Бојанић: Зашто ћутање Србије, о језику, гробљима, ревизији и историји… а Хрвати нама протестну ноту?

Овакав развој… Хрватска која реагује и Србија која ћути… отвара више питања о томе шта значи национална солидарност, шта је положај српске мањине и српског језика, и какав сигнал шаље држава која не реагује.

Истовремено, у Хрватској су парламентарци усвојили закон којим се уводи обавеза уклањања споменика и натписа на гробљима (умрлих после 30. маја 1990) који, како се наводи, „славе агресију” или „чује се као увреда за морал и национална осећања“…  што мањинским Србима у Хрватској делује као директан ударац на њихово историјско сећање и културни идентитет. У Србији и о овоме ћутња.

Не ради се само о споменицима…  већ и о симболима, писму, језику. Примери су бројни: од уклањања ћириличних ознака до реакција на заједничку историју.

У том контексту, поставља се питање: зашто нема јасне и гласне реакције из Србије када су у питању права Срба у региону… права на језик, на писмо, на свој идентитет, историју?

Како треба тумачити овакве појаве

Језик као политичка инфраструктура. Одлука да се у вртићу у Таванкути школовање одвија и на српском језику не мора да буде спорна сама по себи… перспектива српске заједнице може бити да је ово остварење права мањине: образовање на свом језику, у свом окружењу. Али, из хрватске перспективе, то представља угрожавање права хрватске заједнице у Србији, која је оценила да се том одлуком укидају права која су имали. Језик и писмо постају симболи више од простог образовања… они симболишу идентитет, заједницу, припадност.

Права мањина и реакција државе

Мањинске заједнице често осећају да морају бранити права која им формално припадају, језик, образовање, културни идентитет, историју.

Када та права буду ограничена или угрожена… као што је случај са уклањањем споменика или прописима који захтевају њихову ревизију… осећање неправде расте.

Ако држава којој припада та мањина (у овом случају Србија) не реагује… или реагује споро, тихо, нејасно, или ништа… онда се јавља утисак да су та права мање важна, или да нису приоритет.

То умањује поверење мањине у заштиту својих интереса.

Историја и симболика

Закон у Хрватској о „гробљима“ и натписима који се морају уклонити… једнако морално и правно начин да се каже да одређени симболи прошлости нису прихватљиви у садашњем друштву. Али, за Србе у Хрватској и за шире српско јавно мњење, овакав поступак може да значи: „Наше страдање се не признаје“, или „Наш идентитет се не третира равноправно“.

Истовремено, питање обраде прошлости…  шта је било, колико је било, како се о томе говори, остаје болно.

Ако, како се чуло на Сабору у Хрватској и где се наводи, на том скупу стоји да у Јасеновац „није било убијања Срба“ или да је страдало само „око 7 500“ Срба… што је много мање него што многи истраживачи наводе, онда се отвара питање да ли се смањује значај трагедије једног народа, па самим тим и права на сећање.

А у Хрватској од усташа-хрвата у НДХ страдало је преко милион српских жртава… и о томе се и данас ћути, а и ,,сами“ учествујемо у том скрнављењу и умањивању броја српски жртава у Јасеновцу.

Шта се може (и треба) урадит

Србија би требало јасније и гласније да артикулише своју политику према српској мањини у региону: шта очекује, каква права треба да имају, и каква ће бити реакција кад се та права угрожавају… као и струка, која такође ,,мудро“ ћути.

Мањинске заједнице сами треба да буду активнији… да прате, пријављују, инсистирају на равноправности у образовању, писму, симболима.

Историчари, академска јавност и медији треба да омогуће јавну расправу о прошлости, тако да се избегну једноставна смањења или одбацивања трагедија и умањивање српских  жртава.

Државе треба да унапреде механизме дијалога и заштите мањинских права… конкретно, правна и институционална заштита језика, писма, историјског сећања.

Закључак

Оно што се дешава… вртић у Таванкути, закон у Хрватској о гробљима, ревизија, тишина Србије… није само низ удараца на симболе, већ појединости једног много већег унутрашњег и међународног плана: права мањина, национални идентитет, брана од заборава.

Ако српска држава не престане да ћути… или бар да не покаже да пажљиво прати шта се дешава са српском заједницом у региону… онда ће се кроз време појавити дубљи слојеви повређеног достојанства, осећаја неправде и осећаја напуштености.

Истовремено, важно је да се појача и културна, образовна и симболичка ревитализација: да српски језик, ћирилица, историја, сећање,  буду живи и видљиви и гласни, не као реакција на нечији напад, већ као саставни део сопствене самосвести и заједнице.

Мора то много гласније и јаче да се чује… свет да чује. Прорестне ноте, па и скупови пред амбасадама и протестне шетње… суштинске, а не да ,,скачемо“ и ,,урламо“ без циља.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја