Бојанић: НАД СРБИМА ЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД У ВИШЕ НАВРАТА, народ који се систематски затире

Надам се да Србија има преговарачке и политичке снаге да спречи доношење резолуције о геноциду у Сребреници на Генералној скупштини Уједињених нација (УН). Како је најављено, Резолуција ће се наћи на дневном реду 27. априла као предлог Немачке и Руанде. Ако то прође, 11. јул постаће “Међународни дан сећања на геноцид”, а после тога вероватно долази на ред и опстанак Републике Српске. А то ће тражити на основама да је Република Српска створена на ,,геноциду” вероватно да ће тражити и ратну одштету. Овом Резолуцијом се осуђује и ,,негирање геноцида”, и захтева да се кроз образовни систем на овај начин говори о злочину/геноциду у БиХ.

Злочин у Сребреници је пред Међународним судом правде у Хагу означен као геноцид који су у јулу 1995. починили припадници Војске Републике Српске.

Свакоко, плод притиска био је и усвајање (2010.год) у Скупштини Србије ,,Декларације о осуди злочина у Сребреници у јулу 1995 године”, у којој се не спомиње реч геноцид.

Подсетићу, да нам је једина Русија спасила част и углед да западне силе не баце љагу на наш народ… то се десило јула 2015. године на Седници Савета безбедности Уједињених нација о Босни и Херцеговини.

Руска Федерација је једина уложила Вето на британски предлог резолуције о геноциду у Сребреници, који су подржале Сједињене Америчке Државе и земље Европске уније.

То је био Велики дан за Србију, тада је спречено бацање љаге на цео српски народ који је страдао у свим ратовима, а баш ми смо народ над коме је извршен стравичан геноцид, јер су нам децу клали и одводили у логоре у току Другог светског рата. Зашто се о томе никада није расправљало у УН или о етничком чишћењу и прогону Срба са њихових вековних територија?

Да је усвојена резолуција о Сребреници, наш народ би био проглашен за геноцидни народ, једини у свету.

Представници Америке за руски вето су рекли да је то још једна мрља на репутацији Савета безбедности.

ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ предлагачима да смо ми извршили геноцидан у Сребреници, (свакако да је злочина било и даће Бог да се слично више никада не понови и оно што је том злочину претходило). Ко је имао логоре за децу? У НДХ је извршен геноцид неописивих размера (стравични начини убијања) над Србима где је страдало преко 800000 Срба. Ко је бацао бомбе на Васкрс? Ко је тровао овај народ осиромашеним уранијумом и уништавао га бомбама без разлога, под чијом дозволом се десио стравичан геноцид над Србима у Хрватској и БиХ? Данас је Хрватска скоро етнички чиста, НЕМА српског народа (једна трећина побијена, једна протерана и једна покатоличена). Ко је помагао у протеривању Срба са Космета? На Космету је 250000 Срба протерано са својих вековних огњишта, а они који су остали живе у нехуманим условима, скоро без икаквих права, као у гету. Да ли знате колико је у 20. веку побијено српске деце, жена и стараца на кућном прагу? ЗАШТО? Зато што су били Срби, православци и аутохтон народ. Па ваљда је и то геноцид? Зашто о овоме никада није било речи и расправе у УН, а ми смо народ који је систематски затиран и уништаван? 

Ми СРБИ смо народ над коме је у више наврата извршен геноцид.

Страдало нас је само у 20. веку преко три милиона из разлога што смо Срби и православци или зато што смо бранили своју отаџбину.

Једним делом смо кривци и ми… ћутали смо деценијама а и даље ћутимо о  злочинима над Србима. Никада нисмо уперили прстом у некога да је извршио геноцид над нашим народом, а то сада чине други према нама. Ћутимо о геноциду у НДХ од стране хрвата-усташа… али и срамно умањујемо број српских жртава у Јасеновцу и здушно помажемо хрватима у тим њихивим одлукама, ,,ми” Срби.

И даље живимо у неком ,,братству и јединству” које нас је разорило у срж.

Немамо Маузолеј за све српске страдалнике, немамо назив за наше жртве од усташког ножа, а ми смо једини народ коме су и децу и бебе одводили у логоре и клали.

Немамо ни тематско поглавеље у уџбеницима историје о страдању Срба у 20.веку… а страдало нас је преко три милиона… ваљда су те жртве заслужиле да знамо како су страдали само зато што су били Срби и православци.

Да се вратимо у прошлост

Покушаћу у кратким цртама бар део српског страдалаштва да изнесем у овом тексту, који би ако би се навели сви детаљи и злочини био километарски.

Ако пођемо од краја средњег века, сетићемо се да су српски јунаци на челу са браћом Мрњавчевићима из Маричке битке, као и кнез Лазар и његови јунаци из Косовске битке бранили ту Европу од Османлија и стали им на пут.

Сетимо се турског убирања пореза у живој српској деци („данак у крви“) и набијања Срба на колчеве од стране Tурака, исламизација – зар та вековна патња и страдање српског народа није геноцид над Србима?

Зар није геноцид страдалништво кроз сеобе Срба из 1690. и 1739. године?

Морамо се сетити и идеологије Анте Старчевића, чији резултат је данас Хрватска скоро етнички чиста од Срба. Врхунски франковачи „успех“ кроз идеологију Старчевића је чишћење Срба из Хрватске који је започео Анте Павелић, а завршио Фрањо Туђман.  Сетимо се пописа из 1900. године где се преко 90 % становништва у Дубровнику изјашњавало као Срби и писало српским језиком, а данас скоро да НЕМА СРБА? Ако то није довољно, треба рећи, да је тадашњи папа Лав XIII (1810-1903.), јавно и у писаној форми признао Дубровчанима да су Срби. У Дубровнику данас нема Срба.

Па да кренемо… први концетрациони логори у Европи дело су Аустро-Угара, а њихове жртве су биле искључво Срби.

На простору Аустроугарске за време Првог светског рата било је око 300 логора за Србе, а најзлогласнији били су: Арада, Добоја, Неђмеђера, Нежидера, Болдогасоња, Шопроњека, Маутхаузена, Ашаха на Дунаву, Јандриховице.

У тим логорима страдало је преко 200000 Срба, а о томе ми скоро да ништа не знамо.

Логор у Добоју  основан је крајем децембра 1915. године. У њему је било заточено око 46000 Срба.

У логору је убијено око 12000 Срба, преминуло је око 700 детета.

Логор Арадска тврђава се налази у граду Араду, данашња Румунија. У Арадској тврђави је 1914. године по налогу аустроугарских власти основан логор, који је  намењен за Србе прогнане из Босне и Херцеговине, затим из Краљевине Србије и осталих српских крајева. Срби су у овом логору пролазили кроз тешка мучења. У логору је мученички страдало преко  4.300 Срба (највише из Сарајева и целе Босне и Херцеговине, Срема, Браничева). Данас је остала тврђава, град мртвих Срба.

Логор Нежидер у близини Беча био је концентрациони логор. Ту су највише затварани Срби. У њему је било затворено око 15000 Срба, а страдало  је око 10000.

Српско војничко гробље у Јиндриховицама је, после Зејтинлика у Солуну, највеће српско војничко гробље!

То је место страдања српских заробљеника за време Првог светског рата, за време Аустроугарске.

Спомен костурница у Јиндриховицама налази се у Чешкој, тамо се  налазе посмртни остаци 7100 Срба.

Шта рећи о српским јунацима са Цера, Дрине, Колубаре, о јунацима који су на -30°Ц албанске гудуре прелазили пешке, и онима који су гонили Швабе преко Кајмакчалана… Зар то није злочин према једном народу који је протеран из своје домовине, који је само бранио своју отаџбину од окупатора.

После окупације Србије 1915. године, од стране Бугара је окупирана и Сурдулица у јесен исте године. Вредан и родољубив народ Сурдулице и околине за време бугарске окупације (од 1915. до 1918. године), поред тога што је био подвргнут физичком уништењу, био је принуђен и да пуне три године трпи и гледа ужасне страхоте свакодневног зверског убијања Срба у непосредној близини Сурдулице.

Бугарски окупатори су од 1915. до 1918. године Сурдулицу претворили у праву кланицу српског народа. У том периоду Бугари су до Сурдулице спровели на хиљаде српских интернираца на путу за Бугарску. Од тог броја једва да је половина стигла у интернирске логоре у Бугарску, док су остали тај свој крвави пут завршили на сурдуличким мучилиштима.

Рачуна се, да је током Топличког устанка у пролеће 1917. године побијено око   20.000 Срба свих узраста и оба пола (али се тачан број не зна и креће се и до 30.000) и највећи део су побили Бугари, користећи врло често само хладно оружје – бајонете.

Масакр у селу Долгаец … За почињена зверства од стране Бугара постоје многа сведочења. Прецизно су свој крвави пир започињали на велике православне празнике. Тако су и 1916. године на Божић убили 103 виђена домаћина из поречких села, зар то није злочин?

У селу Грбавчу 13. марта 1917. године, у знаку велике одмазде због учешћа Сврљижана у ослобађању овог краја за време Топличког устанка, бугарски окупатор је убио 63 људи, међу којима је било девојака, младића, чак и једна трудна жена. Тада су бугарски зликовци распорили женину утробу и из њене утробе извадили и убили близанце. Зар то није злочин?

Ми Срби смо осакаћени изашли из Великог рата са скоро 1 300 000 жртава. Србија је у Великом рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида. Србија је у Великом рату  „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Када је почео Други светски рат у Југославији, ради одмазде, Немци су издали наредбу по којој ће за једног убијеног немачког војника стрељати сто Срба. Та наредба је нажалост примењивана.

Први већи масакр десио се у Драгинцу.

То је злочин када су стрељани становници Јадра који су извршили немци у периоду од 14. до 19. октобра 1941. год. Тада су убијана деца (више од 300), жене, мушкараци и стараци, спаљена су и  села, имовина и побијена сва стока.

Село Драгинац сведочи о једном од првих масовних злочина почињеним над цивилима (Србима) од стране нациста  у Другом светском рату у Србији.

Одмах затим и Краљево је претрпело огромно нацистичко зверство, стрељање недужних цивила се догодио у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се деблокирао град. Први таоци од стране нациста (немаца) су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Укупно у Краљеву је стрељано око 2200 недужних људи.

Зар то није геноцид?

Одмах убрзо после Драгинца и Краљева, десио се и нови сурови злочин нациста у Крагујевцу

У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили више од 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 3.000 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака (децу) крагујевачке гимназије, злочинци су стрељали више од 300 недужне деце. Крагујевац је био завијен у црно, туга небеска… сурови геноцидни нацисти и фашисти су били немилосрдни.

Злочини у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу били су  само једна карика у низу удружених злочина за уништење Срба, вероватно као казна за пораз Немачке у Великом рату и распад Аустроугарске.

У Бојнику број убијених Срба 17. фебруара 1942. године износио је око 600 људи од стране бугара. Постоје прецизни подаци за 520 убијених цивила из Бојника и Драговца.

Међу убијеним цивилима је било 126 деце млађе од 15 година. Тако је Бојник, где је у једном дану свирепо ликвидирано близу 600 цивила, уз херцеговачке Пребиловце једно од најстрадалнијих српских места у Другом светском рату, јер је у њему сатрвено 95% укупног становништва насеља. Спаљено је 1500 зграда, опљачкана је комплетна покретна имовина.

Није то био једини злочин бугарских фашиста. Стрељања су од пролећа 1942. до лета 1944. године вршена широм Пусте реке и југа Србије. Али је Бојнички масакр свакако најмасовнији окупаторски злочин на југу Србије извршен у једном дану.

Зар то није геноцид?

Познатији концентрациони логори и губилишта у Србији била су: Јајинци, Топовске шупе, Бањица, Сајмиште (Београд), Шабац, , Крагујевац, Краљево, Сремски фронт… Логор Сремска Митровица Засавица (Шабац), Бубањ, Црвени крст (Ниш), Јабука, Ледине, Драгинац, Борски рудници бакра, Ледине, Драгинац.

Најпознатија стратишта српска у Хрватској су: Логори Јасеновац, Стара Градишка, Јадовно, Крашке јаме Велебита, Ђаково, Раб, Паг, Лепоглава, Јастребарско, Сисак, Даница…

У Војводини су немачка и мађарска војска и хрватске усташе починили бројна зверства над недужним становништвом – убијено је близу 50.000, а око 280.000 је мучено или ухапшено. Жртве су били Срби, Јевреји и Роми.

Новосадска рација представља масовно зверство, у којој је од стране мађарских фашиста Миклоша Хортија и многих највиших војних и цивилних функционера фашистичке Мађарске за само три дана убијено више од 1.300 људи, а рација је почела ујутро 21. јануара 1942. године.

Не смемо заборавити, да су усташе у НДХ имале и логоре за децу и да су тамо српску децу, чак и бебе, набијали на бајонете.

Усташе су за време Другог светског рата извршиле невероватан геноцид над Србима у НДХ. Формирали су дечије логоре и са више од 800 000 покланих и измасакрираних Срба, бацани у јаме, раке и крвљу натопљену Саву, урадили нешто што људски ум не разуме. А те затрпане јаме ни данас нису отворене. Тај ПОКОЉ, који нам се десио, је стравичан.

Зар жртве свих зверстава учињених у НДХ, какве људски ум није забележио, и злочин према деци, ко је имао логоре за децу?

Кренимо детаљније од страдалништва, које се сада полако потискује и покушава да се српске жртве умање, којих је више од 800.000 а по неким изворима и до милион жртава… Морамо знати сурове чињенице, да су оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно и наменски конструисаним ножевима (СРБОСЈЕК) или су их убијале секирама, маљевима и чекићима. У конц-логорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су најмонструознијим и најбруталнијим методама убијања превазишле чак и најболесније умове у историји убијања људи. Зар ово није геноцид?

Па ваљда је Стојанка мајка Кнежопољка, док је са децом бежала од разуларених усташа, злочин?

Зар да заборавимо страдање српских ђака у Краљеву и Крагујевцу од стране Немаца-нациста? Зар ова деца нису доживела геноцид?

Да се присетимо Другог светског рата и жртава савезника – Енглеза и Американаца, који су Ниш разарали чак 15 пута, а престони Београда 11 пута, и то по Титовом одобрењу, траумирајући и масакрирајући људе у практично свим већим градовима по Србији и Црној Гори. Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети су се нашли и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Косовске Митровице, Приштине… На њиховим савезничким бомбама је писало „Срећан Ускрс”. Зар жртве ових непријатељских злочина нису злочин?

Са Косова и Метохије је током Другог светског рата исељено много Срба, куће су им спаљиване, уништавани су им културни и верски објекти, школе су затваране, а књиге на српском језику забрањиване.

За све ове злочине никада нико није одговарао… а зашто…???

Са Косова и Метохије је током Другог светског рата исељено много Срба. Куће су им спаљиване, уништавани су културни и верски објекти, школе су затваране, а књиге на српском језику забрањиване.

У злочиначкој акцији дивизије «Скендербег» страдало је око 10.000 Срба, а протерано око 100.000 Срба и то све уз подршку Мусолинијеве фашистичке државе.

У току рата су се на Косово и Метохију масовно насељавали Албанци (више од 100.000), док су Срби протеривани са својих огњишта.

Од стране шиптара до темеља су порушене све цркве у свим селима Метохије, која су већ у априлу 1941. године спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе друге цркве су делимично порушене, демолиране, оскрнављене, опљачкане.

Зар то није геноцид?

СТРАВИЧНЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ… одрађено оно што је започето почетком 20.века.

На Петровдан 12. јула 1992. године муслиманске снаге, под командом Насера Орића, упале су у српска села Залазје, Биљача, Сасе и Загоне и убиле и измасакрирале 69 српских цивила, више од 70 ранили, а 19 се воде као нестали.

Током троипогодишњег рата на подручју општина Сребреница, Зворник, Милићи, Братунац, Власеница и Осмаци убијено је најмање 1.300 лица српске националности, док је на ширем подручју Средњег Подриња и Бирча убијено укупно 3.267 Срба, међу којима је највише било цивила, жена и деце.

Зар ово није геноцид?

Прве жртве у Подрињу су биле СРПСКЕ!

Операција “Бљесак” је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године, под руководством Фрање Туђмана, са намером етничког чишћења простора Западне Славоније, која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине. Иначе, ваља подсетити, да је Западна Славонија била заштићена зона УН. За само 36 сати у избегличкој колони Срба, који су се спасавали пред агресорском хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица, међу којима 57 жена и 9 деце.

Српски збегови су били гађани авионским бомбама и топовским пројектилима. Тада је заробљено 1.450 војника и официра. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале, нити су се укључивале док је трајала операција “Бљесак”. Тада је избегло између 15.000 и 18.000 Срба, док је касније већина од око 80.000 Срба напустила своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију.

„Олуја“, која је почела у зору 4. августа 1995. године, хрвати су у садејству с муслиманским зверима Босне и Херцеговине, побиле укупно 2. У операцији 670 и у егзодус отерале 280.000 људи! Страшно!

У операцији „Олуја“ је с простора Српске Крајине нестало близу 2.000 и протерано око 250.000 Срба, а у акцији „Маестрал“ која је била њен продужетак, убијено је 655 и изгнано око 130.000 Срба с подручја 13 општина БиХ. Према подацима „Веритаса“, још се трага за 1.011 несталих Срба, међу којима је 660 цивила, од којих 337 жена.

Однос снага је био 7:1 у корист агресора – више од 200.000 војника и полицајаца хрватске војске је напало 30.000 војника Војске Српске Крајине.

За овај хрватски злочин над Србима и њиховом имовином нико није кажњен! Напротив! Хрватски генерали Младен Маркач и Анте Готовина су у првостепеној судској пресуди, изреченој 15. априла 2011. године у Хашком трибуналу, осуђени на 18, односно 24 године затвора, респективно, да би 16. новембра 2012. године у другостепеној пресуди истог суда били ослобођени свих оптужби. Занимљиво је и то, да нико од хрватског војног и државног руководства (Јанко Бобетко, Фрањо Туђман, Гојко Шушак, Звонимир Черевенко…) нису обухваћени суђењем, нису чак ни оптужени пред Хашким Судом.

У последњем рату у 20. веку на Балкану (1991-1995.) Хрвати стицајем околности нису убили скоро милион Срба (као у Другом светском рату), али су методи обрачуна са старима и немоћнима, или са заробљеним српским борцима, били исти као и у Другом светском рату, препуни нечувене суровости. Ово је био само наставак и финализација злочина (геноцида) највећег масакра и етничког чишћења у модерној историји Европе, о којем цела Европа ћути и окреће главу и о томе неће ни да зна, ни да пише, те тиме од активног постаје „пасивни“ саучесник у овом монструозном злочину. Оно што није урађено у протекла два светска рата, урађено је током злочиначке хрватске ратне операције ,,ОЛУЈА“.

Пре 25 година на мирну суверену европску државу сручиле су се бомбе НАТО-злочинаца. Агресија 19 држава чланица НАТО-пакта против СР Југославије у марту-јуну 1999. године, оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

НАТО-злочина морамо и данас да се сетимо… Тешко нам је, што га због КОРОНА-вируса и изолације коју сви морамо да поштујемо, због нашег биолошког опстанка, не можемо обележити како и доликује, како смо то радили протеклих година. Битно је, да тај злочиначки период никада не заборавимо и памтимо га и сећања и историју пренесемо нашој деци.

НАТО је отпочео своју злочиначку и убилачку агресију на нашу земљу 24. марта 1999. године, под изговором „спречавања хуманитарне катастрофе“ над Албанцима на Косову и Метохији. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт, којим је пола века раније дефинисан као одбрамбени савез. До напада је дошло мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија, па и насупрот уставима појединих држава НАТО-чланица.

Током 79 дана агресије злочиначким бомбардовањем је убијено најмање 3.000, а рањено и повређено више од 12.500 људи.  Погинуло је, или  нестало, 1.008 припадника војске и полиције, од чега је 659 припадника војске, а 349 припадника полиције. Теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Није ли то управо хуманитарна катастрофа коју је произвео НАТО? У злочиначком бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Током НАТО-агресије извршено је 2.300 удара из ваздуха на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона је лансирало близу 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО-агресор је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 забрањених „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом (а последице од осиромашеног уранијума тек ових година видимо по све већем проценту оболелих од канцера).

Како да заборавимо зверства НАТО-пакта, и жртве, и разарања и посипање Србије осиромашеним уранијумом, и жртве које и данас умиру од те злочиначке агресије и отрова који су по нама посули.

Зар сва ова зверства нису геноцид у конзинуитету над једним народом који је водио само ослободилачке ратове и никада освајачке.

ЗАР ТО НИЈЕ ГЕНОЦИД НАД ЈЕДНИМ СЛОБОДАРСКИМ НАРОДОМ, народ који је бранио само своју отаџбину и кућни праг?

МИР НЕМА ЦЕНУ, РАТ ЈЕ НЕШТО НАЈГОРЕ ШТО МОЖЕ ДА СЕ ДЕСИ ЈЕДНОМ НАРОДУ. ТО МИ СРБИ ДОБРО ЗНАМО КРОЗ НАШУ ИСРТОРИЈУ.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја