Бојанић: ЈЕЗИК КАО ПОЉЕ БОРБЕ
Језик никада није био само средство комуникације. Он је граница, памћење и идентитет. Зато је језик увек поље борбе. Ко контролише језик, контролише начин на који народ мисли о себи, о својој прошлости и о својој будућности.
Српски језик је под посебним притиском управо зато што носи дубоко историјско и културно наслеђе. У њему су векови државности и векови ропства, устанци и сеобе, страдање, црква и народ. Зато се он не напада отворено, већ се систематски разграђује: вештачки се дели, преименује, проглашава туђим или застарелим, као да један народ може имати више матерњих језика без губитка сопственог идентитета.
Парадокс је што у том процесу често учествујемо сами. Лако се одричемо ћирилице, проглашавајући је непрактичном или анахроном, а прихватамо латиницу као „нормалнију“ и пожељнију.
Није латиница проблем… проблем је одсуство свести. Народ који добровољно потискује своје писмо полако пристаје и на потискивање себе.
Ћирилица није идеолошко питање, већ питање континуитета. Она није симбол искључивости, већ трајања. Народи који поштују себе чувају своје писмо и свој језик, без потребе да се правдају било коме.
Када се одрекнемо језика, не губимо само речи… губимо способност да препознамо ко смо. А народ који изгуби ту способност не нестаје одједном. Он се постепено разлије, утопи и ишчезне, убеђен да је то цена „нормалности“.
Српски језик је темељ на коме или ћемо стајати или ћемо нестати.
Да се вратимо на суштину
У српској култури мало је тема које су толико догматизоване као личност Вука Стефановића Караџића. Деценијама нам се понавља да је он „отац српског језика“, као да Срби пре 19. века нису имали ни језик, ни писмо, ни књиге, ни историју.
Тај наратив није само погрешан, он је дубоко штетан, јер свесно или несвесно прекида историјску нит српског народа.
Срби су вековима пре Вука писали, читали и мислили на свом језику.
Српскословенски језик, као језик цркве, државе и културе, био је носећи стуб српске цивилизације.
Од Светог Саве, преко Немањића, до манастирских школа и преписивачких центара, српска писана традиција била је део ширег православног културног простора.
Тај језик није био мртав, већ дубоко функционалан… језик закона, вере, књижевности и историје.
Српски буквар пре Вука – истина коју ретко помињу
Посебно је важно подсетити на чињеницу која се упорно прећуткује… Срби су имали свој буквар више од два века пре Вука Караџића.
Српски буквар инока Саве, јеромонаха манастира Дечани, штампан је 1597. године. Та књига није само доказ српске писмености, већ и сведочанство високог педагошког и језичког нивоа.
У њој је примењен фонетски принцип читања, много пре него што ће се он приписати Вуку као ,,револуционарна новина“.
Азбука, самогласници, слогови… све је било систематски уређено за описмењавање српског народа.
Чињеница да је тај буквар касније пао у заборав не говори о његовој безвредности, већ о историјским околностима и културном прекиду који ће кулминирати управо у 19. веку.
Срби нису били неписмени… били су одузети од сопственог наслеђа.
Вукова реформа – више од језика
Вукова језичка реформа није била само поједностављење правописа. Она је значила радикално одбацивање духовне и историјске вертикале српског језика.
Избацивањем традиционалних слова и потискивањем црквенословенског слоја, српски народ је постепено одвојен од могућности да непосредно чита сопствену средњовековну баштину.
Језик је постао искључиво народни, али је изгубио дубину историјског памћења. Народни говор јесте вредан, али без културне надградње он постаје лако подложан манипулацији.
Управо ту лежи суштина проблема… реформа је створила дисконтинуитет, а дисконтинуитет је увек погодно тле за туђе утицаје.
Западни оквир и културно преусмеравање
Вук није деловао изван геополитичког контекста. Аустријско царство, у чијем је културном кругу радио, имало је јасан интерес да православне народе Балкана културно преобликује и удаљи од византијско-православног наслеђа.
Језик је био идеално средство за то… меко, ненаметљиво, али дубински делотворно.
Није занемарљиво ни то што је Вук своја дела објављивао и продавао на западном тржишту, прилагођавајући српску културу укусу страних филолога и издавача.
А има и извора да је огромну количину старосрпских књига продао у туђини.
Српски народни еп и језик постали су предмет интересовања европских салона, али истовремено и извучени из сопственог духовног контекста.
Од српског језика до „заједничког“
Бечки књижевни договор из 1850. године представља преломни тренутак. Српски штокавски језик, кодификован по Вуковом моделу, постаје основа и хрватског књижевног језика. Тако је српски језик, без јасне националне заштите, ушао у процес дељења и преименовања… и стварања нових језика.
Оно што је започело као ,,јужнословенска сарадња“, временом се претворило у губитак српске језичке самосвојности.
Други су на тој основи изградили своје националне стандарде, док су Срби све чешће позивани да се одрекну сопственог имена у корист ,,заједничког“.
Новосадски договор – последњи чин
Све оно што је започето у 19. веку, институционално је заокружено Новосадским договором 1954. године. Под паролом братства и јединства, српски језик је поново гурнут у заједнички оквир ,,српскохрватског“, латиница је изједначена са ћирилицом, а српски културни простор додатно разграђен.
Новосадски договор није био језички компромис, већ ,,политички акт“. Њиме је настављен процес у коме се српски народ, корак по корак, одвајао од сопственог језичког и историјског идентитета, све до тачке у којој је морао да се бори да докаже право на сопствени језик.
Време за повратак себи
Критика Вука Караџића није напад на српски језик… напротив, то је покушај да му се врати пуноћа.
Срби не смеју да прихвате наратив по коме њихова историја почиње у 19. веку, нити да пристану на то да је све пре тога било „застарело“.
Српски језик мора поново постати језик континуитета, језик који памти Јована Владимира, Кнеза Часлава краља Михила Војисављевића, Светог Саву исто као и народну песму… јер народ који изгуби језичко памћење, брзо изгуби и право на сопствену историју.
Српски народ не сме да прихвати наратив по коме је почео у 19. веку, нити да пристане на то да му је историја пре тога била „мрак“.
Наш језик је старији, дубљи и богатији од било које реформе.
За повратак континуитету
Данас, када се српски идентитет поново доводи у питање, време је да се вратимо континуитету, а не митовима.
Да поново и у школи учимо и старосрпски језик, и стару књижевност, и историјску писменост тог времена.
Да Вука вратимо у меру… као једну важну, али не и свемогућу фигуру.
И на крају… ,,заборављени“ реформатор Сава Мркаљ
Ом није поражен аргументима… поражен је тишином, страхом и каснијом узурпацијом сопствених идеја.
Док се данас Вук Караџић слави као недодирљиви отац српског језика, Мркаљ остаје гурнут на маргину, иако је управо он први имао храбрости да систематски рашчлани српско писмо и понуди рационалну реформу.
Историја је, као и увек, изабрала гласнијег, не нужно и дубљег мислиоца.
Кључна разлика између Мркаља и Вука није у словима, већ у односу према традицији.
Мркаљ је реформу видео као поправку, Вук као ,,прекид“.
Народни говор јесте богатство, али он није и не може бити једини темељ књижевног језика.
Језик који се сведе искључиво на говорну праксу губи вертикалу… губи историјско памћење, духовни регистар и способност да изрази сложене појмове који настају из културе, а не из свакодневице.
Сава Мркаљ је платио цену интелектуалне искрености. Повукао се, сломљен притисцима, док су други наставили његовим путем… али без његове мере.
Зато питање српског језика није само филолошко, већ морално: да ли смо спремни да преиспитамо наметнуте каноне, или ћемо и даље понављати школске формуле без мишљења?
Време је да се Мркаљ врати не као историјска сенка, већ као опомена.
Јер језик који заборави своје мислиоце, неминовно почиње да заборавља и самог себе.
ЗА КРАЈ
До такозване Вукове реформе српски књижевни језик располагао је огромним лексичким фондом (око 400000), који се у историјским изворима процењује на стотине хиљада речи. Тај језик био је наддијалекатски, саборан и способан да обухвати различите говоре српског народа. Избацивањем кључних слова, попут јата и јера, и радикалним поједностављивањем писма, извршена је не само језичка већ и идентитетска интервенција. Народ је подељен по говорном принципу… на екавце, ијекавце и икавце… а та подела временом је прерасла у верску и политичку, са далекосежним и трагичним последицама по српски народ.
Данас, након више од два века такве језичке политике, суочавамо се са поражавајућом чињеницом: српски језик је сведeн на неколико десетина хиљада активних речи (око 50000). То није природан развој, већ последица систематског одсецања од сопствене традиције. Језик који је некада имао дубину, ширину и вертикалу, данас се бори за опстанак у сопственој кући. А народ који дозволи да му се језик сведе на минимум, пре или касније почиње да се своди и сам.
Језик који нема памћење… лако мења господара.
А српски језик мора поново постати језик историје, а не туђих пројеката.
Није џабе у школама поред Титове слике стајала и слика Вука Караџића… размислите зашто?
Живела Србија и Српски језик.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
