Бојанић: Мојковац-Божић на крви, а не на коленима
На Божић 1916. године, док је православни свет палио свеће и ломио чесницу, српски војник на Мојковцу није имао ни хлеба ни топле куће. Имао је само пушку, снег до појаса, зиму и једну једину заповест издржати, па макар се и животом платило.
Мојковачка битка није била борба за освајање територије. Није била ни тактичка победа у уџбеницима војне науке. Била је жртва, свесна и унапред прихваћена. Била је то битка да се заустави надирућа аустроугарска војска и омогући српској војсци да се повуче преко албанских гудура и сачува језгро државе и народа.
Док су српски војници боси газили смрт у Албанији, Српска црногорска војска, предвођена сердаром Јанком Вукотићем, стала је на Мојковцу као живи бедем.
Снег је био виши од човека, мраз је цепао кости, а артиљерија непријатеља непрестано је тукла положаје. Ипак, није било узмицања. Ни на Божић. Ни пред надмоћнијим непријатељем.
То је онај тренутак српске историје када се не пита да ли је могуће, већ да ли је часно.
Мојковац је доказ да смо народ који зна шта значи завет и вера. Док су звона требало да звоне за Христово рођење, на Мојковцу су звониле пушке.
И сваки метак био је молитва. Сваки погинули војник… жртва принета за брата, за слободу, за опстанак народа.
Иронија историје је сурова: Црна Гора ће убрзо бити приморана на капитулацију. Али Мојковац није капитулирао.
Он стоји и данас као укор онима који историју мере користи, а не части.
Као опомена да слобода никада није била поклон, већ дуг плаћен крвљу.
Без Мојковца, повлачење српске војске било би далеко крвавије, можда и немогуће. Без Мојковца, не би било ни опоравка на Крфу, ни пробоја Солунског фронта, ни победе 1918. године.
Зато Мојковачка битка није епизода… она је стуб.
Данас, када се Божић све чешће своди на трпезу и обичај, Мојковац нас подсећа да је суштина празника у жртви, смирењу и љубави према ближњем и отаџбини.
Тамо, у снегу и крви, бранио се не само српски војник, већ и смисао постојања једног народа.
Зато се Мојковца не сећамо због победе, већ због образа.
И док год памтимо Божић 1916. године, знаћемо ко смо били. А можда ћемо се усудити да се запитамо… јесмо ли тога данас достојни?
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
СРЕЋАН И БЛАГОСЛОВЕН БОЖИЋ!
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
