Човек који је ушао у Ватиканску библиотеку: Александар Аврамов о српској истини скривеној вековима

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

• После вашег бурног живота као телохранитеља и огромне животне трагедије, почињете да се бавите нашом историјом и историјским личностима. Оснивач сте и фондације „Лазарица“. Шта вас је покренуло да се у овој мери посветите нашој духовности, вери и историји?

Прво је дошла спознаја — губитак сина по повратку из рата и жеља да га поново загрлим у Царству небеском. Глас са неба који каже „ЗАСЛУЖИ“, губитак страха овоземаљског и свакодневно размишљање о Богу.

Мој посао је носио овоземаљске ризике — чувао сам најугроженије људе у Европи и кретао се на ивици живота. Тада ме је пут водио у архиве туђих историја (кроз посао) и схватио сам да где год уђеш — постоји српска историја.

Поставио сам себи питање: „Зашто ме Бог води овуда и ово ми показује?“ Схватио сам да треба да учим оно што је једино исправно — веровати као свети оци и наћи истину о српској историји.

Прво сам био послушник и раб разних „очева“ цркве, док нисам схватио да њима дајем, а не Богу. Затим сам основао фондацију и кренуо да будем прави раб Божији — да помажем мом народу и да, колико могу уз помоћ Господа, отворим очи свом народу.

• Како су настајале врхунске песме: „Видовдан“, „Литија“, „Лазарица“, „Небеска литија“, „Звона Нотр Дама“, „Силни царе“, „Дај ми, Боже“, „Небески народ“…?

У свим тим путевима Бог је преко мене писао те песме. У почетку нисам то схватао — мислио сам да су то моја дела, док нисам научио да ја пишем, а Он шапуће.

Посрамим се када ме хвале и тапшу, јер знам да песме нису моје, већ Божије. Ја сам се само „кандидовао“ код Њега и рекао да желим. Ако Бог да — биће их још много.

 

• Ваша фондација „Лазарица“ помаже угроженим људима на Косову и Метохији. Како видите излаз из ситуације која нас је задесила на Космету? Да ли треба прогласити окупацију?

Косово је наш крст и наше све. Проглашење окупације је техничка ствар која је одавно требало да се спроведе.

У земљи у којој владају већ скоро један век кукавице, интересне групе и робови сребра, у земљи у којој се људи продају и сви имају цену — тешко је спровести тај технички део, јер чак и да се то уради, они би наставили да се продају и не би знали шта даље.

Лазар је сву бахатост појединаца ставио у исти свети бој. Косово и Метохија морају бити ослобођени у нашем времену, јер у супротном нико неће видети Царство небеско.

Са терористима нема преговарања. Плаше нас „целим светом“, али замислите да се сви вратимо Богу и Светом кнезу Лазару — ко ће против нас ако Њих имамо уз себе? Ако немамо Њих, ни цео свет не може да нас одбрани — изгубићемо све.

 

• Испричајте нам како сте као телохранитељ из Србије ушли у архив Ватикана и шта сте тамо видели?

У посети Ватикану био сам као први прстен обезбеђења француског председника (тада кандидата). Прво сам рекао: „Ја у ово зло не улазим“ и тражио замену, али Бог је ипак желео да уђем и станем поред српских светих књига.

Видео сам украдену историју свих народа. Они узимају истину од свих нас и праве народе робовима — као некада Египћани, пласирањем лажи.

 

• Како изгледа Ватиканска библиотека?

Као и свака, али је огромна и мрачна. Кажу да има осамдесет километара полица.  Постоји део који је „нашминкан“ за посете и део који се зове Апостолски архив — он је затворен.

Због званичног враћања књига из Француске, које је отео Наполеон, и због кандидата кога сам чувао, ушао сам у тај затворени део. Нисам ни сањао шта ћу видети — сву српску истину у мрачном подруму Ватиканског зла, где се налази 80 километара полица књига а седамнести ред је о српској историји.

• Зашто наша држава не тражи праву и аутохтону српску историју коју сте ви видели у Ватикану?

Зато што мислимо да имамо Србе на власти и у држави и родољубе којима је то дужност и посао деценијама. То је проблем од Берлинског конгреса који траје и даље. Они само носе српска имена и пасош, али дух им није српски — већ ватикански.

Крв није мерна јединица вечности, већ дух. Ми живимо више од једног века у времену у ком се пласирају лажи они тако у континуитету гасе овај народ. Они су слуге зла, а не Бога.

• Како је страдао цар Душан Силни?

Према књизи „Мемоар деспота Стефана Лазаревића“, Душана је отровао грчки видар Алесиос Паскалис (премијерно објављујем) на путу за Цариград. То доказује да је Душан кренуо на Цариград, што му је био животни сан.

Цитирам деспота: „Те се затрешоше двери двора и паде наш предак дивовског изгледа и духа, и стаде гарда, и стаде поход, и стадоше све наше жеље, и паде цар. Не осетише сви као што Силван осети, те крену као вук завијати ка небу.“

Описује пад Душана с коња и потврђује постојање Силвана — пса српске расе коју је Тито уништио, као и све српско.

• Где се налазе књиге које је својом руком написао Свети Василије Острошки?

Такође у Ватикану — све, од Његове младости. То сам касније сазнао, а није тајна да и црква за то зна.

Да ли сматрате да смо ми Срби аутохтон народ на Балкану?

Ми смо народ од кога је настао сав такозвани словенски народ. Ми смо најчистија лоза од праоца Аврама и Исака.

И генетика то потврђује — и тај део сам нашао у Ватикану. Наш генетски код је старији од свих народа. Најближи су нам Египћани, Јермени и Израиљци — остали су дошли касније.

• Шта мислите о делу Вука Караџића, који је продавао наше књиге?

Вук Караџић је био масон. Никада није имао веру; продавао је чак и своју ћерку по бечким дворовима. Он нас је преобратио у писму и можда нам нешто олакшао, али ми нисмо народ који је Богу предвиђен за олакшавање, већ за страдање.

Он је нама наметнуо Ватикан и Беч, и тога нисмо свесни. Куповао је све и њима носио — то је био његов задатак. Доказ свему је то што је био једини „Србин“ у Титово време на сликама у школама. Зашто? Зато што су били истог духа — није имао везе са нама.

• До пре пар година, у уџбенику историје за шести разред основне школе, који је написао Раде Михаљчић, тврдило се да су Албанци староседеоци на Косову и Метохији, а да су им Срби отели земљу и преузели обичаје и културу. Нажалост, то су генерације наше деце училе. Како ви сагледавате те сурове чињенице и како је то могло да уђе у српске уџбенике, а сви смо ћутали?

То је само један од многих детаља. Ђаво је радио вековима у три смене, а ми смо спавали.

Овом народу треба прави дух — онај о коме пишу свети оци. Морамо све да променимо, почев од своје куће. Да вратимо праве вредности.

Како? Лако. Како год изгледало тешко — није тешко. Само недостаје вођа који ће имати „линк“ са Богом.

• Како смо ми Срби изгубили праву веру? Шта се то десило са нама, па смо све ове промене од Берлинског конгреса прихватали олако? Како се вратити на прави и једини светосавски пут? Да ли је то могуће данас, у овој ери дигитализације и површности?

Истином. Ово сам већ делимично одговорио. Много је конгреса и пактова (споразума) овај народ и његови вођи прихватили.

Да бисмо 1918. године стајали на Триглаву, ушли бисмо у Беч — и ту су нас преварили.

• Који су вам наредни планови?

Настављам даље у истом правцу, а планове остављам Богу. Живим од јутра до мрака слушајући и чекајући Божији глас.

Молим се Богу и покушавам да сваког дана направим нови поен за Царство небеско.

Ако ме Бог кандидује да могу да помогнем још нашем народу — спреман сам да страдам, ако моје страдање доведе до буђења свести и духа.

Нисам песимиста и знам да ће Бог подићи народ, али нас чека још много страдања.

Цео народ је постао спрдачина Запада и сами су спремни да од трагедије праве спрдњу. Сви су у том „моду“ — само се шале и глуме занимљивост. То је демон који је ушао у наше куће и цркве, све је постало привид и маска.

Замислите да идете на место где се карте купују, а места су ограничена — то је оно што долази после. Али никога није брига за те карте као некада наше претке; већ се туку за тренутне олакшице и Лигу шампиона.

Србин има три типика:

*Савршено живљење у вери,

*Породицу и цркву,

*Савршено умирање за веру.

Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА