Бојанић: Време је за суштинску реформу образовања
Српско образовање улази у период значајних промена које би, уколико се доследно и стручно спроведу, могле да донесу конкретна и дугорочна побољшања у функционисању школског система. Најављене реформе... скраћивање часова, смањење обима градива, растерећење ученика кроз уџбенике и школске торбе, као и забрана употребе мобилних телефона у школама... представљају важан корак ка прилагођавању наставе савременим условима и реалним потребама ученика.
Час од 45 минута настао је у другачијем друштвеном и технолошком контексту. Данас, у времену дигиталних садржаја и смањене концентрације, оправдано је разматрати модел краћих часова од 30 минута, са јасно дефинисаним циљевима и већим фокусом на суштину градива.
Такав приступ може допринети динамичнијој настави, већој пажњи ученика и рационалнијем коришћењу школског времена. Наравно са већим бројем часова.
Једна од кључних најављених промена односи се и на смањење обима наставног градива. Преоптерећени програми често воде ка механичком учењу и губитку мотивације. Мање градива, али боље осмишљеног, јасније структурираног и прилагођеног узрасту, може омогућити ученицима да знање разумеју, а не само репродукују.
Посебну пажњу јавности изазвала је и најављена забрана мобилних телефона у школама. Искуства бројних европских земаља и школа које су код нас то већ спровеле показују да ограничење употребе телефона током наставе позитивно утиче на концентрацију, дисциплину и квалитет комуникације у учионици.
Школа мора остати простор учења, дијалога и васпитно-образовног рада, у коме је пажња усмерена на наставу и међуљудске односе, а не на дигиталне дистракције.
Растерећење ученика кроз лакше уџбенике и мање физичко оптерећење школским торбама такође представља значајан сегмент најављених реформи. Ово питање није само здравствено, већ и педагошко, јер директно утиче на свакодневни боравак детета у школи и његов однос према учењу.
Поред ових промена, потребно је отворити и озбиљну стручну и јавну расправу о систему оцењивања. Постојећи модел често не одражава у довољној мери стварни труд, напредак и знање ученика. Разматрање прецизнијег и праведнијег начина вредновања, који би јасније разликовао нијансе у постигнућима, могло би да допринесе већој објективности и мотивацији ученика, али и већем поверењу у сам образовни систем.
Најављене реформе представљају прилику да се образовање у Србији постепено усклади са потребама савременог друштва, али и да сачува своју образовну, васпитну и културну мисију.
Кључно је да се све промене спроводе промишљено, уз широку јавну и стручну расправу, као и уз активно учешће наставника који свакодневно раде у учионици.
Образовање није само преношење знања, већ и обликовање будућих генерација. Школа има задатак да младе људе оспособи за живот, али и да у њима развије одговорност, припадност, родољубље и свест о заједници у којој живе.
Само образовни систем који негује знање, рад, родољубље и вредности може бити поуздан темељ друштва и државе.
Зато је одговорност према просвети уједно и одговорност према будућности Србије.
Приредио: Ђорђе Бојанић, проф. историје
