Бојанић: Заборављени ратници Великог рата и опомена Арчибалда Рајса, болно и срамно

После Великог рата Србија је изашла са страховитим губицима, страдало је око 1.250,000 Срба, готово трећина становништва је страдала, а међу војно способним мушкарцима губици су били катастрофални, после рата девојке нису имале за кога да се удају (много више је било девојака од мушкараца).

Краљевина Србија је у Балканским и у Првом светском рату изгубила преко 1,5 милиона људи, 28% од целокупног становништва 1914. године. После рата у Србији се нашло и 500.000 ратне сирочади (деца без оба или једног родитеља). Победе на Церу и Колубари, прве савезничке победе у Великом рату, требало је да постану темељ националног памћења… уместо тога, у новој држави Краљевини СХС, оне су потискиване у други план, због ,,братства и јединства“ са сопственим џелатима, који су уједињење видели само као препреку за стварање својих самосталних држава очишћених од Срба… што се доказало одмах по почетку Другог светског рата када је створена НДХ (независна држава хрватска) и када је једини циљ био да се срби истребе кроз пројекат ,,једну трећину побити, једну трећину покатоличити и једу трећину протерати“, што им је скоро и успело када су побили преко милион Срба само у Другом светском рату.

Али ни то нам није било довољно да увидимо њихове намере и опасност, па смо и трећи пут после Другог светског рата прихватили ,,џелата“ за брата кроз ново ,,братство и јединства“ на челу са туђином Титом, кога су Срби добро оплакали када је преминуо (а већина га се са сетом сећа), а он је био припадник 42. Вражије дивизије која се борила против Срба и који је пуцао на Церу и Колубари и убијао Србе, а и насељавао Албанце на Космету и стварао аутономне покрајине, републике (али није дао у Хрватској, Републику Српску Крајину, чак ни аутономију, где су живели у великој већини Срби) и нове нације од српског рода. И направио отклон од Српске православне цркве (СПЦ) и Бога и Крсне славе… тада смо и почели да се изјашњавамо као ,,југословени“… прави отклон од свега што је Српско… и све то олако прихватили.

ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ РАТНИЦИ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Преживели ратници, славни солунци, често су били заборављени. Многи су живели у сиромаштву и без државне бриге. Уместо српских крстова, споменика, знамења и признања, подизани су безлични „југословенски“ споменици, у којима се избегавало наглашавање српске жртве и ако се нађете испред њих нећете знати шта симболизују.

То је вероватно и цена мегаломанске идеје краља Александра Карађорђевића (вероватно у доброј намери) и масонерије као и притисака ,,дубоке државе“. Зарад велике државе и њеног опстанка помешали се интересни политички кругови на простору Краљевине СХС, хрвати и словенци су тражили да кроз то уједињење постану ,,победници“ и искористе слабости уједињене Краљевине СХС и како што пре да изађу из ње и створе своје самосталне државе, а тако су избегли и да плате ратну отштету Србији као победници.

Тако су изгледа морали бити скрајнути и српски родољуби који су донели победу у огромној муци протов тих џелата са којима се ујединила Краљевина Србија а који су делом били у новој власти КСХС… па да се не увреде.

Чињеница је да после сваког рата (а било их је три) Хрвати и њихова политика изађу као победници, као да су они жртве а не џелати и агресори… и Европа то олако прихвати као ,,чедо“ Ватикана.

После Великог рата хрвати као поражена страна морали су да изаберу ком ,,царству“ да се приклоне, Карађорђевићима или Хабзбурговцима (са којима су имали искренији однос а везала их је римокатоличка вера и Ватикан). До тада Хрвати нису имали своју самосталну државу од почетка 12. века. У том времену после Великог рат на простору Хрватске живео је и велики број српског становништва   (православаца и римокатолика).

И како и ко да постави Крст у Београду или обележе свечано битке из Великог рата (Цер и Колубара) или помогну инвалидима и јунацима са Цера и Колубаре…?… када смо се ујединили са сопственим ,,џелатим“… и створили државу са ,,џелатима“.

И тако смо ојачали сурови комунизам (који је био забрањен-обзнана) и као шлаг на торту на крају добили џелата Тита који је после Другог светског рата преузео власт и згазио на наше корене и дедовину… и тако постадосмо неки ,,југословени“… а од тог зла не можемо ни данас да се опоравимо.

Док се не вратимо коренима и традицији, биће погубно за нас и бићемо териториално и бројчано све мањи и мањи.

Југословенска идеологија после Великог рата

После 1918. наметнута је политика ..братства и јединства” у којој се нагласак стављао на заједничке жртве свих народа Краљевине СХС, а не на српске победе. Зато битке попут Цера и Колубаре, које су имале јасан српски карактер, нису добијале званичну пажњу.

Потискивање српског идентитета

Уместо српских крстова и националних обележја после Великог рата, држава је радила на изградњи општејугословенских споменика (нпр. Споменик незнаном јунаку на Авали). Ови споменици били су намерно “безлични” – нису имали српска обележја, већ су требали да симболизују све Јужне Словене.

Власт у Београду није желела да превише наглашава српску жртву и победе, јер би то отворено показало да је нова држава настала на српској борби и крви. То је сматрано опасним за јединство државе.

Тако, битке на Церу и Колубари нису добиле државне параде и обележавања, иако су биле прве савезничке победе у Првом светском рату.

Српски ратници после Великог рата дочекани су често заборавом, сиромаштвом и политичким игнорисањем. Уместо да им држава подигне крстове и обележја захвалности, нова југословенска власт као да је радила на брисању српског идентитетског печата из културе сећања, да би нагласила југословенску идеју. Зато до скоро многе победе српске војске из 1914. године нису имале заслужено место у колективној свести српског рода.

Глас савести – Арчибалд Рајс

Велики пријатељ Срба, швајцарски криминолог Арчибалд Рајс, добровољно је дошао у Србију 1914. године да истражи злочине Аустроугара и остао је везан за српски народ све до смрти. У свом завештању „Чујте Срби!“ (1928) оставио је сурово искрену опомену Србима.

„Ваши ратници били су величанствени. Нигде на свету није забележено да су војници подносили толике жртве и толике муке као ваши. А ипак, ви их заборављате. Оставили сте их у беди, без признања и захвалности. То је срамота!“, Арчибалд Рајс, Чујте Срби! (1928)

„Пазите да не заборавите хероје који су вам подарили слободу. Ако дозволите да они живе у сиромаштву и да се њихове победе затрпају прашином заборава, издајете и њих и отаџбину.“, Арчибалд Рајс, Чујте Срби! (1928)

Рајсове речи нису само опомена својим савременицима, већ и нама данас. Народ који заборавља своје јунаке ризикује да изгуби не само прошлост, него и будућност.

Српски ратници из Великог рата поднели су жртве какве мало који народ у историји зна. Њихова имена, њихове победе и њихове кости не смеју остати без грандиозног обележја, крста и без молитве.

Арчибалд Рајс нас је упозорио да је заборав облик издаје. Његова порука остаје актуелна: ,,само онај народ који поштује своје јунаке може да очекује поштовање и од других и од будућих поколења“.

Заборављени хероји – Милунка Савић и Момчило Гаврић

Историја једног народа није само збирка великих битака и славних победа, већ и судбина појединаца који су својим животима, жртвом и храброшћу задужили будуће нараштаје. Двоје таквих јунака, Милунка Савић и Момчило Гаврић, припадају најсветлијем делу српске историје, али су, иако су заслужили вечну славу, дуго били скрајнути и готово заборављени до пре десетак година. Момчило Гаврић је први споменик добио тек на стогодишњицу (2018) од обележавања победе у Великом рату, а пре пар година је обновљена родна кућа Милунке Савић и претворена у музеј… зар је толико требало?

Милунка Савић – најодликованија жена ратник Великог рата

Када је уместо брата ступила у војску, Србија је добила једног од највећих ратника у својој историји. Храброст Милунке Савић није се мерила речима, већ делима: у рововима Балканских и Првог светског рата, у Албанској голготи и на Солунском фронту. Њена груди красила су највиша одликовања Србије, Француске, Русије и Велике Британије. Али, уместо да живи као понос нације, после рата је радила као чистачица и живела у сиромаштву. Њено име деценијама се није помињало, јер се у новој Југославији више истицало „братство и јединство“ него српски јунаци Великог рата.

Занимљиво је да је одбила понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. Коначно у задњих десетак година исправљамо вековну срамоту.

Момчило Гаврић – најмлађи војник на свету

Са свега осам година постао је војник, јер више није имао дом. Аустроугарска војска убила му је родитеље и браћу и сестре и спалила кућу и окућницу, а он је ушао у српску војску као „син пука“. Прошао са муком албанске гудуре на хладноћи до -30, крварио на Кајмакчалану и дочекао победу на Солунском фронту. После рата завршио је школу у Енглеској, али се вратио у Србију (на позив Николе Пашића да су нам потребни људи (тада деца који су остали без родитеља и кроз разне мисије напустили домовину). Хапсили су га партизани и два пута је био затваран. У социјалистичкој Југославији био је обележен као „краљев војник“ и живео је у сенци, далеко од пажње јавности.

Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

Умро је 1996. године, готово неприметно за народ чију је историју у детињству већ исписао, споменик је тек добио 2018. и од скоро ушао и у уџбенике историје.

Зашто су били заборављени?

Обоје су били симболи једне Србије која је у XX веку често гурнута у страну ради политичких пројеката нових држава и идеологија. Милунка као жена-ратник, и Момчило као најмлађи војник, нису се уклапали у слику која је формирана после 1945. године. Тако су од краја рата 1918. год живели без праве захвалности и признања народа коме су све дали.

Да су били например французи имали би све државне почасти, били би великани за које би цео свет знао.

Касно признање

Тек последњих десетак–петнаест година, нарочито поводом стогодишњице Великог рата, Србија је почела да исправља неправду. Данас Милунка и Момчило имају улице и споменике, њихова имена улазе у уџбенике и електронске медије. Али то касно признање више говори о нама него о њима. Хвака Богу што ту грешку данас исправљамо.

Судбине Милунке Савић и Момчила Гаврића опомена су да народ који заборавља своје јунаке, заборавља и самог себе. Њихова имена не смеју више никада бити гурнута у страну, јер они нису само симболи прошлости, јунаштва и родољубља – они су вечни чувари части, храбрости и жртве српског народа.

*Никад више 1918. никад више 1945.год.  Без краља не ваља (тако су зборили наши стари)… и уставне парламентарне монархије.

Живела Србија, никад више Југославија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја