Бојанић: Време је за суштинску реформу образовања

Образовање у Србији више не сме да се шминка козметичким изменама. Потребна је дубинска, храбра и државотворна реформа, прилагођена електронској ери и стварним потребама деце и друштва.

Час од 45 минута настао је у индустријском добу. Данас, у времену кратке пажње и дигиталног окружења, свакако је ефикаснији  час од 30 минута, са јасно дефинисаним циљем и фокусом. Уместо 5–6 развучених часова, школа треба да има 7–8 краћих, динамичних и садржајно јасних целина. Мање празног хода, а више суштине и усмерења.

Данас ученици немају пажњу која може да траје не више од 20 мин, а за то је крив Инстаграм и ТикТок… који им пажњу фокусира на кратке клипове (до највише минут/два минута) који иду у недоглед.

Паралелно са тим, морају се мењати наставни планови, програми и уџбеници, поготову уџбеници историје, српског језика, географије. Не да би били „модерни“, већ да би били истинити, јасни и усмерени на знање, родољубље и припадност, а не на идеолошке експерименте и туђе наративе.

Образовање мора да врати оно што му је одузето: идентитет, историјску свест и родољубље.

Посебно важно питање јесте забрана мобилних телефона у школама. Телефон није педагошко средство, већ највећи непријатељ концентрације, ауторитета наставника и здравог развоја детета.

Школа мора поново постати простор знања, дисциплине и васпитања.

Без јасног идентитета, школа постаје фабрика диплома. Са идентитетом, родољубљем и вредностима, она постаје темељ државе. Време је да то коначно разумемо.

Зашто морамо мењати уџбенике  историје, српског језика и географије

Уџбеници нису обична школска литература. Они су темељ колективне свести једног народа.

Оно што дете усвоји из историје, језика и географије постаје део његовог идентитета. Зато измене у овим предметима нису идеолошки хир, већ питање националне одговорности и свести.

Историја не сме бити сведена на збир датума без смисла, нити на туђе интерпретације које релативизују српско страдање, победе и жртве.

Народ који не познаје своје историјске грешке и своје подвиге осуђен је да их понови.

Историја мора да учи истини, али и опомени, да нам се заблуде, поделе и наивност кроз векове више не понављају.

Српски језик није само средство комуникације, већ чувар културе, памћења и духовног континуитета. Потискивање ћирилице, запостављање класичне књижевности и разводњавање наставе језика директно утичу на губитак припадности.

Народ који запостави свој језик, постепено губи и самосвест.

Географија,  учи дете где припада. Она објашњава простор, природне границе, историјске путеве, али и геополитички положај Србије.

Без тога, млади одрастају без осећаја за значај простора који насељавају и лако прихватају туђе карте и туђе интересе.

Измене уџбеника нису усмерене против знања, већ у његову одбрану. Циљ није затварање, већ укорењивање.

Само народ који зна ко је, одакле је и шта је све преживео, може да доноси зреле одлуке у будућности.

Образовање без родољубља је празно. Образовање са идентитетом  је темељ је опстанка.

ПРОСВЕТА МОРА ДА БУДЕ ТЕМЕЉ И СТОЖЕР СРПСКОГ ДРУШТВА. СВЕ ОСТАЛО ЈЕ НАДОГРАДЊА.

Просвета је до скоро била прихватилиште за разне семинаре, пројекте… и разноразне глупости кроз које се зарађивао новац.

Зато је та немарност прерасла  у огромно незадовољство код просветних радника који су увек имали плату испод просека (и једва преживљавали), данас је то мало боље, а то је ресор са највише образованих људи… који су много пута били преварени кроз лажна обећања.

Зато у будућности ако не променимо тај однос неће бити ко да предаје и ради у учионици (све мањи је одабир тих факултета од стране ученика), можда ће нашу улогу преузети роботи.

Зато у просвети, мора да се мења све из корена и да за ову и сваку следећу владу просвета буде приоритет и темељ из кога ћемо да градимо бољу Србију.

Данас имамо плејаду разноразних уџбеника… који се мењају на сваке четири године (зашто баш из свих предмета?),  јасно је и зашто… ту је огроман профит, а у уџбенику се промене ситнице и корице.

Јасно је и да странци (Хрвати, Немци, Словенци) држе монопол у Србији, они штампају и зарађују огроман новац, зашто?

Зашто се већ обећано не спроводи да уџбеније из историје, српског језика  и географије буду јединствени и да их штампа држава (срећом да ће се то ускоро спровести).

Ти уџбеници морају да прођу  јавну расправу и да их пише група аутора уз јаку рецензију.

ОЦЕЊИВАЊЕ УЧЕНИКА

Мој предлог је да оцењивање буде са две децимале као у Француској, то је праведније, није исто 3,50 и 4,40 (у том случају и један и други су врло добри), и да нема успеха (одличан, врло добар…).

Велика већина просветара ће се сложити да је новотарија око формативног оцењивања папиролошка ,,глупост“, коју треба укинути.

Сву администрацију свести кроз оквир е.дневника, у овом оквиру нису потребне педагошке свеске, које су сада изгубиле смисао са е.дневником… где и родитељи у истом тренутку виде оцену и опис, изостанке, владање и напомене.

Ми данас све сагледавамо кроз администрацију, разне непотребне Тимове. Разну папирологију коју не чита нико, све је то беспотребно, уместо тога фокусирати се на рад са децом, где би наставници имали флексибилност да изађу из шаблона административног (бар 30 посто), тога већ има.

Беспотребне Тимове свести на минимум у форми која пружа помоћ и обједињује тачне и важне информације.

Строже казне за недисциплину и похвале и награђивање за успешне ученике.

Јасан правилник за ученика генерације, да већинску одлуку доноси одељенско веће (наставници).

Стручна служба (педагог, психолог) да имају више рада у учионици са децом (радионице и предавања…).

Вратити предметне саветнике.

Размотрити постојање и сврху ђачког парламента, за основне школе.

Ђачке књижице су изгубиле смисао, увести ученичке картице са  кодом (као лична карта) за период од првог до четвртог и од петог до осмог.

Увести кроз Закон о раду или Колективни уговор и право да сваки наставник може од годишњег одмора да издвоји 5 радних дана, да може да искористи у току школске године, што сада није могуће.

Да целокупно образовање буде у Светосавском и родољубивом духу.

А темељи школства да буду српски језик, историја, географија… (и уз математику да буду обавезни за завршни испит на крају осмог разреда). А треба размислити и о укидању завршног испита (или смањити бодовање) уз измену оцењивања кроз две децимале, ту би се направила разлика.

Има тога још… то би биле те суштунске реформе.

На све ово указујем и пишем годинама.

Има наде.

Живела Србија и Српско образовање.

Приредио: Ђорђе Бојанић, проф. историје