Бојанић: Прогон Срба из Егејске Македоније и Солуна и ко су Фанариоти

Има ту неколико питања, која су у архиви, у прашини… Зашто се не позабавимо скидањем те прашине и питањем страшног злочина који су починили Грци-фанариоти над нашим становништвом током грађанског рата на простору Егејске Македоније a и током новог века, зашто се о томе ћути?

У Егејској Македонији пре 1878 године (Берлински конгрес) готово да није било Грка, врло мали број.

Према попису из 1912. године, Грци су били мањина у читавој Егејској Македонији, па чак и у самом Солуну.

А ко су били већински народ? – Срби!

У Егејској Македонији Грци после размене становништва са турцима постају већина тек на попису из 1920. године, након низа прогона и убистава над тамошњим Србима.

Заборављени су и грчки прогон над српским живљем током грађанског рата од 1946. до 1949. године, и ту је можда кључ, те историјске чињенице треба вратити у уџбенике, у јавност, у истраживања, у научна доказивања.

Можда је баш ово била завршна фаза етничког чишћења Срба у Егејској Македонији, који су пре тога вековима живели на том простору.

Разменом становништва из Азије… (Турци-Грци фанариоти) Грци су почели масовно да се насељавају на том простору данашње Грчке… и почели су да угњетавају, убијају и протерују староседеоце Србе.

Размена становништва између Грчке и Турске утврђена је потписивањем конвенције о размени становништва, потписане у Лозани јануара 1923. од стране влада Грчке и Турске. Размена је укључивала скоро 2 милиона становника (око 1,2 милиона Грка из Мале Азије, Источне Тракије,Трабзона, Кавказа и Понтијских планина, уз око 400.000 муслимана из Грчке.

Срби су вековима живели у области Егејске Македоније, која обухвата данашњи северни део Грчке — посебно око Солуна, Кукуша, Водена, Леринa и Сервије. Зато тамо и даље постоје српски топоними и речи.

Овај простор је до Балканских ратова био под османском влашћу, али је након Првог балканског рата (1912) припао Грчкој.

До тада је ту постојала жива српска реч, ћирилица, цркве и школе, под окриљем српске егзархије.

После размене становништва између турака и грка/фанариота и њиховог уласка у део Егејске Македоније српске школе и цркве су почеле да се затварају. Уведено је принудно „хеленизовање“ — забрана српског језика, промена имена места, презимена и натписа. Срби су третирани као „славофони“ и насилно уписивани у „Македонске Грке“. Они који су се бунили — прогоњени су, малтретирани, хапшени или присиљени на исељавање.

На крају 1922. већина Грка је побегла из Мале Азије, због злочина над Грцима у периоду 1914—1922 и пораза Грчке у Грчко-турском рату (1919—1923). У току 1922, око 900.000 Грка је стигло у Грчку.

Ко су били Фанариоти?

То је била грчка аристократија и духовна елита из цариградског краја Фанар (и данас исти назив носи део Истанбула у старом граду), која је доминирала Васељенском (Црариградском) патријаршијом.

Били су високообразовани, блиски Османлијама, и често добијали положаје као патријарси, митрополити, управитељи у другим православним земљама.

Њихов интерес је био да шира православна заједница буде хеленизована, дакле, да се православни Балкан потчини не само духовно, већ и језички и културно.

Данас се у истом делу града (Фенер) у Истанбулу налази и седиште Цариградске патријаршије (Васељенска патријаршија), са саборном црквом Светог Ђорђа.

Током раздобља османске власти, Фанар је постао центар грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарси и митрополити су бирани управо из њихових редова.

Део грка фанариота (грчка буржоазија) Турска је оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се у то време сами Турци нису трговином бавили. Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара.

Та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти.

Цариградска патријаршија од пада Цариграда под Турке 1453. год, нема дозволу да иступа као заступник и бранитељ православља. Цариградског патријарха од тада поставља турски султан.

Тек од времена Кемала Ататурка, патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

За нас Србе занимљиво је и то да је фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске (Пећке) патријаршије (1766 ) и Охридске архиепископије (1767).

Након укидања патријаршије, сви Срби еписколи су уклоњени. За епископе су у Србију доведени Грци фанариоти, који углавном нису имали много разумевања за Србе.

Овакво стање трајало је у Српској цркви све до 1920. године.

Када је Пећка патријаршија укинута 1766. године, то није урадио султан директно, већ на захтев Васељенске патријаршије, односно фанариота.

Последице су биле велике , Срби губе самосталну цркву.

Грчки фанариоти постају архијереји у српским епархијама.

Неки од њих су чак наплаћивали црквене услуге, злоупотребљавали положаје, а често нису ни знали српски језик.

Народ их није волео и називали су их „црни Грци“.

У то време средњег века фанариоти нису били физички прогонитељи као Турци, али су духовно и културно угрожавали српски идентитет, често користећи своју верску власт за грчке интересе, науштрб Срба.

Пре тога и укидања Пећке патријаршије, због побуна Срба за ослобођењем од османских окупатора, турци су изгубили свако поверење у српско свештенство. Такво стање искористили су грци фанариоти.

Арсеније IV Јовановић Шакабента, српски патријарх у доба Друге Велике сеобе Срба, имао је озбиљне несугласице са грцима/фанариотима. Бранио је аутономију српске цркве и противио се фанариотском утицају. Управо је због тога био, саботиран, клеветан пред Османлијама, изложен притисцима до смрти.

Патријарх Арсеније IV Шакабента после сеобе и побуне се иселио у Аустрију.

Да се вратимо на суштину… Грци-фанариоти су нас Србе протерали, то је сурова чињеница, део поубијали, део македонизирали… Сличан проблем смо ми имали и у Хрватској, где су Срби донедавно били већина… сада се то слично дешава и у Црној Гори… питам се докле више?

Изгледа да су Срби су Србима највећа опасност.

И тако Грци, дођоше на Српску територију (део Егејске Македоније), извршише прогон и ,,злочин“ широких размера над Србима и врло брзо после тога постадоше Српска „браћа“.

То је свакако била сурова Грчка политика (власт је једно а народ друго), али увек смо имали и део братског грчког народа који нас је увек гледао као браћу и ми њих. Тако је и данас… и тако треба и да буде на даље, али чињенице морамо да знамо… иако су јако болне.

*Занимљив је и историјат пописа становништва (извор):

*1904. (турски попис):

Срби православни – 896.494 (око 85%)

*1912. (грчки попис):

Срби/Македонски Словени (православни) – 326.426,

Срби/Македонски Словени (муслимани) – 41.000

Турци – 295.000

Грци – 234.000

Јевреји – 60.000

Власи – 50.000

Цигани – 30.000

Албанци – 9.000

*1913. (грчки попис):

Македонски Словени (православни) – 370.371

Турци – 274.052

Грци – 236.755

Јевреји – 68.206

Власи – 44.414

Цигани – 25.302

Албанци – 15.108

остали – 8.019

*1920. (грчки попис):

Срби/Македонски Словени (православни) – 500.000

*1949. (грчки попис):

Срби/Македонски Словени (православни) – 195.395

*Данас (грчки попис):

Срби/Македонски Словени – 0

Грци који говоре словенским језицима – 10.000

Грађански рат у Грчкој (1946–1949)… мука и за Српски народ

 

После Другог светског рата 1946. год, избио је грађански рат између грчких комуниста и националиста.

Многи Срби и словенски Македонци који су остали у Егејској Македонији (а били антикомунисти или просто Словени) доживели су поново етничко чишћење.

Последице су биле велике, огроман број деце (тзв. Децa бегунци) протерано је у Југославију, СССР и друге земље, неки извори кажу око 28000 деце је протерано.

Хиљаде породица напустиле су своја вековна огњишта.

Њихове куће су конфисковане и дате Грцима или пресељеним грчким избеглицама из Мале Азије.

Занимљиво је да у граду Кукуш (близу Солуна) који је некада имао српску гимназију, библиотеку и цркву крајем 19. века, данас нема ни трага о српском присуству. Све што је српско — избрисано, а народ растеран.

Све ово је вероватно скрајнуто и отишло под прашинум, због братских односа Србије и Грчке, зато је ова тема је често гурана под тепих. Као и тема о Јасеновцу (страдању преко 800000 Срба у НДХ) и ,,братству и јединству“ са Хрватима.

Грчка је у НАТО-у и ЕУ — па се прикривају њени историјски прогони православних словенских народа.

Велики број Срба који су избегли у Југославију нису никада добили одштету нити признање.

Судбина Срба у Егејској Македонији је пример: како и православна земља може бити прогонитељ, како национална политика може избрисати вековно присуство, и како се ћутањем затрпава један народ.

Занимљиво

 

Српска солунска гимназија или ,,Дом науке“ у Солуну је представљала важан центар образовања, културе и националног идентитета Срба на простору Егејске Македоније. Основана 1894, функционисала до почетка 1910-их, школовала је децу из ширег региона и била значајан едукацијски и духовни центар у време када је регион био под османском, а касније и грчком влашћу.

Димитрије Љотић је основну школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун, наставља школовање и с непуних 16 година успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства иностраних послова.

И на крају бих додао, да се зна… да је Васељенски патријарх Вартоломеј признао Украјинску православну цркву, а Руска црква због тога прекинула све односе с првим међу једнакима православним патријархом.

Признао (Томос…) је и Македонску прсвославни цркву… која је била под управом Српске патријаршије.

НЕ ЗАБОРАВЉАМО И БРАТСКУ ПОМОЋ ГРКА

Зато, ми Срби и о овоме морамо да знамо, исто онако као што знамо и о помоћи Грка за време Великог рата када смо настанили Крф, острво Видо и Лазарет… за то им Велико хвала.

Не заборављамо ни велики чин Грка Јанулиса, који је своју земљу поклонио за српско гробље у Првом светском рату. Јанис Јанулис је дозволио да се на његовој земљи подигне војни логор, где су се опорављали српски ратници који су преживели голготу Албаније. Од исцрпљености на његовој њиви је сахрањено 560 војника, који су касније ексхумирани и њихова тела пренесена на острво Видо. Јанис и његови наследници, из поштовања, никад више нису обрађивали ту парцелу.

Не смемо заборавити и када су наши суседи Грци 1999. год потпуно паралисали своју државу масовним протестима широм Грчке у циљу подршке нашем народу и нашој борби за правду. Многи људи у Србији нису свесни да је читава Грчка протествовала против бомбардовања наше земље, велико им хвала, то исто не смемо да заборавимо.

Не смемо заборавити и брата Грка Мариноса Рицoудиса који је 1999. Приликом припрема за бомбардовање Србије одбио да се укрца на Нато брод и изврши операцију, рекавши:

„Као православни не могу учествовати у нападу на браћу“.

Исте вечери је приведен и суђен у Науто-двору у Пиреју, оптужен за непослушност и кршење војне наредбе. Суд га је осудио на два и по године затвора са три године условне казне, а одмах је и отпуштен из ратне морнарице. То је био велики и частан братски чин, велико му хвала.

Али, увек је проблем код Срба када се склања прашина са чињеница и истине… да не би увредили тадашње ,,џелате“… па то покушавамо да умањимо, сакријемо, оспоримо или нађемо кривца у нама… или да још није време за истину.

КОЈОМ БРЗИНОМ СВЕ ОЛАКО ЗАБОРАВЉАМО… РЕТКО КОЈИ НАРОД ЈЕ ЗАНЕМАРИО СВОЈУ ИСТОРИЈУ КАО МИ СРБИ.

О свом страдалаштву кроз историју… срамота је да ми потомци не знамо ништа.

Поштуј, памти, праштај, али никада не заборављај- заборав је дуга и коначна смрт!

Нама је свакако потребан мир и суживот са свима у окружењу, бар данас је то како треба да буде, осим на Косову и Метохији. Доста смо страдали, ратови нам нису потребни… зар је мало преко три милиона страдалих Срба само у 20. веку.

Срећом да смо данас у одличним и братским односима и са Грцима, Македонцинма и Бугарима… тако нека и остане… а историју и чињенице морамо да знамо, да нам се слично не понови.

Живела Србија, мир и благостање.

Литература;

• Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press.
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
• Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13: 250—307. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
• Спиридон Гопчевић, Стара Србија и Македонија
• https://www.srbijadanas.net/kako-je-izvrseno-etnicko-ciscenje-srba-u-egejskoj-makedoniji/
• https://forum.krstarica.com/threads/ko-su-fanarioti.992696/

Википедија

Приредио, Ђорђе Бојанић,  главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА