико не помиње, зато и немамо ни једну битку из тог периода, што је и невероватно.  Толики народ  да се стварно доселио, морао би да храну узима или отима од других и не само храну,  морао би да се води неки рат, сукоб, битка а све то би свакако би било забележено.

Руски школски уџбеници пишу нешто о чему би ми требали коначно да кренемо у расправу и јавну дебату…

у њиховом наставном програму у школама и на универзитетима пише – “да су Руси стигли у Русију, у 7. столећу после Христа, са Балкана и из Подунавља.”

То јe писао летописац Нестор, монах манастира у Киjеву у 11. веку…

Он је тврдио преко извора и писао о томе како су дошли Келти и потиснули Словене.

Летописац Нестор је то забележио тек приближно хиљаду година после догађаја, који се сачувао и преносио као етничко сећање, што говори о његовом значају.

Међутим, гледано кроз призму етимолошке анализе Нестор даје најстарије значење речи Волох која означава Келте и вредност његових података је велика.

У Несторовом летопису од почетка XII века пише  ,,кад Волошани нападоше на дунавске Словене”.

И руски академик Трубачов бележи доста занимљивих података о нама…

На пољу славистике предњаче знаменити слависти и русисти, а од великог значаја за нашу историју су и еминентни научници Рибаков, Грињевич, Асов, којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио академик Олег Н. Трубачев, о коме ћу сада рећи пар речи, о коме наша историјографија врло мало зна.

Проучавајући низ година прасловенски језик знаменити лингвиста дошао до закључка да Словени имају много јаче везе са западним и јужним Европљанима, што значи да у Подунавље нису дошли, већ да су у њему одувек били.

Крајем 20. века својим истраживањима рехабилитовао је Подунавску теорију порекла Словена (Дунавско-панонску или Балканску), што је једним делом потврђено каснијим развојем генетике, палеолингвистике и археологије. А све ово је записано у његовом научном делу у књизи Етногенеза и култура древних словена : лингвистичка истраживања / Олег Трубачов ; са рус. прев. Наталиjа Шчукин. – Београд : Пешић, 2005

Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези, доказао да Словени, односно Срби као најстарије словенско племе, потичу из подунавске прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и цивилизација, те да Срби у Панонију и средње Подунавље нису дошли, већ да су ту одувек били.

Књиге и радови академика Трубачова код нас могу да се набаве веома тешко и то углавном на руском или у ретким приватним преводима који су умножавани фотокопирањем… тек од 2005. у малом тиражу преводи се и штампа у Србији књига Етногенеза и култура древних словена : лингвистичка истраживања / Олег Трубачов ; са рус. прев. Наталиjа Шчукин. – Београд : Пешић, 2005.

Ове научне доказе развојем генетике потврдио је и водећи руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов.

Он тврди да је генетском анализом доказао да су Срби пранарод свих данашњих Словена, али и многих других европских народа.

Олег Николајевич Трубачов, био је совјетски и руски лингвиста, један од водећих руских научника за етимологију словенских језика и словенске ономастике.

Био је специјалиста за упоредно-историјску лингвистику, слависта, лексикограф, етимолог, доктор филолошких наука, дописни члан Академије наука СССР (1972) и академик Руске академије наука (1992).

Наш познати научник др Радивоје Пешић, уз помоћ делом и руске литературе доказао да је предћириловско писмо Србица било алфабетско, те да је код свих словенских народа писменост постојала чак две хиљаде година пре доба кнеза Растислава и Солунске браће.

Ватикан је учинио све да тај период српске историје оде у заборав а највише због тога што се на њему темељи српско историјско право као и наслеђе нашег народа.То право се од Немањића ускраћује Србима.

После Берлинског конгреса одржаног 1878. год по диктату Ватикана, Немачке и Аустрије  прављене су мапе по којима је Душаново Царство смањено па је западна граница постављена на Дрини иако је граница била на Крки.

Приче о сеоби Словена су стигле у Србију тек после Берлинског конгреса. До Берлинског конгреса нешто се и знало о историји Срба пре Немањића, да смо ми Срби антички народ.

До 19. века у Бечу је постојао Илирски уред за Србе, а данас се намерно или не заговара да су Албанци потомци Илира (што је несхватљиво) и о томе данас слабо ко расправља сем појединаца, који у томе виде још један план прекрајања историје Балкана.

У књизи античког писца Плинија Старијег сачувани су спискови за регрутацију локалног становништва Илирије у Римску војску из 12 године нове ере. На тим списковима су наведена српска племена Деретићи, Дермасти, Клиндићи, Денде, Грабљани, Рудињани и др.  од којих многи и данас имају потомство. Највише што чуди је то што нико није записао и описао ни једну битку Словена и домаћег становништва, а немамо ни археолошки траг, који би такве тврдње поткрепио.

Нек неко покаже неки историјски споменик Трачана и Илира на коме нису српска имена.

Још једна невероватна ствар је да Словени на Балкану нису населили пусте пределе, на тим просторима су живели Илири, Трачани, остаци Римљана и други. Ту је било некад успостављено римско право. Зар би ти староседеоци све то дали тим варварским хордама (Словенима) која су, како се тврди, стигле из земаља иза Карпата.

То староседелачко становништво су била српска племена.

За основ данашње историје Балкана узима се запис Константина Порфирогенита „О народима“, који највероватније није дело овог византијског цара (владао 913-959). Мишљења су да је овај документ сачињен по вољи и у режији Ватикана , негде око 1611. год. Запис је био у власништву Катарине Медичи, а превео га је на латински Јохан ван Мејрс 1611. године. Мало касније (1623) наћи ће се у Ватиканској библиотеци.

Византијски цар Порфирогенит уопште није био историчар. Он је написао само два списа један се односи на дворске церемоније а други на организацију државе.

Овај лажни спис је писан да велича историју Хрвата а да потисне Србе. У овом спису су побркани датуми и ликови што указује да се ради о подвали и фалсификату.

Овај спис се узима као једини извор за нашу историју што је исто веома чудно.

Порфирогенитово дело “О народима“ је настало највероватније овако :  Католички свештеник Мавро Орбини из Дубровника 1601. год је објавио своје дело “ Краљевство Словена “ у коме говори претежно о Србима и даје им историјско место које им припада, док само успут помиње Хрвате на неколико страна. То је изазвало општу  панику у Ватикану, па је „Света столица“ брзо реаговала. Мавро Орбин је одмах био разрешен а његово дело забрањено и спаљено.

У намери да се побију те истине Ватикан одређује групу фратара који ће написати контра дело “О народима“ и подмећу га Порфирогениту који је живео шест векова раније. Веровали или не, на томе се заснива званична историја Балкана. У њему се доминантно спомињу Хрвати а Срби местимично.

После Берлинског конгреса српска власт је добила наређење од великих сила да склони све српске историчаре који су заступали српску историјску школу  и да наметну ову Германску теорију о сеоби Словена. Једини релевантан извор за нашу античку историју узима се Порфирогенитово дело “О народима“. Невероватно да других записа нема о том периоду, сем овог списа. А поједини срби тај спис и данса здушно бране… и не виде друге изворе и списе који пишу другачије.

Данас о томе можете доста тога детаљно  да сазнате из дела горе наведених аутора који се баве или су се бавили  АНТИЧКОМ ИСТОРИЈОМ СРБА.

СВИМ НАШИМ ОКУПАТОРИМА СУ СМЕТАЛЕ КЊИГЕ И БИБЛИОТЕКЕ

Данас је доста јасно зашто су у свим ратовима међу првим метама  биле књиге (библиотеке и архиви), сем  у овим последњим ратовима… пошто је скоро све што је вредно уништено од варвара и окупатора покрадено или уништено.  У Великом рату страдао је велики део фонда Народне библиотеке Србије. Књиге су потом пресељене на више места у Београду, Нишу и Косовској Митровици ( а и тамо су уништаване и делом однешене).  Нестало је доста грађе, рукописа, књига и новина.  У Другом светском рату, прве бомбе пале су на библиотеку на Косанчићевом венцу, 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Београда и велики део књижног фонда је тада уништен. Зашто су им књиге сметале, нико до данас да да анализу.  Званично, уништен је књижни фонд од око 500.000 свезака, као и збирка од 1424 ћирилична рукописа и повеље (12–17. век), картографска и графичка збирка од 1500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа и 1800 наслова новина, затим значајна и недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге и целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије. ЗАШТО?

Додатак

Изјава Нетањахуа

Ни након четири године од Нетањахуове изјаве, нема одговора на питање: где су живели Срби које израелски премијер помиње као савезнике, пријатеље јеврејског народа, и то 500 година пре Христа, а 1200 година пре него што званична историја учи да уопште постојимо као народ.

Сходно научним принципима требамо узети обе стране (званичну и незваничну историју) у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему.

Једино се тако долази до истине!

Приредио – Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја