Бојанић: Палили људе, дигли цркву у ваздух, најмлађа жртва била беба Вера

Док су планински врхови Копаоника били већ посребрени првим мразом, у селима испод њих све је мирисало на страх. Немачка команда у Крушевцу добила је наређење: уништити „упориште четника војводе Драгутина Кесаревића“. Та наредба била је почетак једне од најстрашнијих трагедија у српској историји, масакра у Кривој Реци, 12. октобра 1942. године.

Кесаревић, легендарни војвода и један од најхрабријих официра Југословенске војске у отаџбини, успео је да избегне опсаду. Али народ, жене, старци и деца, они нису имали где. Село Крива Река остало је у окружењу. Војници СС дивизије „Принц Еуген“, уз помоћ бугарских снага и арнаутских одреда, кренули су у „чишћење“.

Оно што је следило није била борба, био је зверски злочин… невероватних размера, палили су све пред собом и пекли живе људе и децу… убијали недужне цивиле.

Становници су у паници тражили спас у Цркви Светог Петра и Павла, верујући да је зидови неће издати, да ће светиња заштитити и најнемоћније. Немци су их сабили унутра, закључали врата и поставили експлозив. Када се прасак проломио кроз долину, у трену је нестао читав један свет.

Погинуло је више од 300 мештана, међу њима 105 деце и 72 жене. Најмлађа жртва била је беба Вера, стара свега неколико месеци. Њен плач, кажу преживели, последњи је одјекнуо пре него што је ватра прогутала све. Црква Светог Петра и Павла је је пала, звона су се стопила, а иза рушевина остали су само угаљ, пепео и кости. Данас у порти цркве се налази споменик са именима 311 убијених мештана.

Ниједан официр, ниједан војник који је учествовао у овом зверству, никада није одговарао. Истина је записана само у сузама и тишини тог села.

После рата, народ је подигао нову цркву на месту страдања и спомен-костурницу у којој почивају кости мученика.

Војвода Драгутин Кесаревић, који је својим четницима бранио копаонички крај од окупатора, касније је и сам постао симбол борбе за народ и отаџбину. Иако није могао спасити своје мештане тог дана, народ га није осудио, знао је да се борио за њих, да је свака његова битка била борба за част, за образ и за Србију.

Масакр у Кривој Реци није само историјски податак, то је ожиљак на савести човечанства. Спаљено село, дигнута црква у ваздух, убијена деца, све то стоји као опомена да зло почиње кад човек заборави да је човек.

Страдали нам и ,,данас“ поручују не заборавите нас. Ми нисмо бројке, ми смо имена. Ми смо Срби, деца, мајке, очеви, народ. Ми смо сведочанство и завет.

*Овај сурови догађај најбоље је описан у  књизи ,,Казивања о Кривој Реци копаоничкој“ аутора Горана Минића… то сведочење преживелих.

У филму ,,Плач празне колевке“ из 2017.  режисера Горана Ерчевића и сценаристе Слободана Ценца сазнајемо и о сведочењу Ратимира Николића који је пуком срећом преживео овај злочин, пронашла га је баба док је сисао мртву мајку.

Споменик жртвама у Кривој Реци подигнут је тек 2011. године на годишњицу страдања… а од 2017. организује се ,,Бруски марш“, од центра Бруса до Криве Реке.

Зло време, непоновило се.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја