Бојанић: Ратови профита и болесних амбиција – време у коме живимо

Чињеница је да нема јаке војне индустрије, не би било ни толико ратова.

Данас, када је производња оружја постала једна од најмоћнијих индустрија на свету, ова мисао звучи све истинитије.

Огромни профити који се остварују у сенци сукоба често делују као тихи мотор који покреће нове кризе и продужава старе.

Посебно је упадљива нова ера ратовања у којој технологија преузима све већу улогу. Развој дронова и беспилотних система променио је начин вођења рата.

Данас је, нажалост, лакше него икада покренути сукоб, јер одлука о нападу све мање подразумева лични ризик оних који те одлуке доносе.

Када се рат води притиском на дугме, а не погледом у очи непријатеља, опасност од лакомислених одлука постаје још већа… не због бриге ,,моћних“ о туђим државама и њиховом народу, већ због ,,исисавања богатства“ из тих земаља.

У таквом свету здрава економија и рационална политика често губе битку пред болесним амбицијама.

Када на власт дођу људи којима је профит важнији од људских живота, а природна богатства других народа доживљавају као свој плен, тада ратови постају средство стицања моћи и контроле.

Рудна богатства, енергенти, геостратешке територије, нафтна поља – све то постаје разлог за сукобе који се често представљају као борба за ,,вредности“ и ,,људска“ права, а у суштини крију голу борбу за интересе.

Зато није чудо што све више људи осећа да се над светом надвија сенка великог зла. У сенци глобалних финансијских и политичких структура, које многи називају „дубоком државом“, често се доносе одлуке које утичу на судбине читавих народа.

Ти центри моћи не живе на ратиштима, не сахрањују своју децу и не обнављају порушене градове. Они само броје добитке у полугама злата.

Али историја нас учи да ниједан народ не сме дозволити да постане пешадија туђих интереса.

За нас Србе ова истина има посебну тежину. Балкан је кроз векове називан „буретом барута“, простором на коме се укрштају интереси великих сила. Управо зато је потребно више него икада трезвености, мудрости и националне саборности.

Историја нашег народа показује да смо много пута били увучени у сукобе који нису били само наши, већ део ширих геополитичких игара.

Родољубље данас не значи ратоборност, већ управо супротно – одговорност према сопственом народу.

Право родољубље подразумева да чувамо животе, државу и националне интересе, а не да олако прихватамо улогу жртве у туђим плановима.

Опасност увек постоји и унутар самих друштава. Историја Балкана показује да појединци понекад покушавају да распале националне и верске тензије како би се домогли власти или остварили своје политичке циљеве.

У таквим ситуацијама највећи губитници увек буду обични људи… народ који плаћа цену туђих амбиција.

Зато је за Србију и српски народ од пресудне важности да остану сабрани, разумни и државотворни.

Потребна нам је мудрост да препознамо опасности, али и стрпљење да не дозволимо да нас било ко гурне у нове трагедије.

Истинска снага једног народа није само у оружју, већ у памћењу, моралу и способности да на време препозна када се историја опасно понавља.

Свет данас стоји на раскршћу између сарадње и нових подела. Ако разум и одговорност не превладају над похлепом и болесним амбицијама, човечанство би могло поново да плати страшну цену.

Зато је можда највећа дужност сваког народа… па и нашег, да чува мир, али и достојанство.

Да не заборави своју историју и да из ње учи о будућности, али ни да не дозволи да постане оруђе у туђим ратовима.

Јер народ који уме да буде трезвен у временима великих искушења… тај народ има будућност.

Посебно забрињава што се у савременим међународним односима све чешће занемарују основна начела на којима би требало да почива светски поредак… поштовање суверенитета држава и одлука међународних институција. Управо су Уједињене Нације (УН) створене након великих трагедија 20. века са циљем да се спорови решавају правом и договором, а не силом.

Међутим, у пракси се све чешће дешава да одлуке и резолуције важе само онда када одговарају интересима великих сила… и како их оне наметну.

Када то није случај, правила се заобилазе, тумаче по потреби или једноставно игноришу. Један од примера који Срби добро памте јесте и  Резолуција 1244, документ који јасно говори о поштовању територијалног интегритета и суверенитета, али се његова примена годинама тумачи селективно.

Таква пракса подрива поверење у међународни правни поредак и оставља утисак да се правила не пишу за све једнако. Када право уступи место сили, онда велике силе почињу да „кроје капу“ свету према сопственим интересима, а мали народи постају први који осете последице таквог поретка.

Једна од великих прекретница савременог света, коју српски народ дубоко памти, јесте и НАТО агресија 1999. године. Тада је НАТО без одобрења УН покренуо војну интервенцију против Србије и Црне Горе.

Тај догађај многи у свету виде као опасан преседан… тренутак када је сила стављена испред међународног права. Уместо да међународни поредак буде заснован на поштовању суверенитета и договорених правила, отворена су врата пракси у којој се војна моћ користи као средство политичког наметања.

Последице тог периода нису остале само у ратним разарањима и људским жртвама. Управо после тих догађаја започео је процес који је довео и до отимања дела суверене територије (Косово и Метохија) једне међународно признате државе… која је и даље окупирана.

За српски народ, то је остао дубок историјски ожиљак и опомена колико је опасно када се право подреди сили.

Борба великих сила за превласт

Савремени свет све више личи и на простор у коме се велике силе надмећу за геополитичку превласт осим за профит и енергенте.

Иако се често говори о међународној сарадњи, дипломатији и глобалној стабилности, иза тих речи неретко се крије тиха, али жестока борба за утицај, ресурсе и контролу над кључним деловима света.

У тој борби поједине државе настоје да задрже или освоје позицију такозваног „светског полицајца“, односно силе која има право да пресуђује, одлучује и намеће правила другим мањим државама или их усмерава по сопственим интересима.

Међутим, историја показује да ниједна сила није трајно задржала ту улогу кроз историју.

Свака епоха имала је своје центре моћи, а свака борба за глобалну доминацију доносила је нове тензије, кризе и сукобе.

Највећи проблем настаје онда када се интереси великих сударају на просторима мањих народа и држава.

Тада ти простори постају попришта геополитичких надметања, где локални конфликти лако прерастају у шире кризе. У таквим околностима мали народи морају бити посебно опрезни, мудри и свесни да су стабилност, унутрашња слога и државничка одговорност најбоља заштита од тога да постану средство у туђој борби за превласт… обично бирају људе који ће гледати само сопствени лични и тренутни интерес а не државни и родољубиви… и оне који виде начин кроз ту сарадњу да се ,,дочепају“ власти или да је одрже.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја