Бојанић: Заборављени Срби из Егејске земље… тихи прогон под фанариотским сунцем

Када данас кажемо „Грчка“, многи замишљају земљу древних храмова, плажа и православља. Али мало ко се сети да је у тој земљи, у њеним северним пределима, под планинама и поред мора, вековима живело и српско становништво. Да, Срби староседеоци, земљорадници, војници, трговци, свештеници… народ који је у временима турске власти чувао своју веру и име упркос фанариотском притиску, упркос покушајима да му се промени језик и памћење.

После Балканских ратова и Првог светског рата, када се границе нагло променише, многи Срби у такозваној Егејској Македонији остадоше у новој држави Грчкој. Тај народ није био бројан као у Вардарској или Старој Србији, али је био постојан.

У Солунској регији, у Серу, Водену, Кукушу, у селима под Олимпом, живели су људи који су се и даље крстили са три прста, који су знали за Немањиће и који су славили своје крсне славе.

Међутим, почетком двадесетих година прошлог века, над тим крајем надвија се тиха ,,олуја“. Под изговором „националне хомогенизације“, грчка држава, под снажним утицајем фанариотске црквене елите, почиње процес који ће трајно изменити демографску карту северне Грчке. Лозанском конвенцијом 1923. године, извршена је размена становништва између Грчке и Турске… стотине хиљада муслимана (Турска) морало је напустити своје домове, а на њихова имања досељаване су грчке избеглице из Мале Азије (Фанариоти). Али у тој „размени“, у том великом потресу, нестали су и други… без икаквог документа, без гласа у свету… нестали су Срби, тихо, без икаквог помена у званичним извештајима.

Кренули су притисци да се прихвати грчки идентитет, одузимање црквених књига и архива, промена топонима, гашење школа и богослужења на српском,  пресељавања под изговором „организације земљишта“.

Фанариоти су, као духовни и административни чувари грчког национализма, били најжешћи у том процесу. Под плаштом православља, они су вековима радили на елиминисању свега што није било „грчко“. У времену када су Срби очекивали братство у вери, добили су равнодушност и потискивање.

Те године двадесетих и тридесетих године када су се народи ломили, када су мапе Балкана поново цртане, биле су и године тихог, али систематског нестанка српског присуства у Егејској земљи. Многа села која су се у турским дефтерима водила као „српска“ или „славјанска православна“ добила су нова имена, нове попове, нове натписе.

Језик је замењен, а са језиком и идентитет.

Неки су се преселили у Краљевину СХС, неки у јужне крајеве Србије, неки су, једноставно, нестали у грчком именослову.

Данас, када ходамо Солуном, тешко је замислити да је ту, у том граду, постојала српска црквена општина, да су српски трговци и официри имали куће и дућане. Тешко је замислити да су поједина села у Егејској Македонији славила Светог Николу, Ђурђевдан или Светог Јована.

Тамо где су звона некада звонила српским тоном, данас је тишина. Али тишина памти.

И ,,ми“, данас, не пишемо ово да бисмо позивали на мржњу… већ да бисмо подсетили.

Јер народ који заборави своје прогнане, који се не сети својих губитака, губи право на своју будућност.

Сећање није освета… то је дужност.

Срби из Егејске земље, из Солунске регије, заслужују да буду споменути.

Њихове куће, њихове молитве, њихове судбине… то је део наше целине, нашег идентитета.

Ако смо изгубили земљу, не смемо изгубити памћење.

Да се не понови. Да се не заборави.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја