Бојанић: Шта је Српски наратив?

У њему се преплићу завет, страдање, вера, култура, језик, памћење предака и одговорност према потомцима.

У Светосавском духу, српски наратив почиње од Христовог пута, од избора да је боље изгубити царство земаљско него образ и душу. То је пут служења, а не насиља… пут жртве, а не мржње… пут уздизања човека, а не његовог понижења.

Свети Сава нас учи да народ постоји онолико колико живи у врлини, просвети, слози и љубави.

Тај наратив памти Косово, Дубоку долину, Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, албанску голготу, пуцња у фреску Исуса, Пасја гробља, Лисичији поток,  Голи оток, Кошаре и Паштрик…  али их не носимо као камен освете, већ као опомену да се зло више никада не понови и да се истина не заборави.

Памћење без истине води у заблуду, а истина без љубави у суровост.

Зато нам је потребно обоје.

Чега морамо да се држимо?

Морамо се држати вере која нас је одржала када је све друго пропадало… а из вере смо увек васкрсавали.

Морамо се држати језика и писма, јер без њих народ постаје сенка.

Морамо се држати породице, јер се у њој учи и молитва и поштење.

Морамо се држати завета предака, али и одговорности да будемо достојни потомака.

И изнад свега…  морамо се држати братске слоге, јер разједињен народ лако постаје туђа прича… и тако постаје фрустриран и пун негативне енергије и патолошке мржње.

Светосавље није пркос ради пркоса, већ истрајност у добру. Ако тога будемо свесни, Српски Наратив неће бити одбрана од света, већ наше достојанствено место у њему.

Зато ми Срби немамо право на наивност ни на заборав. Наша обавеза је да државу, културу и јавно слово меримо сопственим српским интересом, истином нашег искуства и памћењем наших жртава.

Нико други то за нас неће чинити, нити ће наше ране болети туђом мером.

Ко пристаје да умањује српско страдање, тај пристаје да умањи и право на будућност.

На бруталне оптужбе, на покушаје кривотворења историје које нам долази из окружења и на непрестано ширење непријатељства према Србима, морамо одговарати сабрано, аргументовано и истрајно… да се чује истина још јаче, да се не постидимо сутра пред прецима, као што се стиде данас наши стари и да нас потомци не питају зашто смо ћутали.

Наша снага није у увреди, већ у непоколебљивом памћењу и у спремности да станемо иза сваке доказане чињенице иако је болна а некада и понизна. Али, величина је и признати грешку.

Јер ако се не будемо управљали српским интересом и сопственим достојанством, други ће нас делити и водити туђим рачуницама. А народ који заборави ко је и шта је претрпео, лако постаје плен туђих прича.

Нема прече идеологије од Српства и Српског завета, око тога сви морамо да се окупимо, ради спасења.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја