Бојанић: Ријалити, Запад и добровољно одрицање од духовности
Екран нам је постао огледало друштва. Али у том огледалу све чешће не видимо истину, већ њену искривљену, ружну и забрињавајућу слику. Слику у којој се вика проглашава ставом, простаклук аутентичношћу, а празнина садржајем.
Ријалити програми, некада представљени као безазлена забава и пролазан тренд, данас су постали доминантан образац јавног говора, понашања и такозваних ,,вредности“ Управо ту почиње проблем који више не можемо, нити смемо, игнорисати.
Ријалити одавно није само телевизијски формат. Он је постао идеологија. Идеологија у којој је важније бити виђен него бити вредан, бити гласан него бити паметан, бити скандалозан него поштен. У том свету нема места за знање, тишину, мисао и достојанство. Тамо се не читају књиге, не воде смислени разговори и не негује култура. Тамо се живи од конфликта, храни понижењем и тргује духовном празнином упакованом као „реалност“.
Најопаснија последица ријалитија није само у вулгарности коју свакодневно гледамо, већ у њеној нормализацији. Када агресија, вређање, понижавање и морална беда постану свакодневица, престајемо да се згражавамо. Навикавамо се. А друштво које се навикне на духовну беду, почиње да је брани. У таквом амбијенту успех се мери бројем скандала, а не знањем, радом и поштењем.
Познатост постаје циљ сама по себи, а губитак достојанства тек „колатерална штета“.
Истовремено, без много отпора и без критичке свести, прихватамо све што нам се сервира са Запада… не као инспирацију, већ као готов модел живота. Туђе обрасце понашања, туђе „вредности“ и туђу естетику преузимамо олако, без питања да ли су у складу са нашим идентитетом, историјом и духовним наслеђем.
У жељи да будемо „модерни“, постали смо духовно празни. У жељи да личимо на друге, престали смо да личимо на себе.
И онда се питамо, где је нестао образовни програм? Где су емисије које подстичу критичко мишљење, културу дијалога, знање и моралну одговорност?
Потиснуте су на маргине, у касне ноћне термине или на канале које готово нико не гледа. У друштву које се одриче знања, незнање постаје средство контроле. Јер лакше је управљати онима који не питају, не мисле и без отпора прихватају све што им се понуди.
Највећа жртва таквог стања јесу деца. Она одрастају уз екране који им, од најранијег узраста, нуде погрешне узоре и лажне животне идеале. Друштвене мреже и ријалити програми постали су њихове нове учионице… али без учитеља, без моралних смерница и без одговорности.
Вредност човека мери се бројем лајкова, а идентитет туђим одобравањем.
Уместо карактера, гради се имиџ; уместо знања, популарност; уместо труда, брза и празна слава.
Ово није позив на забране нити на цензуру. Ово је позив на буђење.
Зато, огромна је одговорност медија.
Српски народ је вековима опстајао не захваљујући забави, већ захваљујући вери, култури, духовности и Светосавском путу.
Док су други имали велика царства, ми смо имали завет. Док су други мерили моћ, ми смо чували смисао.
Данас, међутим, тај пут као да намерно заборављамо, замењујући га пролазним трендовима, површном забавом и духовном буком.
А без Светосавља нема мере, нема смирења и нема правца. Без корена, сваки народ постаје лак плен. Зато питање више није шта нам нуде екрани, већ шта смо ми спремни да прихватимо… и шта смо спремни да изгубимо.
Зато је крајње време да се научимо одговорности у прихватању информација. Не смемо више олако веровати свему што прочитамо у медијима, нити без размишљања прихватати наслове који су осмишљени да изазову страх, бес или поделе.
Потребно је да проверимо извор, да поставимо питање ко стоји иза одређене вести и са којим циљем је пласирана. Јер медији одавно нису само преносиоци информација, већ моћни обликовачи мишљења, ставова и понашања.
Посебну опасност представљају друштвене мреже. Оне се често доживљавају као простор слободе и истине, а у стварности су једно од најпогоднијих тла за ширење полуинформација, лажи и свесних манипулација.
На друштвеним мрежама емоција потискује разум, брзина замењује промишљање, а број лајкова постаје мерило истинитости.
Тамо се не тражи доказ, већ реакција. Управо зато је опасно веровати свему што се на њима појави, јер човек који не проверава информације лако постаје жртва туђих интереса и туђих циљева.
Критичко мишљење није непријатељ ниједне истине, већ њен најбољи савезник. Само друштво које уме да разликује чињеницу од мишљења, истину од пропаганде и слободу од наметања може остати духовно и морално здраво. У супротном, ризикујемо да изгубимо не само способност расуђивања, већ и право да сами одлучујемо о свом путу.
Док се не вратимо Светосавском путу, свему што нас је одржало кроз векове, екрани ће нас забављати… али нас неће спасити.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
