Бојанић: Не бој се човека — бој се да издаш себе и оно што јеси

Једино смо моћни у у малим кружоцима у кафанском диму.

Али и ту се осврћемо… и мислимо да зидови чују… и да ће нас неко укорити због различитиг виђења и става.

Живимо у часу када нам непрестано понављају да је „европско“ оно што је добро, а да је „наше“… ретроградно, непожељно, за заборав и застарело.

Говоре нам да будемо грађани света, а не људи свог рода… Светосавци.

Да нам деца гледају у ,,зграде“ Брисела, Стразбурга и Загреб као у светионике слободе, а да скренемо поглед са Јасеновца… као да нас се тај логор не тиче, као да су тамо гинули нечији туђи, а не наши.

Крв се памти, и када ми ћутимо

Уче нас да је Косово и Метохија „политичка тема“, да су то „прошли сукоби“, да „морамо да идемо даље“. Али Космет није геополитичка партија шаха. Космет је завет, корен, темељ који држи све остало.

Ако се корен исече, дрво стоји још неко време… али већ је мртво.

Заборав као услов послушности

Као да неко од нас очекује да прихватимо да су наше жртве… мање жртве.

Често климамо главом на тезу: „У Сребреници је био ,,геноцид“… тачка.“

Кажемо: „у реду“. Али где је онда Олуја? Где је Братунац? Где су протерани, запаљени домови, ћутањем сахрањени гробови?

Срамотно је када ти други забораве страдале. Али је трагично… када их заборавиш сам… и трудиш се да то умањиш десетоструко, зарад ситних и тренутних личних и политичких интереса… када ти ревизија и прекрајање историјске истине не смета.

Није нам реч одузета… него смо је препустили тишини

Друштво нас наводи да не таласамо. Да се плашимо познаника,  комшије, директора, шефа, политичара, странака, свачијег мишљења… осим свог.

Удобност (тренутна)  је постала нова религија… а неко би и душу продао зарад ситних личних интереса.

Мир по цену истине… прихватљив компромис.

А страх од туђе осуде јачи је од страха да једног дана нећемо моћи да се погледамо у огледало.

Бог нас није створио за сенке

Вера није покорност лажима. Побожност није удварање Богу лицемерјем. Бог од нас не тражи да будемо мали. Он тражи да будемо људи.

Да стојимо усправно. Да бранимо истину… чак и кад боли. Да чувамо своје без мржње, али са поносом… и без гордости.

Слобода није поклон који се добија… него крепкост која се заслужује.

Истина није истина ако се шапуће

Ако је твој став честит… кажи га.

Ако је твоја мисао чиста… брани је. Ако су твоји преци дали живот за ову земљу… не дај да их затрпају прашином туђих истина.

Немој се плашити човека.

Сваки моћник је моћан само онолико колико га се други плаше.

Плаши се једино једног: да пред својим лицем, пред лицем предака и пред лицем Бога једног дана нећеш моћи мирно да изговориш:

„Остао сам човек.“

Дужност према прошлости… то је дужност према будућности. Истина живи само ако се говори. Народ постоји само ако памти.

Плашите се само Бога… а не чивека

Плашити се човека значи одрећи се себе.

Од првих корака уче нас да ћутимо пред „важнијима“, ,,моћнима“… да се склањамо, да се не замерамо.

Тако страх први заузима трон у нашем животу… страх од власти, од шефа, од политичара, служби, од туђег мишљења… и кад се човек уплаши човека, он престаје да живи усправно.

Не треба да се бојимо људи… јер људи су ,,прах“.

Треба да се бојимо само Бога… јер Бог је истина.

Када страх навуче ћутање на наша уста, то није мир… то је тихи пад.

Тада страх постаје наш тамничар, а ћутање… наша издаја.

Издаја душе своје.

Зато, пре него што проговоримо о прошлости, историји, о части, о истини…  морамо се ослободити

страха од човека.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја