Бојанић: Разбијање мита о ЈНА која је ,,помагала“ Србима у Крајини

Када су деведесете године надвиле сенку над Југославијом, многи Срби у Крајини веровали су да ће их Југословенска народна армија заштитити. Веровали су да ће та „народна“ војска стати у одбрану народа који је веровао у заједничку државу и који је натим просторима био аутохтон народ.

Али стварност је била сурова и другачија.

Док су српска села већ горела у околини Задра, Шибеника, Глине и Госпића, високи официри ЈНА хрватског порекла… Фрањо Туђман, Мартин Шпегељ, Антон Тус, Петар Стипетић, Јанко Бобетко и други… већ су напуштали ЈНА и прелазили у редове новоформиране хрватске војске, што и није било ништа чудно за тадашње околности и претензије хрватског и словеначког народа који су само трађили прилику да створе своје самосталне етнички чисте државе од српског рода.

Са собом су носили не само униформе, већ и поверљиве документе, планове, спискове јединица, па чак и оружје и логистику.

Тако је војска која је требало да буде заједничка…  постала плен једне стране.

Док су Срби у Крајини покушавали да се организују, често са старим пушкама и без озбиљне подршке, најмодернија техника ЈНА завршавала је у рукама хрватских јединица, које ће касније изводити акције „Масленица“, „Бљесак“ и „Олуја“… и очистити Хрватску од Срба.

Сцене из тог времена личиле су на историјску трагедију: док су Срби копали ровове и бранили своја села, официри који су до јуче носили звезде петокраке предавали су касарне, складишта и градове без испаљеног метка. Све је то било упаковано у причу о „мирном раздруживању“, али је за Србе у Книну, Петрињи и Глини то било само друго име за издају.

Истина је једноставна:

ЈНА није помогла Крајини,  она ју је оставила и издала.

Оставила је свој народ на ветрометини, разоружан и издан, док су западни медији градили причу о „српској агресији“.

Тај наратив послужио је да се оправда распарчавање Југославије и, на крају, уништење Републике Српске Крајине.

Епилог једне заблуде

Југословенска народна армија створена је као војска свих народа и вера, Срба, Хрвата, Словенаца, Муслимана, Македонаца и других. Управо зато је била неодржива у тренутку када је идеја братства и јединства постала празна љуштура.

После смрти Јосипа Броза Тита, човека хрватског порекла (и то је питање), који је деценијама држао баланс силом, а не вером, темељи те државе почели су да се круне, што о није било ништа чудно, већ реално. Комунизам, који је деценијама гушио веру, понижавао национални идентитет, родољубље и уништавао све што је било српско и духовно, разорио је темељ народа који га је највише градио.

А онда су ступили на ред и српски политичари, Титови следбеници (комунисти)… неспремни, неодлучни, без визије и родољубља… али по сваку цену да очувају трулу ,,Југославију“.

 Уместо да схвате да је распад Југославије неминовност и да треба мислити на заштиту српског народа у републикама које су се отцепљивале, они су веровали у празне фразе о ,,братству и јединству“ које више нико није осећао, сем део заблуделих Срба-југокомуниста.

Док су други народи већ формирали своје војске и националне програме, српски политички врх је бауљао и још говорио о очувању „заједничке државе“… тотално ,,малоумно“.

Таква наивност коштала је српски народ хиљаде живота. Док су Туђман и Шпегељ већ припремали „домовински рат“, многи српски генерали и функционери нису хтели да виде стварност која се рушила пред њиховим очима.

Крај једне епохе

Срби су у врху партије постали безлични чиновници једне идеологије, без вере, без нације и без осећаја за жртву својих предака. Зато се распад ЈНА није догодио преко ноћи и случајно, он је био неминовност.

Када је умро комунизам, умрла је и војска која га је чувала.

А Срби у Крајини, они су остали последњи чувари једне заборављене идеје: да се човек не бори за државу на папиру, већ за огњиште, веру и част… за дедовину… Срби у Крајини били су аутохтон народ који је протеран са својих вековних огњишта.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја