Бојанић: Матица српска, духовни бедем народа кроз векове-Два века

Када је 1826. године у Пешти основана (седиште од 1864. је у Новом Саду), Срби у Хабзбуршкој монархији нису добили само књижевно друштво.

Најстарија је матица на свету.

Добили су духовни кров, националну кућу и саборни сто око којег се окупљала српска памет, перо и савест.

Основана заслугом српских трговаца, интелектуалаца и добротвора у Аустроугарском царству које је често гледало са подозрењем на српску националну идеју, Матица српска постала је прва велика световна институција српске културе.

Њен „Летопис“, најстарији живи књижевни часопис код Срба, био је више од периодике…  био је духовни глас једног народа који се сабирао и уздизао.

Културна тврђава у Хабзбуршкој монархији

У XIX веку Срби у Хабзбуршкој монархији живели су између привилегија и притисака.

Након револуције 1848/49. и укидања Српске Војводине, културна аутономија постала је кључна одбрана националног бића. Матица српска је управо ту одиграла улогу коју је у духовном смислу у османском периоду имала… очувала је континуитет.

Као што је Пећка патријаршија у доба турске власти чувала веру, језик и народну свест, тако је Матица српска у доба модерног националног препорода чувала писмо, језик, књигу и историјско памћење.

После Берлина 1878.  култура као отпор

Бечко-берлинске одлуке донеле су Србији међународно признање, али су Босну и Херцеговину ставиле под аустроугарску управу.

Срби западно од Дрине поново су се нашли под туђинском влашћу.

Уследила је политика постепене контроле, надзора и културног притиска.

Посебно после анексије 1908. године и насилног отимања Босне и Херцеговине од стране Аустроугара, настојало се да се српски национални корпус у Босни језички и идентитетски преобликује.

У тим околностима Матица српска остаје духовни мост између слободне Србије и поробљених крајева.

Када је 1881. године потписана Тајна конвенција, Србија је политички везана за Беч. Државна политика често је морала да ћути. Али културна матица није.

Она није била инструмент политике, већ чувар трајања, језика и историје.

Између Србије и Аустроугарске, када је економија била под ударом у периоду Царинског рата (свињског), културни фронт је био једнако важан. Матица српска наставља да издаје, окупља, сабира. Језик и књига постају тврђи од царина.

Велики рат и нова држава

У време Првог светског рата (1914–1918) који је доста осиромашио матицу, а и у ком је страдање српског народа било је огромно… Матица је опстала. Након рата и стварања Краљевине СХС, Матица српска наставља свој рад у новим државним околностима.

У Краљевини Југославији она остаје српски културни стожер. Није била политичка институција, али је била национална. Управо у томе је њена снага… она није делила, већ је сабирала.

Опстанак у комунизму

За време Другог светског рата, Матица српска се није јавно оглашавала, а након рата јој је одузета готово сва имовина.

После 1945. године нова комунистичка идеологија није била наклоњена националним институцијама. Ипак, Матица српска није укинута.

Опстала је. Прилагодила се времену, али није изгубила суштину.

У социјалистичком периоду ради на капиталним пројектима… речницима, енциклопедијама, научним издањима. Тиха, али постојана, остала је место где српски језик има своју научну кућу.

Паралела са Пећком патријаршијом

Историја нас учи да Срби опстају када имају духовно средиште. У османском периоду то је била Пећка патријаршија. У XIX и XX веку, у културном смислу, то је била Матица српска.

Једна је чувала олтар и веру. Друга је чувала књигу и реч. Обе су чувале народ.

Без Пећке патријаршије, Срби би се расули у верском смислу.

Без Матице српске, расули би се у језичком и културном.

Поглед из емиграције и алтернативна историографија

У српској емиграцији после Другог светског рата често се наглашавало да је Матица српска представљала континуитет „Старе Србије“ и предкомунистичке културе.

С друге стране, званична историографија истиче научну и културну улогу Матице, без наглашавања њене националне димензије као „тихог отпора“.

Истина је, као и увек, у ширем сагледавању: Матица српска је истовремено била и научна установа и национални симбол.

Светосавски дух трајања

Светосавље није политика. Оно је мера, образ и пут. Матица српска је у том духу трајала… не као громогласни барјак, већ као кандило које не гаси ветар времена.

Од 1826. године до данас, она је преживела царевине, конгресе, конвенције, ратове, идеологије и промене држава. То није случајност.

То је доказ да институције које почивају на народу, језику и духовном темељу… не нестају.

Матица српска није само зграда у Новом Саду. Она је идеја. А идеје које су укорењене у истини и култури… не могу бити поражене.

ШТА РАДИМО ДАНАД ПОСЛЕ ДВА ВЕКА

Јубилеј Матице није страначки, већ општенационални догађај, то мора да нам буде јасно, због континуитета.

Зато је природно да се многи запитају: зашто се протест организује баш на дан тако великог културног јубилеја? Али то није први напад на Матицу од стране појединих људи који нису задовољни режимом… али, што им Матица смета?

Да ли је то пука случајност или свесно изабрана симболика?

Пракса незадовољних показује да организатори протеста често бирају значајне датуме и места како би појачали видљивост своје поруке.

То није специфичност Србије; то је општепозната стратегија друштвених покрета.

Јер постоје тренуци који би требало да буду изнад дневне ,,политике“.

Институције попут Матице српске, нису ничији страначки плен.

Оне су плод вековне борбе за културни опстанак и духовну самосвест. У њима се не мери изборни рејтинг, већ трајање једног народа.

Наравно, право на протест је уставом загарантовано. Наравно, свако незадовољство влашћу има своје место у демократском поретку.

Промена власти је легитиман избор већине грађана. То је темељ савремене политичке културе. Али исто тако, достојанство начина на који се то право остварује говори о зрелости друштва… и какав смо народ и колико ценимо сопствену историју и корене.

У последњим годинама сведоци смо дубоких подела. Друштвене мреже и медијски простор често појачавају оштрину речи и бришу нијансе.

Појединачни инциденти, увреде или напади… било према црквеним великодостојницима, било према националним симболима, додатно продубљују неповерење.

Истовремено, питање Косова и Метохије и положаја српског народа остаје болно и осетљиво. Потези тзв. ,,власти у Приштини“ под вођством изазивају забринутост и код државних институција Србије и код дела међународне заједнице. О томе извештавају и домаћи и страни медији.

Управо ту, у питањима опстанка и безбедности народа, природно је тражити најшири могући друштвени консензус… али њега нема… ни са једне стране ни позицује, опозиције, народа.

Светосавско наслеђе нас учи нечему дубљем од пуке политичке борбе… које се своди на личне интересе неколицине.

Свети Сава није градио народ на искључивости, већ на саборности; не на подели, већ на просвећености и унутрашњем реду. Родољубље није гласни поклич, већ тиха, истрајна брига за заједничко добро.

Зато питање није да ли неко има право да протестује. Питање је да ли умемо да сачувамо меру, разум, трезвеност.

Да ли можемо да раздвојимо страначко од националног, пролазно од трајног, дневну политику од двовековног трајања?

Србија је кроз историју највише губила онда када је унутрашње разлике претварала у непомирљиве ровове и патолошку мржњу.

А највише добијала онда када је, упркос различитим ставовима, умела да стане под исто културно и духовно окриље.

Двеста година Матице српске подсећа нас да институције трају дуже од сваке власти и сваке опозиције.

Власт се мења. Опозиција се мења.

Али култура, језик и духовни темељи… ако их сами не поткопамо, остају.

У времену политичке и грађанске  буке, можда нам је више него икада потребна тишина саборности…. ако видимо да се окружење војно уједињује и прави војни савез, а знамо дибро како смо пролазили кроз историју… тај војни савез је вероватно уперен ка Србији а имамо окупирани Космет где нам браћа и сестре живе као у гету без икаквих права… шта ми радимо…?

Ово пишем  не да бисмо се одрицали различитости, већ да бисмо их носили без мржње и трезвено.

Јер свака промена је легитимна ако је израз воље већине. Али свака подела постаје опасна ако изгубимо осећај да смо, упркос свему, један народ… са историјом дужом од једног мандата и одговорношћу већом од једног протеста који мора паметније и мудрије да се усмери… овако се власт не мења.

Ово што се синоћ десило у Новом Саду испред Српског народног позоришта и прославе Два века Матице српске је за срамоту.

Морамо да поштујемо Светосавску, Сретењску, Видовданску  академију,.. Матицу српску, нашу СПЦ, патријарха…  било ко на власти био, то нас је одржало.

И остаје питање, ко све ово ради и зашто, ко усмерава ове људе… али, ако знамо колико у Србији има аутошовиниста, аутономаша, милогораца, комуниста, грађаниста… време ће записати, само да не прођемо као и увек по навици… и истој матрици сатканој на западу.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И СВЕТОСАВЉЕ!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја