Бојанић: Скрајнута страна приче о Милану Недићу… човек који је узео проклетство и издају да би народ преживео

Постоје времена у којима се одлуке не доносе у удобности слободе, већ у теснацу између пакла и бездана.

Српски народ је у Другом светском рату живео управо у таквом времену.

А једно од имена које је у том мраку заувек остало предмет спорења, ћутања и идеолошких пресуда јесте име српског генерала Милана Недића.

Од пролећа 1941. године, Срби западно од Дрине нашли су се у отвореном паклу. Независна Држава Хрватска (НДХ) није била хаотична творевина рата, већ систематски организована држава геноцида.

Јаме, логори Јадовно, Паг, Јасеновац, Пребиловци, Глина… нису били „екцеси“, већ делови плана. Срби су убијани зато што су били Срби и зато што су били православни.

Србија 1941. године није била „окупирана држава“ у уобичајеном смислу. Она је била простор планиран за казну.

За ломљење. За пример. Немачки систем одмазде… сто Срба за једног Немца, није био примењен нигде у Европи у таквом обиму.

Истовремено, око Србије су већ радили ножеви: усташки, балистички, бугарски, албански, хортијевски.

Планови о распарчавању Србије нису били теорија, већ дипломатска и војна стварност.

У том часу, Милан Недић прихвата да стане на чело марионетске и окупаторске управе… да буде издајник… да кроз ,,издају“ и сарадњу спаси део народа Српског.

Не као победник, не као политичар, већ као човек који је схватио да ће, ако Србија остане без икакве домаће управе, нестати и последња брана између народа и потпуног уништења… то је била његова визија у том суровом времену.

Пред тим устапким ножем у НДХ, једини излаз за хиљаде породица био је бег… преко Дрине, у Србију.

Али та Србија није била слободна земља.

Била је окупирана, понижена, раскомадана и под сталном претњом одмазди.

Била је земља у којој је за једног убијеног Немца стрељано сто Срба. Ипак, упркос свему, била је… уточиште.

Управо у том контексту мора се посматрати улога Милана Недића и владе коју је предводио. Не као идеализована фигура, нити као безгрешни спаситељ, већ као човек који је прихватио незахвалну и проклету улогу у тренутку када је држава већ била сломљена, а народ осуђен на страдање са свих страна.

Историјска је чињеница да Србија није послала ниједног војника на Источни фронт да гине под кукастим крстом и пуца у братски руски народ. Историјска је чињеница да у Србији, за разлику од Грчке, није било масовног умирања од глади, иако су ратне зиме биле међу најсуровијима у XX веку.

Али најнеугоднија и највише прећуткивана чињеница јесте… масовни прихват српских избеглица из НДХ, Босне и Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније и Славоније. Стотине хиљада људи који су бежали испред сигурне смрти нашле су уточиште у окупираној ,,Недићевој“ Србији.

Комесаријат за избеглице, народне кухиње, смештај по селима и градовима, железнички транспорти… све то није настало спонтано, већ организовано.

Процене говоре о око 400.000 спасених Срба. Да ли је та бројка апсолутно прецизна? Историчари могу расправљати. Али једно је неспорно: без тог организованог прихвата, огроман број тих људи не би преживео.

И управо ту почиње оно о чему се деценијама ћутало.

После рата, у духу нове комунистичке идеологије, није било места за нијансе. Историја је сведена на црно-белу слику, а Милан Недић је унапред означен као искључиви симбол издаје.

Судбина избеглих и спасених Срба није се уклапала у победнички наратив… и зато је гурнута на маргину.

При томе се намерно заборављало ко је Недић био пре 1941. године: српски официр, учесник Балканских ратова и Првог светског рата, човек који је са српском војском прешао албанску голготу, који је деценијама служио држави. Није био ни усташа, ни нациста, нити непријатељ сопственог народа. Био је војник разорене државе, суочен са изборима које ниједан частан човек не би пожелео.

То, наравно, не значи оправдавање, за његову сарадњу са нацистима.

Србија под Недићем била је под немачком чизмом. Народ је страдао у одмаздама, логорима и унутрашњем рату. Истовремено, Недић је био сарадник окупатора и то је истина која се не сме брисати.

Али истина је и то да није желео да учествује у Холокаусту, да је логор Сајмиште формално био на територији НДХ, да је помагао четнике, снабдевао их и упозоравао на немачке офанзиве, због чега су његови људи и сами завршавали у затворима.

Оно што се, међутим, упорно избегава јесте кључно питање:
шта би било са тим Србима из Хрватске и Босне да им Србија није отворила врата?

Где би завршили… ако не у јамама, логорима и масовним гробницама НДХ?

Зато је време да се чују и потомци. Они који данас постоје искључиво зато што су њихови дедови и баке у једном тренутку извучени из усташког пакла и пребачени у Србију. За њих, име Милана Недића није идеолошка етикета, већ питање живота и смрти. Зато га део Срба а највише Београђана зове ,,СРПСКА МАЈКА“.

Свакако, за једне је Недић издајник а за друге мајка.

Историја није памфлет. Она је трагедија народа који је у најтежем часу био сатеран између усташког ножа и немачке чизме. У таквом теснацу, сваки спасен живот је победа над злом.

Зато између идеализације и анатеме мора остати истина… сложена, тешка и неугодна.

Народ који пристане на селективно сећање, који се одрекне својих спасених и прихвати наметнуту кривицу, губи право на будућност.

Истина није увек удобна. Али је увек родољубива.

Јер народ који има снаге да погледа истини у очи, ма колико она била тешка, народ је који још има будућност.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја