Бојанић: Винчанска цивилизација… стара Европа на тлу Србије о којој врло мало речи има у уџбеницима

То је Винчанска цивилизација, која је цветала на обалама Дунава и широм Балкана хиљадама година пре него што су египатске пирамиде подигнуте.

Винча се први пут помиње 1893. када је на састанку Српског геолошког друштва Јован Жујовић скренуо пажњу на ово налазиште.

Срећом, 1908. године под вођством чувеног професора Београдског универзитета др Милоја Васића, откривене су бројне куће, земунице.

Винчанска култура обухвата раздобље око 5500/4000.год пре нове ере.

Главни локалитет, Винча (Бело брдо), недалеко од Београда, представља једно од најдужe насељаваних неолитских насеља у Европи.

Њени становници су градили уређена насеља, живели у кућама од дрвета и глине, обрађивали земљу, бавили се сточарством, и имали развијен занат, уметност и трговину.

Посебну пажњу светске науке изазивају винчански знаци… симболи урезани у керамику и фигуре, који неки истраживачи сматрају најстаријим обликом писма у Европи, старијим чак и од сумерског клинастог.

Иако још нема потпуног доказа да је реч о правом писму, несумњиво је да је Винчанска култура имала симболички систем комуникације и ритуалне уметности који превазилази обичан неолитски ниво.

На појединим локалитетима, пронађени су трагови најраније обраде метала (бакра) у Европи, што значи да су становници Винче међу првима у свету експериментисали са металургијом… хиљаду година пре познатих источних цивилизација.

И поред свега тога, о Винчи се у нашим школама готово и не говори.

Деца уче о Нилу, Еуфрату и Тигру, али не и о Дунаву и Морави… рекама уз које је цветала цивилизација стара преко 7.000 година.

Као да је некоме било згодније да прихватимо туђе „колевке цивилизације“, а заборавимо сопствену.

Винчанска култура није била „царство“ нити „држава“ у класичном смислу, али је по сложености живота, развијености заната, трговине и уметности била прави корен европске цивилизације.

Поред Винчанске културе ми имамо и Старчевачку и културу Лепенског вира… уместо на томе да базирамо уџбенике 5.разреда… као и на Словенској митологији и на 17 Римских владара који су рођени на подручију данашње Србије.

Она нас подсећа да су наши простори одувек били место сусрета, стварања и духовности… много пре него што је историја почела да се бележи у књигама.

Зашто се у школским програмима о њима не учи довољно?

Ево неколико могућих разлога, које се могу идентификовати на основу уџбеника и локалитета.

Фокус је на старим цивилизацијама: Ученици изучавају  цивилизације… као што су Египат, Месопотамија, Грчка и Рим… јер су заступљени у историјским школским програмима широм света. У том контексту, праисторија и локални праисторијска налазишта имају мање видљиво место у српским уџбеницима историје.

Док Египат нуди пирамиде, фараоне и писмо и Рим нуди императоре, аквадукте, бојишта, Грци статуе, храмове…

А много старије праисторијске културе као што су Старчевачка, Винчанска и Лепенски вир не нуде исте „велике приче“ које се лако препричавају без специфичног археолошког контекста.

Ипак је до нас, нисмо дали простора у нашим уџбеницима најстаријим култура са наших простора (Старчево, Винча, Лепенски вир) као што имају Месопотамија, Египат, Грчка и Рим.

Можда на томе требамо да радимо.

Срећом данас имамо лепо изграђен археолошки локалитет Лепенски Вир, али треба још радити на техничким иновацијама и проширењу садржаја који би привукли стране туристе… и да све то кроз тематску целину убацимо у уџбеник историје.

Само замислите да Старчево, Винчу и Лепенски вир имају Турци, Немци, Италијани, Французи, Енглези, Грци… шта би они од тога направили и креирали… или да имају локалитет Медијану у Нишу, Виминацијум, Плочник, или Царилин град код Лесковца.

Литература: Археолошки институт Србије, Универзитет у Београду, European Journal of Archaeology, Vinca-Belo Brdo Project.

*Фото: Лепенски Вир, Ђорђе Бојанић

Приредио: Ђорђа Бојанић, гавни уредник сајта Српска историја