Бојанић: Срби не знају ко је била српска учитељица Стана Арнаут али добро знају ко је била Ана Франк и Хилда Дајч

Невероватно је да данас велики број Срба не зна ко је била Стана (Луке) Арнаут… али зато знамо ко је била Ана Франк и Хилда Дајч.

Да имамо развијену родољубиву свест данас би имали бар играни филм о Стани Арнаут.

Ми морамо нашу историју да градимо на личним примерима српског страдалаштва које је огромно, само у 20.веку ми смо изгубили преко три милиона Срба, само зато што смо Срби и православци.

А о томе врло мало знамо, скоро ништа… наши уџбеници врло мало обрађују ту тему Српског страдалаштва и патње у 20. веку, немамо ни поглавље у уџбеницима историје.

Ту је и наша трагедија. Зато нам и деца иду по подршку код Пицуле, Загреб, Стразбур и Брисел… они по мени нису криви, нико им није пренео истину да смо три пута страдали од тих Хрвата и на који начин… а увек смо им пружали братску руку кроз сулудо ,,братство и јединство“ и после крвавог пира над нама Србима и у Првом и Другом светском рату, а процес су завршили ,,Олујом“ 1995. То и сада радимо, исте грешке правимо… наша омладина/деца, јуче на тридесетогодишњицу од прогона нису хтели ни да спомену и обележе ,,Олују“ задњи прогон Срба са векивних огњишта да не би увредили сопственог џелата и,,брата“, вероватно да не би продубљували ту кризу.

Али, заборављамо да истина лечи све ране и да историја мора да се зна да нам се исто поновило не би, а не да се светимо.

Зато на другој страни имамо омладину (преко 500000) који у глас (на Томпсоновом концерту) као један певају ,,За дом спремни“ и ,,Јасеновац и Градишка стара то је кућа Максових месара“, они имају свој јасан циљ и знају да су државу створили на мржњи, покатоличавању, унијаћењу и убијању Срба, они се тиме пиносе… али, то је њихов избор, и ту не требамо да се чудимо, већ да гледамо да нам се исто зло по четврти пут не понови.

Да се вратимо на школе и образовни систем

Данас се у нашим школама обрађује (што није спорно) јеврејка Хилда Дајч, која је била у логору Сајмиште (отишла као медицинска сестра да помогне логорашима а завршила вероватно у гасном камиону/душегупки) где је написала четири писма у коме се у једном обраћа српкињама ван жице… деца то док читају немају осећај да је у логорима било преко 90 посто Срба… већ осећај како су страдали Јевреји.

Наши ученици обрађују и Дневник Ане Франк (јеврејска девојчица од 13.год) и друга дела јеврејских аутора која свакако сведоче о огромној трагедији јеврејског народа која није спорна, али ми нисмо Јевреји, већ Срби који морамо да се базирамо на страдалаштво нашег Српског народа али, наравно да знамо и о страдању Јевреја и Рома који су били наши суграђани…. ми нашу историју морамо да усмеримо кроз приче наших српских породица које су страдале и нашим судбинама.

Ми се данас више фокусирамо на јеврејски Холокауст и јеврејске жртве него на наше српске, а велики број сличних судбина имамо и у нашим примерима… али то овде некоме није интересантно, поготово елити кој саставља и пише уџбенике.

Ето, ми данас имамо Дару из Јасеновца и дека Милорада Ћебића… и безброј прича и интервјуа који такође могу да буду део уџбеника историје и српског језика и да тако градимо емпатију код наших ученика.

Ко је била Стана (Арнаут) Арнаутовић, о којој нема речи у српским уџбеницима из историје?

У вихору Другог светског рата, страдање Срба у Независној Држави Хрватској добило је обрисе стравичног геноцида без преседана у овом делу Европе. Међу најтрагичнијим симболима тог времена били су поред деце, жена и стараца и учитељи – чувари знања, духа и наде – који су међу првима постали мета усташке мржње и зла. Једна од тих мученица била је учитељица Стана (Арнаут) Арнаутовић, чије име данас живи у сенци колективног страдања, али заслужује да буде запамћено, а данас је у прашини… о њој се врло мало зна.

Стравичан масакр у Пребиловцима су извршиле усташе између 6. и 11. августа 1941. под командом Ивана Јовановића званог Црни, над 826 од укупно 994 Срба села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца.

У том стравичном масакру над српским народом страдала је и учитељица Стана Арнаутовић… питам се зашто она никоме није била инспирација за филм, документарац или за уџбенике историје, прича јесте сурова, али и то мора да се зна, да нам се слично не би поновило.

Њен позив учитеља значио је да остане уз децу, да их учи, брани и теши у тим злим временима усташког крвавог пира. Али и у времену кад је ,,бити Србин“ значило бити означен за смрт, ни деца ни учитељи нису били поштеђени. Усташе су у својој расистичкој и антисрпској идеологији третирале чак и српску децу као ,,непријатеље државе“.

Име Стане (Луке) Арнаут није у уџбеницима. О њој се не учи, и њено страдање је – као и страдање хиљада Срба – потиснуто. Она је била више од просветног радника – била је мајка, заштитница, и мученица.

Учитељица Стана (Луке) Арнаутовић рођена је у Метковићима 1909. године, а страдала у Пребиловцима 5. августа 1941. године. Имала је само 32 године када је брутално, прво мучена, а онда и заклана испред школе у којој је радила као учитељица.

У историји српског страдања, име Стане Арнаут остаје као симбол мучеништва, части и љубави према деци. Била је учитељица у Пребиловцима, српском селу у Херцеговини, које је августа 1941. године избрисано са лица земље од стране хрватског-усташког режима Независне Државе Хрватске.

Стана је знала шта долази. Злочини су се већ дешавали у околним селима. Имала је прилику да побегне. Није. Одабрала је да остане са својим ђацима.

Када су усташе упале у село, сви мештани су похапшени и затворени у школску учионицу — исту ону у којој је Стана генерације деце учила писмености, поштењу и љубави према роду. У тој истој учионици, она је мучена, силована пред децом, понижена и на крају заклана пред својим ученицима. Заклана је испред школе а њено тело је бачено у оближњу башту (Ждракановића), унакажено тело своје учитељице касније су пронашли мјештани и сахранили у месно гробље. Тада је више од 800 жена и деце из Пребиловаца бачено живо у јаму Голубинк.

О томе најбоље сведочи немачки генерал Алесандр Лузан, сведок тог свирепог пира, он пише да је злочин био толико стравичан да је Бениту Мусолинију Дучеу послао писмо у ком се згражава на догађаје које је видео у Пребиловцима. У том писму спомиње и судбину учитељице Стане Арнаут (ево дела тог писма):

,,У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаут) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца. Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

СТАНА СИМБОЛ ЧАСТИ У ВРЕМЕНУ ЗЛА

Стана Арнаут није била само учитељица. Била је мајка, заштитница, и сведок вере и оданости у времену зла. Није носила оружје, али је својим примером бранила оно најдрагоценије – образ, част и душу свог народа.

Данас, у времену релативизације злочина и заборава, важно је чувати имена као што је Стана Арнаут. Не због мржње, већ због истине. Због деце која су страдала само зато што су били Срби. Због тога што народ без сећања постаје лак плен нових идеологија мржње.

Сећање на њу обавезује. Њено име треба да стоји у уџбеницима, на споменицима, у сећању сваког српског дома. Јер она није само жртва – она је светионик у мраку заборава.

Њена жртва остаје вечни пример шта значи бити учитељица, мајка и светосавка, али и подсетник да поред сваке године заборава пожуте странице историје морају бити поново читане и преношене.

Вечна слава Стани Арнаутовић и дечици Пребиловаца.

Српска православна црква је 6. августа 2015. године жртве из Пребиловаца канонизовала као Свете мученике пребиловачке.

Данас улаз у Културни и духовни центар ,,Свети краљ Милутин“ краси биста учитељице Стане Арнаут. Бисту која је поклон селу од Удружења новинара из Новог Сада урадио је др Владимир Т. Јокановић.

У једном броју публицистичких радова о Пребиловцима презиме учитељице Стане Арнаут спомиње се погрешно, Арнаутовић, умјесто Арнаут.

И даље немамо ни један споменик у Србији или бисту Стане Арнаут, која би много зла и патње над Српским народом сведочила. Надам се да ће се моћни сетити и ту грешку и немар исправити.

МОРАМО НЕКЕ СТВАРИ ИЗ КОРЕНА ДА МЕЊАМО, МИСЛИМ ДА ЈЕ ЗА ТО ДОШЛО ПРАВО ВРЕМЕ

По нас је погубно и то што све наше жртве водимо под јеврејски холокауст, ми немамо назив за наше жртве као Јевреји и Роми, немамо ни маузолеј за наше страдале, као што имају Јевреји (Јад Вашем).

Док све то не променимо и изменимо и док се не фокусирамо на наше жртве, и да се отргнемо од параноје да не увредимо сопственог ,,џелата“ истином и да то гледамо кроз комунистичку визију сулудог ,,братства и јединства“, нема бољитка за нас. Хрвати имају свој јасан правац и визију на који ми не можемо да утичемо.

Ми Срби требамо да се фокусирамо на наше српске интересе и истину да износимо и свет упознамо са нашом патњом и страдалаштвом (исто онако како то раде Јевреји) и васпитавамо своју децу у родољубивом и Светосавском правцу, да знају своју историју и да праштају али никада да не забораве своје ,,џелате“ и какво зло су нам нанели, да нам се исто зло не понови и четврти пут… а страдало нас је преко три милиона само у 20. веку.

Нама више ратови нису потребни, већ национални оквир, родољубље, трезвена свест, знање, истина и фокус на сопствени српски интерес, без сагледавања да нам се истином не увреди ,,џелат“ и без сагледавања туђих интереса кроз разне пројекте… а то је Светосавски пут (који је тренутно у прашини) и љубав према отаџбини.

Живела Србија и никад више Југославија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја