Бојанић: Србија пре Сикстинске капеле, будимо поносни што смо Срби
Средњовековна Србија није чекала и преписивала историју... она ју је стварала. Средњовековна Србија била је управо такав простор... држава која се није рађала стихијски, већ је грађена свесно: вером, законом, каменом и жртвом.
На Бадњи дан, 6. јануара 1322. године, крунисан је Стефан Урош III Дечански. Србија тог дана није била у повоју. Она је већ имала своје корене, своје светиње и што је најважније свој правни и духовни поредак. Док су многе земље тек наслућивале шта значи државност, Србија је већ знала шта значи трајање.
У темељима те државе стајао је Номоканон, односно Законоправило Светог Саве, састављено почетком XIII века. То није био пуки зборник прописа, већ систем вредности спој византијског и римског права са православном етиком. Њиме су уређени односи између државе и Цркве, власти и народа, правде и одговорности.
Србија је већ више од једног века живела у оквирима уређене правне државе.
У таквој Србији нису зидане грађевине ради пролазне славе, већ ради вечности.
Високи Дечани, подигнути као молитва у камену, нису само манастир… они су доказ да је култура схватана као темељ државе, а не као њен украс. Да без духовности нема закона, а без закона нема слободе.
Док у Европи још није било Сикстинске капеле, Версаја, Лувра, Биг Бена нити Кремља у данашњем облику, у Србији су већ стајале Студеница, Жича, Дечани и Грачаница… аутентични израз једне православне, словенске и државотворне цивилизације.
Србија није имитирала свет, она је стварала сопствени.
Та држава није била сиромашна и затворена.
Ковала је сопствени новац, имала организовану војску, развијену дипломатију и стабилан државни апарат.
Њено економско срце куцало је на Косову и Метохији, у рударским и трговачким областима које су повезивале Балкан са Европом.
Ту се уздизало Ново Брдо, рударски и трговачки град који је у једном периоду касног средњег века био по броју становника и економској снази упоредив, а по појединим проценама и већи од тадашњег Лондона.
Град са десетинама хиљада људи, ковницом новца, сопственим законима и живом трговином, у који су долазили Дубровчани, Венецијанци и трговци из читаве Европе.
Српски динар, кован од новобрдског сребра, био је призната и поуздана валута ван граница српске државе.
Врхунац српске правне мисли дошао је у време цара Душана, кроз Душанов законик (1349/1354).
Он није поништио Номоканон Светог Саве, већ га је надоградио, уређујући државу у тренутку њене највеће моћи.
Заједно са бројним повељама, хрисовуљама и типицима, Душанов законик сведочи о континуитету права и зрелости српске државе.
У исто време, Русија је била раздробљена на кнежевине, Немачка и Италија нису постојале као јединствене државе, а Америка је била непознат свет. А Србија, мала по броју, али велика по смислу… живела је свој средњовековни врхунац, духовно, правно и културно.
Није случајно што је крунисање Стефана Дечанског везано за Бадњи дан. То је дан тишине и сабирања, али и дан рађања наде. Баш као што је тадашња Србија веровала да трајање има смисла, тако и данас, када се Србима сугерише са стране и од аутошовиниста да се своје прошлости стиде, историја стоји као сведок.
Срби немају разлог за стид. Народ који је имао државу, закон, градове, новац и културу у времену када су други тек учили шта је државност, има разлог за понос. Не за надменост… већ за самопоштовање.
Јер народ који се стиди својих корена, лако остане без грана. А народ који зна ко је био… зна и ко може бити.
Народ који је имао Ново Брдо веће од многих европских престоница, Номоканон и Душанов законик, нема чега да се стиди… има разлог да се поноси што припада свом народу.
Срби су величанствен народ не зато што то сами о себи говоре, већ зато што то историја непрестано потврђује. Управо зато су кроз векове били изложени нападима који нису увек долазили мачем и војском, већ много чешће… брисањем памћења.
Народ коме се не може оспорити трајање, покушава се сломити тако што му се оспорава прошлост.
Зато је ћирилица забрањивана, потискивана и проглашавана непожељном. Зато је историја ревидирана, догађаји преименовани, а жртве умањиване или прећуткиване.
Не зато што нису постојале, већ зато што су сведочиле о страдању једног народа који је одбијао да се одрекне себе.
Зато су нам књиге крадене, архиве одношене, библиотеке паљене. Јер тамо где нестане писана реч, лакше је наметнути туђу истину. Где нема извора, истина постаје ствар тумачења. А где се историја ишчупа из корена, народ се лакше представи као пролазан, небитан или „нов“. Тако смо ми и постали дошљаци ,,варвари“ који су узиурпирали туђе територије… а уствари смо аутохтон народ.
Српска историја није настала јуче, нити се може избрисати ватром и мачем. Она је уписана у камен манастира, у законе који су надживели векове, у језик и писмо које је преживело забране, и у памћење народа које је, упркос свему, остало живо.
Зато напади на српску историју нису доказ наше слабости, већ признање наше снаге. Јер нико не покушава да избрише оно што је безначајно.
Брише се само оно што смета, а смета истина о народу који је трајао, стварао и памтио.
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
