Бојанић: Зашто Србија нема конкретну подршку Русије

Векови заједничке вере, страдања и отпора великим силама створили су дубоку емоционалну везу између српског и руског народа.

Ипак, стварност показује да између очекивања и реалности постоји велики јаз.

Србија нема конкретну подршку Русије у вези са НИС-ом, нема значајних руских инвестиција, подршка око Косова и Метохије ограничена је на дипломатију, а озбиљна војна помоћ… попут система С-300 (да не помињем С-400)… никада није стигла. А то нам је потребно ако знамо како смо прошли 1999. од стране злочиначке НАТО агресије.

Разлог за то није у одсуству братских осећања међу народима, већ у чињеници коју често одбијамо да прихватимо: једно је братски руски православни народ, а друго је државна политика Руске Федерације… то је суштина.

Народи се воле… али држава сагледава све то из другог угла

Срби и Руси деле веру, културу и историјско искуство. Та блискост је стварна и не може се избрисати. Али у међународним односима не одлучују емоције, већ интереси.

Да будемо трезвени… државе немају ,,браћу“…  државе имају циљеве, ризике и приоритете… и личну корист.

Русија је велика сила и понаша се у складу са тим. Она води реалполитику, хладну и прорачунату.

У том оквиру, Србија није централни геополитички ослонац, већ простор ограниченог значаја, изложен снажном утицају Запада.

Србија на мукама

Србија није увела санкције Русији, иако је због тога изложена озбиљним политичким и економским притисцима запада и САД. Та одлука није безначајна и није без последица. Она показује да Србија није пристала да буде део антируске хистерије која доминира западним светом.

Али истовремено, Србија:

не напушта европски пут,

економски је дубоко везана за ЕУ,

избегава јасан геополитички избор,

није у војном савезу са Русијом,

није признала Крим и нове руске територије.

Из перспективе Москве, Србија је пријатељски расположена, али стратешки непоуздан партнер.

НИС… већ завршена прича

Нафтна индустрија Србије већ је у већинском власништву „Гаспром њефта“. За Русију је то питање практично затворено. Свако додатно улагање значило би:

излагање новим санкцијама,

могућност замрзавања имовине,

додатне притиске на српску државу.

Русија неће ризиковати капитал тамо где нема сигурност.

Косово и Метохија – подршка са дистанце

Русија не признаје независност Косова и Метохије и у Савету безбедности УН брани Резолуцију 1244. То је снажна дипломатска позиција и Србија тога мора бити свесна.

Али та подршка има своје границе. Москва неће:

улазити у директан сукоб са НАТО-ом,

отварати нови фронт због Балкана,

нити војно гарантовати српске интересе.

Подршка постоји, али је ограничена на ниво који не угрожава руске стратешке интересе.

С-300 и илузија војне заштите

годинама се у Србији помиње систем С-300 као симбол сигурности. Истина је да Србија никада није добила такав систем, нити кључна средства за озбиљно одвраћање непријатеља.

Разлог је јасан:

Србија није у савезу са Русијом,

испорука С-300 била би директан изазов НАТО-у,

Русија није спремна да због Србије улази у војну конфронтацију са Западом.

То није издаја… то је реалност великих сила… које ми морамо да разумемо, као и РФ нас Србе.

Невладине организације… тиха, али важна чињеница

Један од често занемарених аспеката јесте питање „меке моћи“. У Србији делују стотине невладиних организација које се отворено или прикривено финансирају средствима Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Те организације обликују јавно мњење, медије, образовне програме и политичке ставове.

С друге стране, Русија  није уложила ни приближно толико у подршку руским или проруским невладиним организацијама и удружењима у Србији за јечење Српско-Руских братских односа. Њено присуство у том пољу је симболично,  и недовољно организовано.

То јасно показује да Москва ни Србију не доживљава као простор у који вреди систематски улагати дугорочан утицај, већ као зону ограниченог значаја, коју пре свега користи у дипломатским оквирима.

Истина коју морамо изговорити

Србија није издала Русију… није увела санкције и због тога трпи последице. Али Србија није ни донела одлуку да јасно стане уз Русију. Очекујемо заштиту, а избегавамо обавезе. У геополитици, то не постоји.

Између наде и одговорности

Срби су кроз историју често гледали ка Истоку, тражећи у Русији не само политичког савезника, већ и брата. Та нада није погрешна. Погрешно је веровати да ће неко други уместо нас носити терет наше судбине.

Братски руски народ нам је близак по вери и историји, али државе немају осећања… имају интересе.

Русија нам није непријатељ, никад није ни била и хвала јој на томе и на свакој подршци и помоћи (а било их је много, то је већ за другу тему о подршци и помоћи кроз историју), али у задњих пет деценијама није ни заштитник који ће уместо нас бранити Косово и Метохију, градити економију или гарантовати безбедност.

Србија мора научити лекцију коју историја непрестано понавља: само народ који је спреман да стоји сам, заслужује поштовање и помоћ других. Када се ослонимо на себе, на своју веру, своју државу и своје јединство, тада ћемо имати и пријатеље.

Судбина Србије не сме бити у туђим рукама. Она мора бити у нашим.

Тако, нема потебе идеализовати било кога… сви они гледају само сопствене државне интересе,  то и ми морамо да радимо… и наравно, да поштујемо друге и све различитости.

Трезвеност као облик патриотизма

Наравно, не смемо и нећемо заборавити сву руску подршку и помоћ кроз историју. Руси су наша браћа по вери и томе нема расправе. Али исто тако морамо бити реални, трезвени и свесни свог окружења.

Знамо како смо прошли 1999. године. Знамо шта значи када останеш сам, окружен надмоћном силом. Знамо добро наше  окружење, сви су у НАТО савезу или у одличној сарадњи а већина комшија чека наш лош потез да би нас дотукли и додатно распарчали.

И управо зато та трагедија не сме бити поновљена… не поновило се.

Родољубље данас није у заносу и илузијама, већ у мудрости.

У способности да се сачува народ, држава и будућност, а не да се жртвују за туђе рачуне и интересе.

Србија мора да води политику која ће чувати њен опстанак, њену веру, историју, самосталност (то је данас теже у читавој ЕУ) и њено достојанство.

Искрено морамо знати и како су проши савезници и пријатељи РФ… Сирија, Јерменија, Иран, ево видимо сада шта се десило и са Венецуелом, које свакако имају и део одговорности приликом уплива кроз западне пројекте и НВО и креирања нове свести… а и ми знамо како смо прошли у ратовима деведесетих.

Братство се поштује. Историја се памти. Али судбина Србије мора остати у српским рукама и Српском интересу.

Живела Србија и  Српски интереси.

Живела и братска Русија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја